Балетић: А да Београд обзнани да је КиМ наш и ако тамо не буде ни једног Србина?!

СРБИЈА ТО МОРА И У ЗАКОН УНЕТИ – АКО ЈЕ ИСТИНСКИ ОДЛУЧИЛА ДА СЕ БОРИ ЗА КОСМЕТ

* Све је у данашњем свету смештено у кругу трагедије и театра! Где су год трагедију закували, ту је и театар који неретко прелази у циркус. Што је већа трагедија и циркус је већи. Од свих циркуса, Уједињене нације су ипак главна „шатра“ која све трагедије покрива!

* Косметској трагедији и циркусу којима су је поклопили – краја се не види! И ту су две „шатре“ – ЕУропејска у Бриселу и општепланетарна у УН. Ми уредно путујемо од једне до друге, а трагедија све већа и већа – несметано расте и гази. Циркус од тражења решења за Косово и Метохију у Бриселу – само тако одрађује задато!

* А, како би било да ми ова магновења разбистримо и „мало“ појачамо све ове патриотске приче по разним  циркусима – једном скупштинском одлуком која ће обавезати и државу и Србе да од шиптарске окупације ослободе и у састав јединствене државе врате наш свети КосМет – па макар у том историјском тренутку када дође – ни једног живог Србина не било тамо?!

* То је наша непокретност за коју нема тога „закона“ ко ће га исписати да над њим „одржајем“ право стекну – ма колико на њему боравили, себи га приписивали и присвајали! То је неуништива земљишна књига – небески катастар и гарант нашега права над КосМетом!

* То нам је темељ, парче на планети на којем нам је идентитет уцртан док иједнога Србина – не тамо – било где има! Треба им то јасно ставити до знања – да знају док оргијају – да то на туђем раде! Ако нам и све гробове преору, спале, очисте од остатака земних – као што то упорно раде – џаба им! И тад је наше! То Шиптари јасно морају знати!

_______________________________________________________        

          Аутор: Милијана БАЛЕТИЋ

          НИКАД – али баш онако једноставно, а очигледно – цела планета није била тако упакована као у ово наше доба.

          Све је смештено у кругу трагедије и театра! Где су год трагедију закували, ту је адекватно за њу и театар који неретко прелази у циркус. И, наравно, што већа трагедија и циркус је већи. Ту свако „ради“ свој посао и сви су скоро па достигли свој максимум.

          Од свих циркуса, Уједињене нације су ипак главна „шатра“ која све трагедије покрива! То је место где се сјате, изоговарају трагедије, покупи се ту покоји аплауз или звиждук – ручак, коктел, ћаскање и – кући.

          А, трагедије (?!) – е, то је озбиљан бизнис! Оне су те које суштински одређују судбине и лице земље. Ту нема лакировке, костима, коктела...

          Сад, поставља се питање која је то невидљива рука која командује и трагедијама и циркусима? И када се дође до оних које зовемо „дубока држава“ или власници крупног капитала, или Црно племство, или Комитет триста, или самозванопроглашени да су „од Бога одабрани“(?!) – да у окултно-сатанистичкој идеологији владају светом – одмах вам зачепе уста.

          Поклопе вас са релативизацијом и подсмехом: „Шта,  опет нека теорија завере“. Не, није теорија завере – то је завера, господо – на коју ви сваки пут кад вас неко разобличи – навучете ту покривалицу „теорија“!

          Оно отприлике к`о у вицу: „Верујеш ли ти, Фато, мени или својим очима...“? Е, пошто смо у овоме наративу, ми - та „Фата“ - има да верујемо њима, а не својим очима. То је сва суштина.

          Дуга је ово прича, а колумна кратка форма за детаљисање кад и како је све настало, ко су ти „невидљиви“ који све конце одавно вуку и које су све трагедије кроз историју сочинили и чине.

          Толико су се извештили у постављању паралелних представа које покривају њихове главне пројекте да обичан човек тешко може прогледати. И, није то обично слепило – оно је толико да жртве у свом самоуништењу неретко и гину у одбрани „невидљивих“!

          Нема трагедије која није њиховога интереса дело! Пуна је историја тога чинодејствовања – и пун је кофер историји од њих. И ово на Блиском Истоку и рат против Русије преко луде Украјине – наравно – али, овај пут нећу о томе.

          Из те ситуације нисмо ни ми изузети! Били смо у њој толико пута. И није ми што смо били, но ме језа прође кад помислим колико смо и данас.

          Већ вековима, по њиховом сценарију, идемо из трагедије у трагедију. Овој косметској – и трагедији и циркусу којима су је поклопили – краја се не види! Али. није да нема напретка.

