Анђелковић: Покушај Запада и политичког Сарајева да се обрачунају са Српском – неће успети

ТРИБИНА „СЛЕДИ ЛИ КОНАЧНИ ОБРАЧУН ЗАПАДА СА СРПСКОМ“ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПОРТАЛА „СВЕ О СРПСКОЈ“ И „ФАКТИ“

Митинг "Бранимо Српску" у Добоју

* Схватили су на Западу да Сарајево, ни уз интензивну подршку, није у стању да реализује своје мегаломанске ратне циљеве. Стога су, када су истрошили ратну опцију, водеће западне силе кренуле путем постепеног и перфидног сламања Срба. Привидно су прихватиле дејтонски релативно фер компромис, а онда су постепено гурале његову деградацију, са циљем да статус Српске не буде био битно другачији од постојећих кантона у ФБиХ

* Српска је опстала као стабилна и снажна држава чланица шире заједнице са могућношћу да ефикасно штити своје интересе и успешно паралише заједничке органе када поступају противуставно. Запад је због тога фрустриран и зато што увиђа да доба његове глобалне превласти истиче. Процес глобалне прерасподеле моћи на штету тзв. колективног Запада драстично је убрзан са избијањем посредног НАТО-руског рата на простору Украјине, и са јачањем глобалних интеграција око Москве и Пекинга

* Вашингтон гледа да пре успостављања мира и озваничења новог односа снага у светским размерама, почисти бар своје „неспорно“ двориште, а нас, како Србију тако и Српску, доживљава као његов део. Зато је очајнички појачао притисак на РС, укључујући и покретање „инквизиционог“ процеса против њеног лидера Милорада Додика. И јасно је да са свим тим неће стати. У крајњој линији, и не може!  Али то не треба да нас плаши

* Република Српска ће и са половичном подршком Србије чврсто остати на ногама

 

          Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ, стални колумниста портала Све о Српској

          ПИТАЊЕ – „Следи ли коначни обрачун Запада са РС?“ – можемо да схватимо на два начин.

          Прво: „Да ли ће Запад покушати да се дефинитивно обрачуна са РС?“

          Друго: „Да ли ће Запад успети да се обрачуна са РС?“

          Да кренемо редом!

          Ми Срби смо Дејтонски мировни споразум схватили буквално, као истински компромис између Срба из РС, који су желели да наставе да живе у заједничкој држави са Србијом (што је било њихово право као конститутивног народа у Југославији и БиХ) и БХ муслимана који су хтели да Босну и Херцеговину претворе у независну, унитарну државу, под својом доминацијом. БиХ је, после вишегодишњег грађанског рата изазваним једностраним потезима Сарајева, опстала као, суштински, конфедерација два ентитета и заједница три равноправна народа. Међутим, водећи западни центри моћи и њихови сарајевски пулени, за разлику од нас, мировни аранжман су тумачили као полазну тачку за потоње преуређивање БиХ.

          Схватили су на Западу да Сарајево, ни уз интензивну подршку, није у стању да реализује своје мегаломанске ратне циљеве. Стога су, када су истрошили ратну опцију, водеће западне силе кренуле путем постепеног и перфидног сламања Срба (и докрајчивања Хрвата у БиХ, чија позиција је умногоме већ била поткопана тиме што је њихову Херцег-Босну Хрватска жртвовала ради америчке подршке за елиминацију Српске Крајине).

          Привидно су прихватиле релативно фер компромис, а онда су постепено гурале његову деградацију, са циљем да БиХ претворе у релативно централизовану симетричну федерацију, у којој статус Српске не би био битно другачији од постојећих кантона унутар другог ентитета.

          Ни то није, будимо реални, оно што политичко Сарајево жели. Њему је циљ много већи: БХ муслиманска хегемонија у БиХ. Западу је, опет, дража извесна равнотежа снага, под условом да не ремети улазак државне заједнице у НАТО и њено ефикасно функционисање унутар тог пакта. Ипак, у садашњој фази покушаја наметања централизације, интереси сарајевских екстремиста и евроатлантиста се подударају. А ако би она била реализована, БХ муслимански политичари одлично знају да би њихове ојачале позиције биле добар основ да самостално наставе да намећу, са великом шансом да то пре или касније реализују, стање своје пуне доминације какво од распада СФРЈ прижељкују.

