Атлагић: И за Србе важи опомена Данилевског: „Европа нас Русе не признаје за своје“

ПРИХВАТАЊЕМ ЗАПАДНЕ СЛИКЕ СВЕТА СРБИ НЕЋЕ НИКАД ПОСТАТИ ЊЕН РАВНОПРАВНИ `КОРИСНИК`

Синиша Атлагић

* Русија је била заборављена у нашем академском животу, али је Центар за руске студије на ФПН успоставио позитивну тенденцију. Интерес руских универзитета и института за сарадњу са Центром превазилази његове капацитете

* Недавна ратна прошлост Републике Српске оријентише омладину ка Русији, али се руски језик још увек недовољно учи у школама

* Српски језик је најпопуларнији страни словенски језик међу студентима Дипломатске академије у Москви

* У Русији постоји неколико универзитетских „пунктова“ који се интензивно баве промоцијом српске културе и језика и то на универзитетима. У Москви се, осим на одсеку за филологију Московског државног универзитета, српски језик интензивно изучава на МГИМО и на Дипломатској академији РФ

______________________________________________________

       ПРОФЕСОР др Синиша Атлагић, руководилац Центра за руске студије Факултета политичких наука у Београду, у интервјуу за наш портал говори о актуелном стању у српско-руској образовној, научној и културној сарадњи.

       * Колико је Центар од оснивања 2018. успео да допринесе укупним српско-руским односима?
       – Када размишљам о ефектима рада Центра, имам у виду превасходно то какав је његов одјек у домаћим оквирима. У интервјуу који сам недавно дао за један руски медиј, а полазећи од утиска од пре шест или седам година, да је Русија заборављена у нашем академском животу, рекао сам да нисам сигуран јесмо ли успели у науму да је вратимо на место које јој у њему припада, али смо свакако учинили толико да на пројекат отварања Центра за руске студије на ФПН-у може да се гледа као на позитивну тенденцију.

       Оно што могу да Вам кажем је да постоји интересовање бројних факултета и института из Руске Федерације за сарадњу са Центром. Дакле, имамо показатеље који говоре у прилог тврдњи да би Центар могао да има значајну улогу у контексту који сте поменули. Притом, понуда са руске стране превазилази организационе капацитете којима ми у Центру располажемо. Установе које помињем су високошколске установе највишег ранга у Руској Федерацији – Московски државни институт «Ломоносов», РАНХиГС из Санкт Петербурга, Финансијски универзитет при Влади Руске Федерације, Белгородски државни универзитет и други.

       * На основу великог искуства у, пре свега педагошком, раду у Републици Српској, који је потенцијал у том ентитету БиХ за развој српско-руских веза, будући да се новим генерацијама често “замера” да су недовољно заинтересоване за традицију, па чак и за политику?

       – У Републици Српској постоји значајан простор за промоцију „руског света“ и, уопште, јачање руско-српских односа. Томе доприноси специфична социјализација млађих нараштаја условљена ратним дешавањима у БиХ током деведесетих, а основу чине јединствено исповедање вере и на њему засноване културна и историјска блискост. У том смислу, Русија је у значајној предности у односу на конкуренцију. Она то препознаје и настоји да учврсти своју позицију кроз извесне пројекте, али преостаје много тога што треба да се уради.

       Неопходно је, за почетак, учинити додатне напоре да се млади у РС подстакну на учење руског језика. Ово не значи, на пример, само унапређење рада катедре за руски језик на Филолошком факултету у Бањалуци, него и то да руски језик буде у понуди прво у основним, а потом и у средњим школама у Републици Српској. Да таква понуда постоји, данас не бисмо имали тако изражену доминацију енглеског и немачког језика. Ово претпоставља системско решење, односно постојање политичке воље.

       У теорији политичке комуникације, школство је један од два огранка у двостепеном систему интелигенције који је у функцији промоције погледа на свет. Ако вам је прихватљив конкретан поглед на свет, онда би први корак ка његовом усвајању требало да буде изучавање језика на коме је он створен. У супротном, западате у парадоксалну ситуацију.

