Браца Бонифације - најбољи српски сликар у Канади – у туђини чува Дорћол своје младости
ПРВИ У СРБИЈИ ПРАВИО ПЕРФОРМАНСЕ, АЛИ КАРИЈЕРУ НАПРАВИО У ВАНКУВЕРУ
Бора Ивков, Браца и Светозар Глигорић, код њега у Ванкуверу
* Загазио у девету деценију живота, али интензивно слика, пише и чита. Из далеке Канаде, са њене пацифичке обале, помно прати све што се догађа у Србији и Београду, а посебно на Дорћолу
* У Ванкуверу, граду опијајуће лепоте Дорћолац се снашао брзо, створио породицу, и са животном сапутницом Џенис (Џенисен) остварио дуг и складан брачни живот. Извео је на пут и синове Владана и Александра
* Иза себе има 63 самосталне изложбе у престижним галеријама Америке, Канаде и Британије, а излагао је и на више од 150 колективних изложби широм света. Недавно је у Конаку Књегиње Љубице отворена његова изложба уметничких дела, која се састојала од 27 уља на платну великог и средњег формата која је поклонио Музеју града Београда. Тако вредан легат мало је уметника оставило свом родном граду…
* Браца се дружио са великим шахистима Светозаром Глигорићем и Бором Ивковом, у форми својеврсних медаљона се сећа онога што је спајало његов животни пут са Мишом Радивојевићем, Радмилом Арменулићем, Милошем Жутићем Моком Славнићем...
____________________________________________________________________________
Пише: Јово ВУКЕЛИЋ
СЛИКАР са Дорћола, Браца Бонифације* загазио је у девету деценију, али се не предаје. Интензивно слика, пише и чита, у далеком Ванкуверу, већ скоро пола века и приде помно прати све што се догађа у Србији, Београду, а посебно на Дорћолу.
Посебно се интересује о месту где је одрастао, растао као дечак и младић и проживео најлепше године живота.
Сазнаје на разне начине од пријатеља новости о срцу Зерека, то је онај део Дорћола где се улица Змаја од Ноћаја улива у улицу Краља Петра, па је у дијагонали некако “претрчава” и наставља до Цара Уроша и даље до Калемегдана. У тој његовој оази живота, Краља Петра улици и згради бр 44, овај талентовани уметник провео је младост све до 1973. године, а од тада се заувек отиснуо у далеки и исто тако лепи и фасцинирајући Ванкувер.
Отишао је на другу страну света…
Кућа на Дорћолу, у улици Краља Петра 44, у којој је Браца одрастао
Одлазећи из Београда са дипломом Факултета примењених уметности, остварио је у Канади, респектабилну каријеру сликара и стекао репутацију угледног уметника.
У Ванкуверу, граду опијајуће лепоте Дорћолац се снашао брзо, створио породицу, и са животном сапутницом Џенис (Џенисен) остварио дуговечни и складан брачни живот.
Извео је на пут и синове Владана и Александра.
Али, Браца је стварао и уметничка дела која је попут рођене деце обожавао, и која се налазе расута широм света. То су његове слике.
Модернистичке, апстрактне, динамичне, препуне колорита, неочекиваних комбинација и конфигурација. Спој идеја и форми који привлачи пажњу љубитеља модерне уметности, добио је високе оцене ликовних стручњака, као успела дела апстрактног експресионизма. Бонифацијево надахнуће и таленат уродили су плодом: постао је успешан, афирмисан и познат сликар!
Не само у Канади!
Кућа Браце Бонифација у Ванкуверу, у кварту Commercial drive
.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.
Онако високог и кракатог видео га је Љубивоје Ршумовић и сликао, снимио, фотографисао и направио видео-прилог за ТВ Београд пре 60 година! (Прилоге о овом уметничком ангажману направили су и италијанска РАИ, Студио Уно и Француски ТВ, Канал 2.)