          На њихову, као и жалост њихових западних ментора, РС је после периода збуњености и деморалисаности, чврсто стала на ноге и томе се успешно супротставила. Чињеница је да је пре тога низ овлашћења отет ентитетима (односно српском делу БиХ јер други, под доминацијом БХ муслимана, није се опирао централизацији, коју је схватао као трансформацију средишта сопствене моћи). Ипак, ни приближно није реализовано све оно што је било планирано како би базично био поништен конфедерални карактер БиХ.

          РС је опстала као стабилна и снажна држава чланица шире заједнице са могућношћу да ефикасно штити своје интересе и успешно паралише заједничке органе када поступају противуставно.

          Запад је због тога фрустриран, како начелно, тако и зато што увиђа да доба његове глобалне превласти истиче.

          Ако није могао у БиХ да постигне оно што је желео када је био најјачи, свестан је колико му се са сваким наредним „даном“ смањују потенцијали да то уради. А процес глобалне прерасподеле моћи на штету тзв. колективног Запада драстично је убрзан са избијањем посредног НАТО-руског рата на простору Украјине, и са јачањем глобалних интеграција око Москве и Пекинга.

          Свестан да то ни теоријски не може да спречи, Вашингтон гледа да пре успостављања мира и озваничења новог односа снага у светским размерама, почисти бар своје „неспорно“ двориште, а нас, како Србију тако и Српску, доживљава као његов део.

          Зато је очајнички појачао притисак на РС, укључујући и покретање „инквизиционог“ процеса против њеног лидера Милорада Додика. И јасно је да са свим тим неће стати. У крајњој линији, и не може!  Али то не треба да нас плаши.

Учесници трибине

          Стигли смо до тога да експлицитно одговорим и на другу варијанту тумачења питања наведеног на почетку текста: покушај обрачуна са Српском сигурно неће успети!

          Прошло је време када је Запад могао да скоро неспутано ради шта хоће – да отима делове туђе територије, врши агресије, окупира земље, успешно организује наранџасте револуције, намеће страним факторима модел државног уређења.

          На крају крајева, то треба истаћи, јер се често пласирају такве лажи како бисмо били деморалисани, далеко је од тога да и део западне зоне утицаја у којој се Срби налазе, уистину представља њен недодирљиви део.

          Сувише је овде велико расположење, не само српског народа, пртив западне постмодерне окупације, док полуге моћи Русије и Кине нису занемарљиве.

          НАТО силе се код нас не налазе у позицији да бране већ потпуно покорено, већ су у помахниталој трци са истичућим временом да продубе освајање. Морају, а реално много тога им не иде за то у прилог, да надграде свој поредак до нивоа који им обезбеђује одрживост овдашњег дела „лимеса“.

          Колико год да агресивно наступају са таквом намером, простор за њену реализацију је, објективно гледано, вишестрано ограничен.

          Оно што желе Вашингтон и његови партнери не могу да ураде ако немају велики број саучесника у земљама изложеним мирнодопској агресији, односно ако тамошње власти нису слабе, збуњене и кукавичке, а народ већ умногоме окупационо препариран. Пошто то са РС ни у ком погледу није случај – она је откад је води Додик поново, као и током „Отаџбинског рата“ (1992-1995), тврд орах који тешко може да буде сломљен – колико год САД и водећи кругови ЕУ претили и позерски демонстрирали силу, ништа неће постићи.

          Сва њихова халабука диже се у сврху нашег застрашивања, а када оно изостане, не знају шта да раде.

          Ту се показује зрелост и национална одговорност не само власти већ и друштва Српске.

          Грађани се, што је у демократији нормално, политички деле, али око питања опстанка снажне РС несумњиво су јединствени. То је гаранција опстанка Српске. Тим пре коначни обрачун са њом није могућ, ако постоји српско јединство и солидарност са обе стране Дрине. А нема сумње - оно је у нашем народу у обе српске државе огромно. Али, на државном нивоу, нажалост, у пракси није адекватно.