       * Српском народу је врло мало познато колико Русија институционално гаји везу са Србима. За Вас, посебно место у српско-руском животу има Дипломатска академија у Москви …

       – Инситуционална сарадња на културном плану је најслабија карика у руско-српским односима. Ово је последица тога што су грађани Србије слабо упознати са могућностима које Русија пружа на културном плану, превасходно на плану образовања. Очигледан је на том плану и све приметнији напор Россотрудничества, односно Руског дома у Београду, који је активнији, чини се, него икада пре. Наравно, простора за напредак има, а нарочито када је реч о промоцији Србије у Русији.

Јевгениј Примаков и Синиша Атлагић

       У Русији постоји неколико универзитетских „пунктова“ који се интензивно баве промоцијом српске културе и језика и то на универзитетима. У Москви се, осим на одсеку за филологију Московског државног универзитета, српски језик интензивно изучава на МГИМО и на Дипломатској академији РФ.

       Када сам отпочео студијски боравак на Дипломатској академији у Москви, био сам дирнут чињеницом да је српски језик најпопуларнији страни словенски језик међу њеним студентима и га они одлично говоре. Не могу а да не одам признање колегиницама Олги Просвириној и Галини Јуферевној на постигнутим резултатима на Дипломатској академији и Галини Тјапко на МГИМО. Поред Москве, колеге у Нижњем Новгороду и Белгороду посвећују посебну пажњу промоцији српског језика.

       * Белгород је показао велико интересовање за сарадњу са ИПС. Са позиције члана Управног одбора, који су капацитети ИПС да развија научну сарадњу са руским партнерима и да ли то што је ИПС до сада био активнији са западним партнерима последица недостатка понуда из Русије?

       – Белгородски државни универзитет је показао велико интересовање за сарадњу са Институтом за политичке студије будући да је реч о нашем највећем институту на коме се изучава политикологија. Лично сам учествовао у успостављању контаката и реализацији неких заједничких научних скупова.

       Колеге из Белгородског државног универзитета, конкретно са Института за међукултурну комуникацију и међународне односе, очекују наставак сарадње и њено интензивирање. Мислим да би ИПС био пожељан партнер многим врхунским научно-истраживачким институцијама у Руској Федерацији попут, на пример, Института за филозофију РАН-а, Института за словенске студије РАН-а и другима.

       Понављам, реч је о нашем највећем институту тог типа са дугом традицијом. Он је, колико сам упознат, остварио значајну сарадњу са научно-истраживачким институцијама на Западу, захваљујући ангажовању превасходно млађих колега.

       Овоме је, претпостављам, допринела горепомињана промоција конкретних погледа на свет у Србији, а улога западних образовних установа у Србији је на овом плану доминантна. Коначно, то је у складу са званичном спољнополитичком оријентацијом Србије од 2000. године према којој је место Србије у Европкој унији.

       * Међутим, Запад нас види као мале Русе… а што рече Данилевски, то је сасвим други цивилизацијски оквир који Русе – не прихвата. Какав је то аларм за нас?

       – Да је Данилевски био у праву говори нам ово са чиме се тренутно суочава Русија 150 година после првог издања његовог чувеног дела „Русија и Европа“. Подсетићу вас на његове речи: „Европа нас не признаје за своје. Она у Русији види нешто што је туђе“. Она је, додуше, била туђа и монголским освајачима, али су ови, према процени Александра Невског, били заинтересовани само за данак, а не и за духовни живот, па је овај прихватио монголски јарам, али је повео рат против западних освајача који су, како каже Наталија Нарочњицка, доносили ропство и телу и души.

       Реч је, у основи, о давнашњој намери да се преузму природни ресурси којима Русија располаже а који су неопходни зарад константног достизања задовољства и уживања у том стању као врховне вредности у савременом западном друштву. Не мислим, наравно, на продуховљени хедонизам.

       На том путу, једну заједницу, у овом случају руску, можете да покушате да поробите водећи рат против ње или да то покушате да учините на лакши начин – тако што ћете њене припаднике „увући“ у своју слику света и тако их убедити у исправност и корисност ваших намера.

       Прихватање туђе слике света, наравно, не значи да ћете бити њен равноправни „корисник“. Ево, у томе је, мислим, суштина одговора на ваше питање.

       Разговарала: Диана Милошевић

       https://srbratstvo.ru/sinisa-atlagic-nije-dobro-da-prihvatimo-tudju-slik...