Врањеш: Политичко Сарајево би да уз помоћ са Запада направи Бошњакистан
БЕОГРАД: ТРИБИНА „СЛОБОДА И САМОСТАЛНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ“
* Дословно неколико дана прије потписивања Дејтонског мировног споразума, одржана је Конференција за имплементацију мира 8. и 9. децембра 1995. године у Лондону, током које је основана „недејтонска“ квазинституција Савјет за имплементацију мира – ПИК
* Паулина Невил Џоунс, бивши политички директор Министарства иностраних послова Велике Британије и вођа британске делегације у Дејтону изјавила је 2004. године: „Сви су знали да се ради о подвали. Али, сви су такође знали да морамо нешто да смислимо”
* Другим ријечима, био је успостављен механизам за процес ремоделирања БиХ и будућа правна насиља првенствено на штету Републике Српске и српског народа, а изван оквира међународног права
* „Бошњакизација Босне“ подржана од стране дијела међународне заједнице, која је на насилан начин покушала да „изгради државу“ БиХ, није ништа друго до манифестација бошњачког хегемонизма која своје оправдање проналази у политици „виктимизације“ као својеврсног „природног права“ које произлази из тврдње да су Бошњаци имали највећи број жртава у посљедњем рату
* Зато не чуди што до данашњег дана нема осуда са Запада на рачун бошњачких позива на рат, него се гласно чују само њихови јалови покушаји убјеђивања српске политичке елите да наметнути закони и одлуке високих представника имају виши значај од највишег општег правног акта какав је дејтонски Устав БиХ
______________________________________________________
Александар ВРАЊЕШ
БИВШИ правни савјетник у ОХР-у Филип Леру Мартен је у уводном поглављу своје књиге „Дипломатска контраофанзива – Поуке из Босне и Херцеговине“ истакао да је непосредно након потписивања Дејтонског споразума, међународна заједница поставила као свој кључни циљ јачање централних структура БиХ, што би зацементирало и неутрализовало интерне сецесионистичке тежње.
Они су овај процесс назвали „изградња државе“ с циљем да од БиХ направе државу какву нису успјели да постигну кроз мировне иницијативе и сааме преговоре у Дејтону.
Занимљиво је да су они овај процесс отпочели у периоду између парафирања Дејтонског мировног споразума и потписивања у Паризу.
Заседање антидејтонске подвале
под називом ПИК
Дословно неколико дана прије потписивања ДМС-а, одржана је Конференција за имплементацију мира 8. и 9. децембра 1995. године у Лондону, током које је основана „недејтонска“ институција Савјет за имплементацију мира – ПИК.
Ова квазинституција никада није била утемељена на Дејтонском споразуму нити на резолуцији Савјета безбједности Уједињених нација, него су тада најмоћније силе свијета њен легитимитет прогласиле из наводног континуитета са Међународном конференцијом о бившој Југославији.
На основу тога формиран је и управни одбор Савјета за имплементацију мира као управљачко тијело под предсједавањем високог представника.
Како је забиљежио Дејвид Чендлер са Универзитета у Вестминстеру, „ПИК је био само правна измишљотина са циљем да се међународна управа над дејтонским процесом учини кохерентном, али без међународног права“.
То је потврдила и Паулина Невил Џоунс, бивши политички директор Министарства иностраних послова Велике Британије и вођа британске делегације на дејтонској мировној конференцији, која је у свом говору на конференцији „Преиспитивање распада Југославије“ у Лондону 2004. године о формирању ПИК-а изјавила: „Сви су знали да се ради о подвали. Али, сви су такође знали да морамо нешто да смислимо”.
Другим ријечима, Дејтонски мировни споразум је свјесно прекршен у Лондону од стране дијела међународне заједнице чак и прије његовог потписивања, с намјером да се успостави механизам за процес ремоделирања БиХ и будућа правна насиља првенствено на штету Републике Српске и српског народа, а изван оквира међународног права.
Читав низ преноса надлежности, слабљења уставних позиција Републике Српске, развлашћивања, наметања закона, али и смјене изабраних српских функционера, уцјена, оспоравања итд, карактеристичне су за активности високих представника прве деценије након рата.
При томе, ауторитет високог представника је дословно био поткријепљен употребом силе коју је НАТО манифестовао кроз ИФОР и СФОР у БиХ и касније ЕУФОР.
Велико вијеће Уставног суда БиХ
Не смијемо да заборавимо тортуре страног фактора, почевши од убиства СимеДрљаче, српског ратног команданта полиције у Приједору и члана Кризног штаба за одбрану Приједора, који се нашао на листи за хапшење и којег су 10. јула 1997. године убили припадници британског контингента СФОР-а док је био на пецању, без обзира што није пружао никакав отпор.
Затим случај православног свештеника, протојереја-ставрофора Јеремије Старовлаха и његовог сина Александра, које су готово на смрт претукли припадници СФОР-а на Велику недјељу, 1. априла 2004. године, у парохијском дому наПалама.
Па до бруталности снага Европске уније „Алтеја” (ЕУФОР) када су у селу Бјелогорци код Рогатице, на кућном прагу убили Раду Абазовић, а тешкоранили њеног малољетног сина Драгољуба и супруга Драгомира, тврдећи да су пуцали у самоодбрани јер су на њих отворили ватру несрећна жена и њен једанаестогодишњи син, а да је домаћин куће Драгомир сам себи пуцао у чело.
Затрли породицу Абазовић
Такође прву послијератну деценију активности међународне заједнице у БиХ карактеришу и бројни примјери тортура над српским становништвом, почевши од осумњичених за ратне злочине, затим свједока у монтираним процесима у Хагу (које су исљедници физички и психички исцрпљивали у „хашким контејнерима”, присиљавајући их да дају „повољне” исказе против српског ратног руководства), па до смјена (и одузимања грађанских права) српских политичара, блокирања њихове имовине под образложењем или да су опструисали примјенуДејтонског споразума или да су помагали хашким оптуженицима.
Све ово дало је „вјетар у леђа“ међународном фактору и њиховом процесу „изградње државе“ који су из године у годину појачавали своје апетите за развлашћивањемРепублике Српске и јачањемцентралнихструктураБиХ. Ипак, процес „изградње државе“ почиње да успорава у моменту повратка Милорада Додика на власт 2006. године и његовог одлучног супротстављања укидању полиције Републике Српске, даљим преносима надлежности и уставнимреформама кроз Априлски пакет и Бутмирски процес, којима је међународна заједница неуспјешно покушала накнадно да „конституционализује“ све интервенције и наметања високог представника. То коинцидира и са помјерањем фокуса водећих западних сила према другим регионима у свијету, те смањивањем њихових активности у БиХ. Долази до промјене форме ремоделирања дејтонске БиХ, тако да управљање процесом „изградње државе“ прелази из руку ОХР-а и ПИК-а, у руке три страна и двоје бошњачких судија Уставног суда БиХ, који настављају да својим одлукама, углавном по апелацијама бошњачких политичара, врше даљи пренос надлежности. Овај нови механизам чијим дијелом је управљао овај пут и бошњачки политички фактор, а подржан од стране западних амбасада у Сарајеву, створио је плодно тле за развој бошњачког хегемонизма као основе њихових унитаристичких циљева.
Још је 2005. године загребачка професорица Мирјана Касаповић увела синтагму „бошњакизација Босне“ аплицирајући на БиХ концепт „национализације државе“ Роџерса Брубejкера према којем тзв. „главна нација“ тежи да изврши национализацију државе. Касаповићева у овоме концепту види савремену тежњу бошњачког народа да кроз процес послијератног међународног интервенционизма названог „изградња државе“ присвоји статус „главне нације“ као надокнаду за наводно вишевјековно угњетавање од стране хришћанског и Истока и Запада и тиме накнадно добије националну државу у границама данашње БиХ, a у којој би друга два народа постала националне мањине.
Другим ријачима, „бошњакизација Босне“ подржана од стране дијела међународне заједнице, која је на насилан начин покушала да „изгради државу“ БиХ, није ништа друго до манифестација бошњачког хегемонизма која своје оправдање проналази у политици „виктимизације“ као својеврсног „природног права“ које произлази из тврдње да су Бошњаци имали највећи број жртава у посљедњем рату те да им на основу тога припада више права у односу на друга два конститутивна народа.
Прије тринаест година, тадашњи предсједник СДА Сулејман Тихић, позвао је Бошњаке да превазиђу „пасивну позицију жртве“, односно да се требају одрећи политике „виктимизације“ и самосажаљевања и окренути се ка будућности прихватајући компромис са Србима и Хрватима.Ипак, бошњачка политичка елита на челу са СДА, не само да се није одрекла политике „виктимизације“, него су је претворили у спољнополитички наратив који прожима како бошњачке политичке активности изван БиХтако и културне производе какви су филмови, позоришне представе, романи, изложбе слика, итд.
Сулејман Тихић
Овај наратив у савременим околностима се не позива више само на ратни период, него се сугерише да су Бошњаци перманентне жртве „великосрпског пројекта“ на територији БиХ и дан данас. Та слика свијета која се покушава изградити и у којој је бројнији народ стална жртва малобројнијих комшија, треба да послужи као оправдање пред међународним фактором за потребом укидања „геноцидне творевине“, развлашћивања српског фактора, па чак и до идентитетских промјена Срба у неке „Босанце и Херцеговце“ православне вјероисповјести.