          Има она и две „шатре“ – ЕУропејску у Бриселу и ову општепланетарну у УН. Ми уредно путујемо од једне до друге, а трагедија све већа и већа – несметано расте и гази.

          Циркус од тражења решења за Косово и Метохију у Бриселу – само тако одрађује задато!

          Ево смо надомак и толико дугоочекиване и наређене „нормализације односа Београда и Приштине“. Пре неки дан, 20. септембра – вест да су Шиптари упали у кућу Дејана Радића – испребијали га, везали, опљачкали и отишли – напокон нам је у медијима заузела пожељно место. Које – небитно – прво није!

          Оно што поуздано знам, далеко испред ове вести била је она са скупа од дан пре из Брисела и то са све сликом „шест држава“ Западног Балкана код ЕУропејске премијерке Урсуле Фон дер Лајен. Та бриселска прича је ништа при слици „нормализације“ на којој је равноправно и Курти  са „својом државом Косова“. И наш „пријатељ“ Еди Рама је ту – са целом својом државом Албанијом, и још приде увек је уз њега Курти који му приноси „Косова“!

          А Србија – ништа цела – само окрњена може добити улазницу за под шатру за „шесторку“!

          Сви њихови циркуси раде на принципу кувања жабе, па тако и бриселски, на којем, у истом низу под светлом блица и камера – равноправно „шесторка“ стоји.

          Тако и треба! И, каква би то била фотографија, која се прави као документ за историју, а да је, на пример, са ње изостављен или Курти, или председник Србије – а на скуп позвано „шест“ држава новооформљенога некаквога „западнога“ Балкана?! Просто не иде! Не уклапа се у „нормализацију“.

          Зато се то из циркуса у циркус – дресуре ради – и понавља!

          Неко ће рећи нашла се ја сад да закерам, а ту слику гледамо већ годинама. Тачно! Мора да је не бих ни ја помињала да не би оне вести гурнуте у безначајност о несрећном Радићу. Значи, навикла! Е, то се зове „нормализација“!

          А, и шта да је прва? Била је ево до јуче, па се опет – сваким даном све се више „нормализујемо“. Просто не знам шта ми је ту „нормалније“ – ово свакодневно бескрупулозно иживљавање над Србима и тотална шиптарска окупација, или тај стални призор „шест“ држава!   

          Задатак нам је нормализација са ненормалним, а некад га зову и – испуњење свих услова. А, ко одређује шта је нормално – па, они! Зашто? Зато што је то ненормално стање да неко упадне у твоју државу, окупира је, отме, злоставља те, протера и прогласи је својом – њихов интерес. „Нормализација“ – чиста перверзија! Али, узми или остави!

Милијана Балетић

          Кад смо већ свом силом наврли да уђемо у њихово ЕУропејско јато – чик се не нацртај у низу „шесторке“ да те овековече! Зашто (?!) – зато што је тај „низ“ – њихова, а не наша победа!

          И, шта сад имамо? Имамо време које тече, историју која се пише – и фотографије које сведоче и документују време.

          Ево, ја нисам неки научник, а то што волим да читам, поготово историју – некако ми увек у сећању најснажније остану забележене фотографије. Једноставније ми освеже памћење. Сажму догађај. Једним погледом исприча ми се цела прича историјског периода који покрива.

          И у музеје када уђеш, фотографије ти одједном објасне историјски контекст времена које илуструју. Тако ће једнога дана и ове стајати пред генерацијама које долазе, а испод њих ће бити исписан текст: „Државници шест држава Западног Балкана на скупу...“!

          Ма, не да је упаковано него – само тако!

          А, онда – након дугогодишњег упорног и исцрпног „посла“ – нова реалност поентира. Зар не сведочимо томе?

          За њих више није косметска реалност Резолуција 1244 Савета безбедности УН из 1999. него 2008. када су Шиптари самовољно прогласили независност, а западњаци то – јер им се може – прогласили „новом реалношћу“ која им је тога датума „заживела“ и за коју се сад тако здушно, покварено и бездушно боре! Е, тако долази време када ће све ово што раде и нашта се пристаје бити доказ нове реалности!

          Баце вам документ пред нос и иде питање: „Јесте ли ви ово на слици – јесте! Је ли ово скуп „шест држава“ – јесте! Браво! Заклопи фасциклу и у архиву!

          Е, то се зове савршенство уиграног пројекта трагедије и пристајања на циркус.

          Тако смо се и ми 24. септембра говором председниак Србије Александар Вучић на 79-ом заседању Генералне скупштине УН – изјадали пред театром који покрива све трагедије. Мучно је сазнање да је то и максимум који ми данас можемо!