Тај кратки прилог био је права сензација за Београд, сви су се питали ко је тај млади уметник, шта он то ради, шта хоће?
Први перфоррманс - Браца на дорћолским крововима
По оценама историчара уметности из Музеја града Београда. најранији рад Бонифација из периода 1959–1963. године, који је концептуално забележен на видео траци, био је политички мотивисан и пун осећања под називом „Очи над Београдом“: Кровове, црепове и кровне терасе сивих зграда на Дроћолу користио је као масивна платна на којима је цртао велике мете и бојио их јарким бојама. На тај начин критиковао је америчку и руску свемирску трку у наоружању и свеопшту поларизацију света, у којој је свако свакоме мета.
Браца Бонифације даје интервју Небојши Јанковићу
“Видео снимак уметника који се вере по крововима, осликава сиве зидне површине, прескаче обојене црепове и на крају маше једном руком, може се тумачити и као први београдски видео перформанс (форма акционе уметности) у Београду и Србији и међу првима у свету”,оцењују ликовни критичари.
.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.
Уз то, Бонифације има још једну животну преокупацију: где год може и колико год може - помаже људима у невољи, широм света.
Та његова врлина, добра дела и поклони, стигли су и у крајеве и пределе где нису стигле ни његове слике. Тај инстинкт и жеља да се помогне беспомоћном човеку у невољи, да се људима поклањањем врати осмех и нада, дар је који је „дорћолски мангуп са калдрме“ понео из Београда уграђен дубоко у његовом срцу.
Отуда једна велика група људи у Србији и не зна за Бонифација сликара, али добро зна за Брацу Бонифација добротвора – и памти га по његовим племенитим подвизима, доброчинствима којима деценијама обасипа Србију, као што Канаду и Америку обасипа својим уметничким делима.
Бонифације је имао 63 самосталне изложбе у престижним галеријама Америке, Канаде, Британије, а излагао је и на више од 150 колективних изложби широм света на којима је доказивао свој уметнички таленат.
Треба истаћи да је Бонифације најпознатији српски сликар не само у Канади, него у целој Америци, где га заступају и његове радове излажу чувене галерије Фостер/Вајт (Foster/White) у Сијетлу (држава Вашингтон), а галерија „99 Edition“ у Лос Анђелесу (држава Калифорнија) и Лондону.
У Ванкуверу и Торонту његова дела се налазе у познатој Божи арт галерији (Bau-XI), као и у Мастерс арт галерији у Калгарију.
Браца у свом ванкуверском атељеу
Ниједан други српски сликар нема такав третман и биографију на америчком континенту.
Недавно је, почетком прошле јесени, у Конаку Књегиње Љубице отворена његова изложба уметничких дела, која се састојала од 27 уља на платну великог и средњег формата која је он поклонио Музеју града Београда. Тако вредан легат мало је уметника оставило свом родном граду…
Сличних поклона, од стране Бонифација, нашим установама културе у Србији има још много, почев од Народног музеја у Београду са донацијом од 6 слика, Галерији САНУ пет слика, Музеју матице Српске у Новом Саду донирао је 9 дела, до Народног Музеја у Краљеву (поклонио је 24 уметничка дела), Матице исељеника Србије, куће „Политика“ и магазина “Илустрована политика” по једно дело.
Тада ме један посетилац изложбе питао знам ли право име овог нашег уметника. Рекао сам му да знам (име и презиме је баш српско), али да оно никоме, већ дуго, не значи много: сви знају и познају само Брацу Бонифација. И кад бих вам рекао име и презиме никоме не би много значило…
Да је Браца свестрано талентован потврђују и ова његова сећања, лепе кратке приче, прави медаљони из Београда 50-тих и 60-тих година прошлог века. Београд којег више нема Браца је оживео кроз чаробне тренутке необичних сусрета са разноврсним људима, описујући занимљиве разговоре и догодовштине.