          Док је РС непоколебљиво чврста у одбрани парцијалних и свеопштих српских интереса, Србија је, због страха и недовољне посвећености владајућих структура, и генерално политичке елите (опозиционе као и оне на власти), на оба поља инфериорна. Нити брани онако како треба свој територијални интегритет угрожен на Косову и Метохији, нити чврсто стоји иза РС или интереса српског народа у Црној Гори и другим земљама региона!

          Официјелни Београд позерски брани националне интересе док је у пракси у опасној дефанзиви. То је неприхватљиво, јер улог је огроман, буквално кључни за наш национални опстанак. Тако је у вези са Косовом и Метохијом, то важи – што нам је сада примарна тема – и када се ради о РС.

          Српска је гарант опстанка српског народа са друге стране Дрине, где он несумњиво живи од кадгод да је присутан на балканским просторима. Обрачун са РС, односно анулирање њених државних капацитета, није ништа друго него тотални удар на тамошњи српски народ и увод у његово масовно етничко чишћење или идентитетски геноцид.

          Ништа мање од тога.

          Искуство нас учи, у савремено доба, у непријатељском окружењу, наш народ на својим историјским просторима (друга ствар је дијаспора) у значајнијем броју тешко може да опстане у дужем периоду тамо где нема његове делотворне државе (или је он фактор од кога држава зависи).

          С обзиром на такав грандиозни улог, где се све буквално своди на питање бити или не бити Срба западно од Дрине, ми увек морамо да полазимо од тога шта ћемо као национална целина, са обе своје државне ноге и руке, тј. свим својим националним снагама, учинити против покушаја водећих центара Запада и њихових локалних клијената да разоре државност РС!

          Јасно је да они од распада Југославије до данас упорно делују на свођењу српске државности искључиво на умањену Србију (без Косова и Метохије, а није искључено још неких других делова), те да (евентуални) опстанак српског народа ван њене територије виде искључиво у мањинском контексту, унутар новостворених држава које су према њему, по правилу, негативно настројене.

Драгомир Анђелковић

          Од тога, бар у догледно време, Запад сигурно неће одустати, што нас обавезује да неподељено, свим својим капацитетима, бранимо интегритет и државност Републике Српске.

          Србија мора да у вези са тим учини све што може, не само због чињенице да је Београд гарант дејтонског статуса РС, већ и стога што је према 1. члану свог важећег Устава, она недвосмислено матична држава српског народа у целини.

          А ако у складу са тим њена власт буде поступала доследно и одлучно – што нажалост сада није случај – сваки покушај коначног обрачуна са РС остаће јалов. То значи да се Српска умногоме бране и у Београду, свестраним наметањем енергичног вођења национално одговорне политике.

          Срећом, РС се и сама брани, те није потпуно рањива као српски народ на Косову и Метохији, који је због неодговарајућег односа званичног Београда све даље од остатка Србије.

          РС – где постоје снажне државне структуре, са знатно већим бројем Срба него на Косову и Метохији, и аутентични те одлучни политички фактори – срећом у драстично је бољем положају. И када се Српска сама бори, снажан је опонент онима који покушавају да обесмисле Дејтон, што оставља више простора и времена  за мобилизацију јавности Србије у прилог подршке РС.

          Поготово када су политичари у Србији у ситуацији да су рањиви у вези са активним очекивањима грађана!

          То је баш сада случај, када су на помолу ванредни парламентарни избори. Зато патриотски фактори у Србији, партијски, НВО или било ког другог карактера, морају да буду много активнији на пољу вршења притиска на све оне који доносе релевантне одлуке или ће евентуално сутра бити у прилици да то чине – да поступају национално одговорно или бар мање неодговорно него данас.

          То свима нама мора да буде приоритет!

          Што више притиснемо политичаре да се јавно и јасно изјасне у вези са подршком РС, одбраном Косова и Метохије, односно очувањем савезничких односа са Русијом која нам је кључни фактор подршке за претходне две ствари, и што више пробудимо национални дух грађана Србије – мање ће владајуће структуре имати простора да од тога касније брзо одустану.

          А РС, и са половичном подршком Србије, чврсто ће остати на ногама.

          Зато питање подршке Српској као и друге важне националне теме, током кампање али и после ње, морамо да држимо у фокусу јавности!

          (Tрибинa je одржанa 5. октобра у Прес-центру УНС, уз подршку Представништва Републике Српске у Србији)

 

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари