Вуловић: Ево шта је све иза Сијартових опомена да ће судар НАТО и Русије водити Трећем светском рату

ОН ЈЕ ДИПЛОМАТА СА ФИЛОЗОФИЈОМ ОПСТАНКА МАЂАРСКЕ И МАЂАРА, А И ЕВРОПЕ - И ЗБОГ СВОЈА ДВА СИНА

Петер Сијарто

* Сијарто делује као рационални глас у времену колективног крвожедног заноса. У позадини свега покушава да свему да егзистенцијални тон – свест о крхкости и ризику. Када говори о могућности светског рата, он не говори само као министар, већ као човек који признаје да политичке одлуке данас носе тежину егзистенцијалног избора

* Посебно је занимљива Сијартова изјава: „Украјина је у рату. Мађарска није. Разумем да ви стојите на страни Украјине, али молим вас да разумете да ми стојимо на страни Мађарске“

* Код Сијарта нема романтичне солидарности, већ хладан позив на поштовање суверенитета и права државе да одлучује о сопственом учешћу у сукобу

_____________________________________________________________

           Пише: Оливер ВУЛОВИЋ

           У ВРЕМЕНУ када свет убрзано дише у ритму ратних извештаја – о припремама за „неизбежни Велики рат“, о рату ад инфинитум – мађарски министар спољних послова Пéтер Сијарто, бенедиктински гимназијалац који је период до повратка на студије у Будимпешту провео око годину дана у САД, постао је једно од препознатљивих лица европске политике која упорно говори – не о победи, не о поразу, већ о миру.

           Током боравка у САД, вредни Американци су бележили да се „млади будући Орбанов јуришник“ највише кретао у католичком миљеу и разговарао о Августину, Аквинском, Сартру, Хобсу и Канту, а мање задржавао у размени мишљења с припадницима већинског протестантског живља.

           Није ни чудо од једног заљубљеника у футсал и филозофију, преданог оца два сина које не жели да види на фронту ни у мртвачким ковчезима.

           Његове изјаве, колико год прагматичне, откривају и дубоку филозофску подлогу која превазилази дневну политику.

           „Ако дође до директне конфронтације између НАТО и Русије, то би значило озбиљан ризик од избијања Трећег светског рата“, упорно понавља Сијарто, покушавајући – било пред студентима, радницима или обичним људима – да објасни да то није само дипломатска фраза, већ реченица у којој се огледа читав поглед на свет.

           Сијарто полази од онога што би Томас Хобс назвао „природним стањем“ међународне политике – света који је тренутно без врховног ауторитета, у којем државе делују из страха и потребе за самоодржањем, у потрази за мирним преласком из монополарности у мултиполарност, како не би беспотребно пострадале.

           Хобс је писао да мир не произлази из врлина, већ из страха од смрти.

           У том смислу, и Сијартова логика је хобсовска: боље је истрпети неправду него уништење. Његов позив да се избегне директан сукоб великих сила заправо је апел за хладну, реалистичку политику која признаје да моралне идеје немају смисла ако више нема света у којем би се оне спроводиле.

           У другој изјави – „Сада је време да мислимо и делујемо хладне главе и здравим разумом! Европи је потребан мир“ – он уводи појам разума као политичке категорије.

           У тренутку када многи говоре у име „правде, солидарности, емпатије“, Сијарто призива разборитост. Ту се већ чује ехо Иммануела Канта, који је у свом спису „Вечни мир“ тврдио да стабилан поредак међу државама може постојати само ако се политике воде разумом, а не страстима.

Оливер Вуловић

           Сијарто, наравно, не говори у кантовском идеалистичком кључу, већ у прагматичном: здрав разум нас учи да рат никоме не доноси корист. Ипак, сама идеја да мир није сентиментална, већ рационална одлука – то је кантовски траг који се препознаје и у његовом језику.

           Посебно је занимљива његова изјава: „Украјина је у рату. Мађарска није. Разумем да ви стојите на страни Украјине, али молим вас да разумете да ми стојимо на страни Мађарске.“

           Та реченица јасно повлачи границу између универзалног морала и националне одговорности. Код Сијарта нема романтичне солидарности, већ хладан позив на поштовање суверенитета и права државе да одлучује о сопственом учешћу у сукобу.

           Такав став подсећа на класичну хришћанску етику рата коју су обликовали Свети Августин и Тома Аквински. По њима, рат је праведан само ако га води легитимна власт и у име праведног циља. Ако Мађарска није нападнута, нема ни моралног ни политичког основа да се бори. Неутралност тада постаје облик одговорности, а не кукавичлука.

           Но, ту настаје и дилема коју би Кант вероватно поставио испред Сијарта: да ли држава има обавезу да реагује кад је неправда очигледна, чак и ако сама није угрожена?

           Кантов универзализам захтева да се морал примењује једнако на све. Мир који се темељи на равнодушности према туђој патњи није „морални мир“, већ само одсуство рата.

           Сијарто у својим излагањима као да одговара на то претпостављено Кантово питање.

           У наступу пред студентима Универзитета економских наука и јавне управе – где је и сам дипломирао на смеру Спољни послови – готово очајничким гласом понавља да морал нема тежину ако доводи до самоуништења. Његов приступ подсећа на оно што бисмо могли назвати политичким минимализмом – идеју да је дужност државе пре свега да сачува себе.

           А мађарском руководству, ма колико га неко критиковао, мора се признати да тако и поступа: укротило је повампирене страсти националиста који су прижељкивали улазак Мађарске у Украјину и запоседање делова с мађарском већином, под изговором њихове заштите од мобилизације и „јефтиног меса за фронт“.

           У том смислу, Сијарто делује као рационални глас у времену колективног крвожедног заноса. У позадини свега покушава да свему да егзистенцијални тон – свест о крхкости и ризику.

           Када говори о могућности светског рата, Сијарто не говори само као министар, већ као човек који признаје да политичке одлуке данас носе тежину егзистенцијалног избора.

           Сартр је рекао да је човек „осуђен на слободу“ – свака одлука је чин одговорности. На сличан начин, одлука да се не уђе у рат није пука пасивност, већ избор који носи своју моралну цену.

           На крају, Сијартова политика мира стоји између три филозофске осе: Хобсовог страха, Кантовог разума и Сартрове одговорности. Неки ће рећи да је то опортунизам, други ће у томе видети прагматичну мудрост малих народа у свету великих ризика.

            Али једно је сигурно – иза његових реченица не стоји само дипломата, већ читава филозофија опстанка: Мађарске, Мађара и, у ширем смислу, Европе.