Слике једног друкчијег времена, стваралачке атмосфере и постојања нових вредности Браца је својим специфичним језиком испричао за незаборав пре једне деценије новинару Небојши Јанковићу у Ванкуверу.
Већина ових сећања забележена у српском листу „Кишобран“ у Ванкуверу под насловом „Људи у времену“.
Мој колега по струци, читајући ових дана ова јединствена сећања Бонифација ми пише: „Читам са задовољством, ово је занимљиво, лепо, права штета што човек оваквог богатог искуства није написао до сада неку врсту мемоара, неку врсту романескне биографије, био би то пун погодак!“
И заиста, било би то веома занимљиво мемоарско штиво имајући у виду бурни живот Браце Бонифација по доласку у Канаду и стварања његове успешне сликарске каријере у којој је постао најпознатији српски сликар на америчком континенту.
Али, какве је снаге и воље, енергије и амбиција наш српски сликар Бонифације из Канаде, не би ме зачудило да јединствени записи и оригинална сећања из његовог бурног живота почну да стижу преко океана.
.*. *. *. *. *. *. *. *. *. *. *. *. *.
СЕЋАЊА НА БЕОГРАД КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА, НЕОБИЧНИ СУСРЕТИ СА ЗАНИМЉИВИМ ЉУДИМА НА ДОРЋОЛУ
Мој млади сусед Миша Радивојевић
изгледао ми је као „дечко који обећава“
По некој мојој рачуници, овај сусрет се догодио 1952, треће, или чак 1954. године. Као што већ раније рекох, моја гајба била је, кроз двориште, први спрат десно, стан број 14. Тада је то била Улица 7. јула, а сада, хвала Богу, опет Краља Петра Првог, број 44. Центар мог света, срце „Зерека“. Сада, у истој згради, у приземљу егзистира, гле чуда, уметничка галерија „Дар мар“.
Једнога дана, једне од тих година, кренух да се сретнем са пајтосима Владом Глигом, Мишом Босанцем и Владом Пејом, како бисмо, највероватније, учинили неку нову штету.
Излазећи из стана спазим, горе на спрату више, дечака од 12-13 година, који је, гледајући у мене, са неким недефинисаним смешком на лицу, као да пита – смем ли, пажљиво, степеник по степеник, држећи се за гелендер, силазио ка мени.
Миша Радивојевић: као дечак био сушта супротност
мојим дорћолским другарима
Зачуђен овом ситуацијом упитао сам се – ко беше сад ово? У мојој згради познавао сам све станаре, а богами и они мене, многи би тада рекли – по злу. Застао сам лецнут и запитао га, како се зове, а дечак, једва чујно, одговори Миша. Био је то стидљив дечак, сушта супротност мојих другара са београдске калдрме. Уредно почешљан на раздељак, бледе, скоро воштане боје лица, с неким благим осмехом, стајао је ту брижљиво ушушкан у тамни, скоро елегантни зимски капут. Прави мали Денди ( на српском- кицош).
Док сам га с нескривеним интересом проучавао, са горњег спрата позва га мајка: „Мишо, дођи горе“. Скоро невољно, ходајући унатрашке, опет степеник по степеник, отишао је гледајући право у мене, као да поручује: „Вратићу се, буди ту“. Звиждук мојих другара, тргну ме из ове необичне сеансе, те се брже боље сјурих низ степенице доле у нове авантуре.
Тих дана, кад год бих излазио из свог стана, или се, пак, враћао кући, Миша као да је ишчекивао тај моменат, истрчавао би том истом процедуром, степеник по степеник (али овог пута мало хитрије) и силазио доле до мене. Очигледно, био је очајно усамљен, није имао никакво друштво. И опет бизарна сцена ћутања. Не би ли га окуражио, причао сам му којешта.
Помно ме је слушао. Размишљао сам и о томе да га поведем са собом, али тада више никада не би био исти. Она моја банда бандита такве момке није толерисала.