Ови пројекти бошњачког хегемонизма постају све отворенији и све агресивнији. Тако у интервјуу за агенцију Анадолија од 20.08.2019. године, Бакир Изетбеговић изјављује:
„Правити окове једном народу који је троструко или четвероструко бројнији, правити му блокаде по мени није добра ствар. (...) Ако се буду окови стављали на руке најбројнијег народау БиХ, ако му се не буде дало да дође до онога што је изгласао на изборима, онда ћесе и тај народ организовати на начин да те блокаде у будућим циклусима сигурно разбије, да их уклони”.
Из тог хегемонистичког пројекта и данас је присутна тежња ка унитаризацији БиХ умотана у "обланду" о грађанској држави, те на тај начин можемо тумачити и савремене политичке потезе бошњачке политичке елите почевши од злоупотреба Уставног суда БиХ па до све чешћих позива на рат као израз нестрпљења за коначно остварење "бошњакизације Босне".
То је јасно видљиво у Програмској декларацији Странке демократске акције усвојеној на Седмом конгресу одржаном 14. септембра 2019. године у Сарајеву. Тако се нпр. у одјељку под називом „Реформа Устава и јавне управе” износи:
„Наш примарни и дугорочни циљ је усвајање устава којим би Босна и Херцеговина била дефинирана као демократска, регионализирана, правна и социјалнадржава под називом Република Босна и Херцеговина са три нивоа власти: државни, регионални и локални, са градом Сарајевом који је политички, административни, културни и економски центар Босне и Херцеговине”.
Овакве и сличне политике засноване на бошњачком хегемонизму, довелу су до низа напада на Републику Српску. Тако су настале бројне апелације пред Уставним судом БиХ у којем бошњачке и стране судије константно доносе одлуке на штету уставних права Републике Српске. Затим, имамо бројне примјере злупотреба Министарства иностраних послова БиХ и ДКП мреже у интересу искључиво бошњачких интереса, па до према провјереним информацијама плаћеног лобирања да бивши високи представник Инцко уведе вербални деликт као кривично дјело усмјерено против слободе говора српског народа, итд.
Сви ови примјери поткрепљују тезу да данас свједочимо успону бошњачког хегемонизма гдје се БиХ искључиво перципира као власништво Бошњака и у којој све релевантне одлуке требају да доносе или Бошњаци или њихови послушници.
Овакве хегемоне политике из Сарајева стварају дефанзивну реакцију у Републици Српској чија политичка елита на челу са Милорадом Додиком види као једини одговор изворни Дејтонски мировни споразум и у конкретном слову тог уговора види могућност за одбрану својих права и надлежности.
У наредном периоду та политика одбране права и самосталности Републике Српске ће бити доведена у ситуацију да на основу постојећих али и нових притисака, интензивира своју одбрану уставних надлежности. Било да је то доношење новог Устава РС, било стварање резервног састава полиције РС, било повлачење сагласности са формирања Оружаних снага и поновно формирање Војске Републике Српске, било то одбацивање свих недејтонских одлука како високих представника тако и Уставног суда БиХ, све су то потези на које је Република Српска и њено руководство приморани усљед притисака како политичког Сарајева тако и дијела међународне заједнице који упорно пријете Српској већ 26 година и који су интензивирани посљедњих мјесеци.
На крају занимљиво је примјетити да поруке које стижу из западних држава поводом дефанзивне политике Републике Српске сугеришу да је наведеним земљама већи проблем правна борба српског народа за уставне надлежности и примјену дејтонског Устава БиХ, него ратни покличи из Сарајева као једини одговор на српски позив на дијалог, говори нам да је бошњачки хегемонизам узео маха и то уз подршку и пристанак истих тих западних држава.
Зато не чуди што до данашњег дана није стигла осуда са Запада на рачун бошњачких позива на рат, него се гласно чују само њихови јалови покушаји убјеђивања српске политичке елите да наметнути закони и одлуке високих представника имају виши значај од највишег општег правног акта какав је дејтонски Устав БиХ. Другим ријечима свака правна борба за повратак дејтонских надлежности Републике Српске је унапријед осуђена на пропаст, док би даље развлашћивање у складу са бошњачким хегемонистичким пројектом требало бити неминовност. Што је још горе, то заговара и промовише врхушка српске опозиције као наговјештај како би будућа борба за права српског народа и статус Републике Српске изгледали када би они којим случајем преузели власт.
(трибина је одржана у организацији информативно-политичких портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)