          Говор сви тумаче као одличан! И (?!) – одличан је био и прошли – па?! А, Срби и КосМет од прошлог до овог говора, где су?

          Што (?!) – да се можда Шиптари и они који им чувају леђа неће потрести због говора? Добити грижу савести? Поцрвенети од стида? Одступити? Престати са понижавањем, иживљавањем, пљачком, прогоном и мучењем Срба?

          Да неће Шиптари можда мирно спаковати пртљаг и онако како су нам и крцали из Албаније – сад пут под ноге и, правац назад? Тамо где им је, пре нешто више од 100 година, тадашња велика сила Аустроугарска – дала државу.

          До тада је имали нису – а сад хоће још једну! И то – ни мање ни више него наше свето Косово и Метохију!

          Сад – можемо ми да се лажемо – нико нам не брани! Чак штавише пожељно је! Али, кад се то па шиптарска безочност „решила“ говором? Ево ја не знам – ако ме неко од тих са тим оруђем у рукама званим разговори и преговори са Шиптарима – не просветли...

          Ни све ове остале заигране трагедије по свету неће се говором решити. Нажалост, говор говором – а трагедија трагедијом се лечи!

          Е, једино ако су ове уху угодне речи председника Србије Александра Вучића, које чусмо са УН говорнице – мудрост уклапања у театар ради куповине времена, и порука Шиптарима да не буду у заблуди – тада, не да су ми одличне, него – свом снагом подржавам!  

          Међутим, наша упорна прича да је Косово и Метохија српско само док тамо Срби живе, што – не да је искључиви шиптарски интерес, него – ни једноставнијег решења окупатору за отимачину наше свете земље, од овога нема!

          Значи: само очистиш Србе и – завршио си! А чишћење, не да им иде, него – баш оно!  

          Ма, браво! Видиш – није да не може и причом да се припомогне и „понешто“ заврши.

          Сад сам вам ја овде у тешкој дилеми – разабрат не могу да ли то Срби или Шиптари требају да се овим наративом држе у заблуди? Коме ли је ова подвала намењена?

          А, како би било да ми ова магновења разбистримо и „мало“ појачамо све ове патриотске приче по разним  циркусима – једном скупштинском одлуком која ће обавезати и државу и Србе да од шиптарске окупације ослободе и у састав јединствене државе врате наш свети КосМет – па макар у том историјском тренутку када дође – ни једног живог Србина не било тамо?!

          Као што данас мисле – а ми им на сва звона том уходаном певанијом дајемо право да мисле да ће КосМет бити њихов само ако тамо Срба више не буде било – треба им на време рећи да је КосМет изнад сваког појединца!

          То је наша непокретност за коју нема тога „закона“ ко ће га исписати да над њим „одржајем“ право стекну – ма колико на њему боравили, себи га приписивали и присвајали! То је неуништива земљишна књига – небески катастар и гарант нашега права над КосМетом!

          То нам је темељ, парче на планети на којем нам је идентитет уцртан док иједнога Србина – не тамо – било где има!

          Треба им то јасно ставити до знања – да знају док оргијају – да то на туђем раде! Ако нам и све гробове преору, спале, очисте од остатака земних – као што то упорно раде – џаба им! И тад је наше!

          То Шиптари јасно морају знати! То, а не заблуде и питке приче о људским правима појединаца.

          А, када се већ позивамо на међународно право и Повељу УН, шта је то што би данас било праведније и више у складу са тим, од овакве наше белодане одлуке? И која би то наша одлука, више од ове била доказ одлучности државе да делима чврсто стоји иза изговоренога за говорницом Генералне скупштине УН, како Пандорина кутија није отворена када је отпочео украјински сукоб 2022. него су обе кутије отворене НАТО-агресијом на Србију 1999. и 2008. када су западњаци шиптарско проглашење независности „Косова“ прихватили као „нову реалност“, а Резолуцију 1244 самовољно и осионо ставили ван снаге!

          Када су, како је Вучић рекао, одлучили да бомбардују и врше агресију на једну земљу и употребљавају велику силу, оружје и оруђе без одлуке Савета безбедности УН, да крше међународне јавне норме, прихватајући сецесију дела територије суверене и међународно признате државе – чланице УН, оснивача УН... и „када сте урадили обе те ствари - шта очекујете у будућности?“   

          Е, таква наша одлука била би јасна борба за Косово и Метохију, господо!

           О тој борби треба гласно и недвосмислено да се прича и у закон утемељи – ако је истински ова држава одлучила да се за њега бори!