Све то трајало је десетак дана, а онда су нестали, као да никада ту нису ни били. Неко из комшилука рече, да су дошли из Чачка и ту само привремено боравили. Мајка му је била (колико се сећам) висока корпулентна жена, звала се Ружа. Отац, ја бих радије рекао очух, такође крупан, висок, снажан човек, очигледно војно лице. Често у униформи, повремено у војничкој кожној јакни. Звали су га Фриц.
Мој млади сусед звао се Миша Радивојевић. У будућем животу постаће филмски режисер, који ће „веровали ли не“ први успех постићи филмом „Дечко који обећава“.
Иако смо у исто време студирали, он на Позоришној академији, а ја коју годину старији на Факултету примењених уметности, локалне кафане и клубови беху места за студентска дружења, специјално са мојим чачанским другарима: Чумом (касније познатим глумцем Драгомиром Чумићем), Тикалом Ђоковићем, Жиком Максимовићем и Владимиром Булатовићем ВИБ-ом, с којим сам био велики пријатељ, Мишу никада више нисам срео.
Да се сада не правим паметан, али тако ми је некако још онда необични дечак Миша изгледао „као неко од кога ће нешто бити“!
. * . * . * . * . * .
Љубав Радмила и Силване Арменулић
Становао је у дијагонали преко пута мог стана, наставља Браца Бонифације свој времеплов, у броју 53 или 55. Био је момак из наше генерације, али се није дружио са екипом из краја.
Он је играо тенис што му је давало друштвени ореол какав ми нисмо имали. Кева му је радила на благајни “Коларца”, али му је отац био електро-инжењер у Дирекцији за Ревизију пројеката Електричних инсталација у улици 29. новембра.
Једном, мувајући се Кнез Михајловом, налетим на њега испред зграде Академије наука. Молим те, рече, мада смо се тек овлаш познавали, хајде самном у “Гранд” на пиће. Знаш, настави, непријатно ми је да идем сам, а тамо пева жена какву до сада ниси видео.
Прихватим одмах, паметнијег посла и онако нисам имао.
Хипнотичка заљубљеност - Радмило и Силвана
Кафана „Транд” налазила се на месту данашњег Филозофског факултета. Лепа, стара зграда, а кафана, више биртија – претежно популарна код радничке класе. Ракија, пиво, гирице, тавче-на-гравче и тако то. Али, Богами, иза кафане сала, а у сали бина, а на њој две певачице, различитих година, убише се из петних жила да малобројној публици покажу своје вокалне квалитете.
Они други квалитети видели су се добро и голим оком. Притом мислим на млађу која је била предмет пажње мог суседа. Посматрајући је отворених уста био је потпуно одсутан па није ни приметио када сам се дигао и дискретно напустио ову, за мене, “старог џезера”, досадну сеансу.
Колико је сеанса трајала и колико се пута кафанско кибицовање поновило ни данас не знам, али знам да је млади тенисер, будући тренер тениске репрезентације, Радмило Арменулић, успео најзад да ожени Силвану која ће направити муњевиту естрадну каријеру и трагично завршити у саобраћајној несрећи (погинула 1976. године).
Поштоваоци Силване Арменулић кажу да ни пре ни после ње није било таквог склада између лепоте гласа и физичке лепоте. Могуће, каже Браца. Ја само знам да никада, ни пре ни касније, нисам срео човека у стању такве апсолутне и хипнотичне заљубљености као што је био Радмило Арменулић те вечери у задимљеној сали „Транда”, у Кнез Михајловој.
______________________________________________________
* У фебруару је Бонифације прославио свој 82. рођендан
__________________________________________________
Ево његове електронске адресе на коју заинтересовани могу да се јаве: Bonifacho@telus.net
____________________________________________________________________
Други наставк: Београд којег више нема, оживљен кроз необичне и случајне сусрете с људима: Зоран Мока Славнић, кошаркашки ас и тренер, Милош Жутић, глумац и Брана Лала Ковачев, џез виртуоз
