Ћеранић: Изгледа да ће Бањалука до избора 2022. бити – град митинга и протеста

ПРОТЕСТИ И МИТИНЗИ БИЋЕ ГЛАВНИ НОСАЧ ОПОЗИЦИЈЕ ТОКОМ НАРЕДНЕ ИЗБОРНЕ ГОДИНЕ

* Подигнуту отпорашку песницу из 2018. године опозиционе партије су модификовале у удигнуту песницу са отвореним шаком. Иако траже оставке министра Алена Шеранића и директора УКЦ Владе Ђајића – главна мета им је Милорад Додик

* Инцидент се на бањалучком протесту догодио између самих митингаша јер се Ненаду Нешећу, лидеру ДНС, није допао транспарент који је носила група протестаната који су допутовали из Требиња – „Од папака црвени се бина, нашу подршку само Вукан има“. Била је то алузија на бројне политичке прелетаче, који су до јуче чинили владајућу коалицију или тијесно са њом сарађивали

* Убједљиво највећу подршку међу опозиционарима на митингу имао је млади Станивуковић, који је пришао окупљенима гдје је покупио многе загрљаје и пољупце, уз неизбјежне селфије. Најмање енергије показао је лидер СПС, Горан Селак, који је побрао само звиждуке јер је претходног дана, гостујући у емисији „Изазови“ БН телевизије, рекао: „Замислите да се у Београду или негдје угаси комерцијална телевизија или Н1, који би то били протести и немири!“

* Милорад Додик је најавио „обрачун са мангупима у сопственим редовима“, што се у СНСД одавно очекује. Адут СНСД је борба за националне интересе, током које нема узмицања. Који би то лидер из редова опозиције, али и садашње позиције, након упућених пријетњи смио одбрусити америчком изасланику за Западни Балкан, као што је недавно то Додик учинио Габријелу Ескобару?

* Како тренутно ствари стоје, опозициони кандидат  за предсједника Српске биће из реда СДС (највјеројатније Милан Радовић) док ће ПДП дати кандидата за члана Предсједништва БиХ (а то је онај који се нигдје не појављује, а све увезује). А за кандидате СНСД се мање-више зна

________________________________________________________

          Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

          У ВЕЧЕРЊИМ сатима 2. октобра одржан је протестни митинг опозиције под називом „Стоп гушењу! За слободну Српску!“.

          Највише критике упућене властима било је на рачун квалитета и процедуре у достави кисеоника који се користи у лијечењу пацијената обољелих од короне, односно од болести COVID 19.

          Друга оштрица уперена против владајуће коалиције односила се на заштиту БН Телевизије односно, како је наглашено, на „медијски мрак“.

          Иако медији највише пажње придају броју присутних, који се различито интерпретира зависно од угла посматрања, односно од политичке обојености, далеко важнији били су садржај митинга, његова организација и поруке које су с митинга упућене.

          Мање медијске пажње добио је протест против бијељинског градоначелника, одржан истог дана када и бањалучки.

          Митинг и контрамитинг подсјећају на ситуацију од 14. маја 2016. године када су у Бањалуци истовремено и на малом одстојању одржана два митинга (у парку Младен Стојановић – опозициони, и на Тргу Крајине – митинг партија које су чиниле власт).

          Овог пута удаљеност политичких опонената била је много већа, а тако и безбједносни ризик мањи.

          Митинг одржан у Бањалуци заслужује више пажње због тога што је одржан у политичком центру Српске, а овај град је параметар за политичка кретања у Републици Српској. Бањалука јесте епицентар политичких дешавања и анализа митинга од 2. октобра може дати одговоре на политичка дешавања у наредној, изборној години.

          Општа оцјена је да се радило о класичном политичком митингу и првом предизборном. Како су поједини говорници најавили, он је први у низу, а наредни се најављује веома брзо у случају да не буду испоштовани политички захтјеви опозиције, за које се властима даје 15 дана (смјена министра здравља Алена Шеранића; смјена директора КБЦ Владе Ђајића; да РТРС у року од 15 дана на дигитални МУКС А на Козари укључи БН Телевизију на исти начин на који је укључена АТВ).

          Протести и митинзи ће дефинитивно бити главни носач политичког дјеловања опозиционих политичких партија током наредне изборне године.

          Између серије митинга из 2018. године и овог, одржаног 2. октобра, а који јесте најава наредних протеста и митинга, уочавају се одређене сличности, али и разлике. Паралеле са 2018. повлачили су и поједини политички лидери у својим говорима.

          Шта је слично, односно исто?

          Мјесто окупљања – Трг Крајине. Разлика је једино што је бина помјерена према Јеврејској улици. Друга сличност су оптужбе на рачун власти због криминала и корупције. Разлика је што је овог пута оштрица напада више фокусирана на једну личност – Милорада Додика, а не на власт, односно владу.

          Одабран је и министар чија се оставка ултимативно тражи. То је министар здравља и социјалне заштите у Влади Српске, Ален Шеранић. Циљани министар 2018. био је министар полиције, Драган Лукач.

          Нападима је изложен здравствени систем Српске, што је разумљиво због епидемије вирусом корона, а 2018. године то је била полиција, односно Министарство унутрашњих послова, чијим припадницима се спочитавала одговорност за смрт трагично преминулог младића.

          Једна од разлика је и што је 2018. године опозиција дјеловала из другог плана серије митинга које су организовали енергични Давор Драгичевић и група Правда за Давида. На митинзима 2018. било је више креативности, као да је професионалан тим осмишљавао наступе говорника и изводио перформансе. Овог пута опозициони лидери су у првом ешалону и направили су пристојан, озбиљан политички митинг. Недостајала је енергија и креативност, чиме су обиловали митинзи које је организовала Правда.

Драшко Станивуковић

          На Правдиним митинзима било је пуно тензија, испољена је и агресивност, која се манифестовала у отвореним сукобима с полицијом. Овог пута опозиционари износе похвале полицији на кооперативности, није било нити најмањег инцидента – с полицијом.

          Инцидент се догодио између митингаша јер се Ненаду Нешећу, лидеру ДНС, није допао транспарент који је носила група протестаната који су допутовали из Требиња – „Од папака црвени се бина, нашу подршку само Вукан има“. Била је то алузија на бројне политичке прелетаче, који су до јуче чинили владајућу коалицију или тијесно са њом сарађивали.

          Подигнута отпорашка песница из 2018. године модификована је удигнуту песницу са отвореним шаком.

          Убједљиво највећу подршку има млади Станивуковић, који је након митинга пришао окупљенима гдје је покупио многе загрљаје и пољупце, уз неизбјежне селфије. Најмање енергије показао је лидер СПС, Горан Селак, који је побрао само звиждуке.

          Селак је претходног дана, гостујући у емисији „Изазови“ БН телевизије, направио тежак гаф, када је рекао: „Замислите да се у Београду или негдје угаси комерцијална телевизија или Н1, који би то били протести и немири!“ Поређење БН са телевизијом Н1 у контексту који је Селак изнио није ни мало афирмативно по БН.

          За очекивати је да у наредних годину дана Бања Лука, уосталом као и 2018. године, буде град митинга. Разлика је у томе што је опозиција увјерена у изборну побједу, те не треба очекивати агресивност, понајмање сукобе с полицијом. Ако неће бити физичких сукоба, не значи да неће бити мучно.

          Многе битке ће се одвијати у сајбер простору, нарочито на друштвеним мрежама. Борба ће бити бескрупулозна, о чему свједочи и одлазак министра Шеранића у тужилаштво, како би указао на пријетње које су добила његова дјеца.

          Министар Лукач 2018. године није се обраћао тужилаштву иако је и његовој дјеци пријећено. Са скупштинске говорнице јавно је запријетио свима који би се усудили да му атакују на породицу, и то је било довољно.

          У интернет окршајима ће доћи до изражаја креативност. Уопште није важно ко је у праву, јер се ради о управљању утисцима. У праву ће бити онај ко увјери јавност да је у праву. При томе аргументи неће бити од пресудне важности, већ утисци који се оставе.

          Опозиција ће настојати да користи и каналише различите видове социјалног незадовољства, које јесте присутно. Ствараће афере и указивати на корупцију и криминал, што је стари „међународни“ алат за рушење влада.

          Шта ће учинити власт?

          Милорад Додик је најавио „обрачун са мангупима у сопственим редовима“, што се у СНСД одавно очекује. Ради се о алузији на чувену Лењинову реченицу: „Главе ће нам доћи мангупи у нашим редовима“.

          Адут СНСД је борба за националне интересе, током које нема узмицања. Који би то лидер из редова опозиције, али и садашње позиције, након упућених пријетњи смио одбрусити америчком изасланику за Западни Балкан, као што је недавно то Додик учинио Габријелу Ескобару?

          А да ће бити притисака и пријетњи српским политичким лидерима, биће. Уосталом, „Инцков закон“, протести поводом устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу, запосједање граничног прелаза Јариње од албанских специјалних снага „Росу“ – све се дешавало у веома кратком времену. Да ли се ради о случајности или између наведених догађаја постоји нит?

          Како тренутно ствари стоје, опозициони кандидат за предсједника Српске биће из реда СДС (највероватније Милан Радовић) док ће ПДП дати кандидата за члана Предсједништва БиХ (а то је онај који се нигдје не појављује, а све увезује).

          За кандидате СНСД се мање-више зна.

          https://sveosrpskoj.com/komentari/ceranic-izgleda-da-ce-banjaluka-do-izb...