Видовданске свечаности у Подгорици, Бару и Котору упркос тешким временима
НАЈБОЉИ ЦРНОГОРЦИ СУ СЕ ПОСТРОЈАВАЛИ НА ОБИЛИЋА ПОЉАНИ И ДОБИЈАЛИ МЕДАЉЕ ОБИЛИЋА
* ПОДГОРИЦА, протојереј Игор БАЛАБАН: Ми хришћани не славимо никакве поразе нити губљење било чије главе, него славимо мучеништво. Жртва Светога кнеза Лазара, великомученика косовскога и свих косовских мученика је примјер нама и залог, завјет читавом нашем народу како се и зашто брани светиња, како се и зашто брани хришћанска вјера
* БАР, протојереј Слободан ЗЕКОВИЋ: Свети кнез Лазар косовски и свети мученици који су са њим пострадали својом крвљу су на Косову пољу прије 630 година исписали и запечатили једном заувјек тај неразориви савез православнога народа Српскога и Светосавскога са Христом Богом распетим и васкрслим. За свакога православног Србина Косово и Метохија је свето мјесто. Наше срце, срце нашега срца, душа наше душе
* КОТОР, ректор Цетињске богословије Гојко ПЕРОВИЋ: Зашто се запамтила баш Косовска битка над биткама? Зато што је баш тим људима могло бити да не бију никакву битку. Турака је било више, а Срба мање, имали су више војске и боље оружје. Могло је то проћи и са неким вазалством, са договором да турска војска прође и да турски цар влада. Али, они су просто знали да не могу да заспу те ноћи, ако поступе тако. А знали су и да се иза њих рађа потомство које, или ће бити погнуте главе пред сваким кога има више и ко је јачи, или ће имати ту искру у себи, искру достојанства и слободе
__________________________________________________________________________
ЛИТУРГИЈОМ са парастосом погинулима за крст часни и слободу златну од Косовског боја до наших дана, коју су служили протојереји Мирчета Шљиванчанин, Миладин Кнежевић и Игор Балабан, у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици је прослављен Видовдан.
У литургијској проповиједи протојереј Игор Балабан је рекао да ми хришћани не славимо никакве поразе нити губљење било чије главе, него славимо мучеништво.
„А то значи свједочење. Славимо, дакле, тврдо, смјело, храбро и одлучно свједочење Христа Бога живога које су показали Свети Ђорђе, Свети Димитрије, Свети великомученик Лазар и сви други пострадали са њим“, казао је он.
Додао је да Свети Лазар Косовски и с њим пострадали у боју на Косову нису само бранили светињу свога рода, свој дом, своју породицу, своју државу.
„Бранили су прије и изнад свега вјеру Христову. Бранили су своје право да буду хришћани. Бранили су да не дође безбожник који хоће да им сруши цркве и отме их. То су бранили“, казао је прота Балабан.
Додао је да су косовски мученици тога дана поставили примјер како се то ради.
„Као што ни Свети Ђорђе ни Свети Димитрије нису себе одбранили, него су положили живот. Али су одбранили хришћанску вјеру и зарадили себи вјечни живот. Жртва Светога кнеза Лазара, великомученика косовскога и свих косовских мученика је примјер нама и залог, завјет читавом нашем народу како се и зашто брани светиња, како се и зашто брани хришћанска вјера“, поручио је отац Игор Балабан.
Бар: Видовданску бесједу изговорио др Драго
Перовић са Философског факултета у Никшићу
* Слободан ЗЕКОВИЋ: Завјет кнеза Лазара није ништа друго него пут Христа Богочовјека. Пут јеванђелски, на који нас је упутио, који нам је указао и утабао Свети Сава. А Свети кнез Лазар својом крвљу и крвљу својих витезова једном заувијек омеђио, ограничио и утврдио. И када год смо се тога светога пута држали, иако су наилазила и страдања и искушења, увијек је Господ био са нама и десница Божија нас је пратила и подизала
______________________________________________________________________
СВЕТОМ литургијом на Видовдан у храму Светог Јована Владимира у Бару началствовао је страјешина храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су протојереј-ставрофор Радоман Мијаиловић, протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић.
О завјетној слави српскога народа у својој бесједи говорио је отац Слободан.
„Свети кнез Лазар косовски и свети мученици који су са њим пострадали својом крвљу су на Косову пољу прије 630 година исписали и запечатили једном заувјек тај неразориви савез православнога народа Српскога и Светосавскога са Христом Богом распетим и васкрслим. Кроз нашу бурну историју која је сва у знаку крста и васкрсења било је много знаменитих догађаја. Много славних бојева. Било је много великих побједа на бојном пољу. Било је толико јунака који су својом храброшћу овјенчали и украсили нашу историју којом се поносимо, али било је такође и много тужних догађаја и великих пораза и великих страдања. Али од свих тих великих догађаја које памтимо, којих се са поносом сјећамо из цијеле наше историје, овај датум је посебно уписан.
- И као што је свети град Јерусалим у коме је стари Израиљ склопио савез са живим Богом и у коме је Христос своју пречисту крв за нас и за читав род људски слопио, као што је тај свети град у центру свијета и у срцу сваког човјека који у Бога вјерује, тако је и за свакога православног Србина Косово и Метохија свето мјесто. Наше срце, срце нашега срца, душа наше душе. И увијек се на овај свети дан преиспитујемо да ли смо достојни наследници светога кнеза Лазара и наших светих предака, који су се његовом жртвом, његовом вјером, његовом храброшћу и љубављу кроз вјекове надахњивали и тај свети завјет чували и нама га оставили у аманет да га и ми држимо“, казао је он.
Додао је да смо често пута посртали и падали, али да смо се увијек изнова подизали, васкрсавали и враћали овоме светом завјету који је једини сигурни пут спасења за свакога од нас.
„А тај завјет, тај пут није ништа друго него пут Христа Богочовјека. Пут јеванђелски, на који нас је упутио, који нам је указао и утабао Свети Сава. А Свети кнез Лазар својом крвљу и крвљу својих витезова једном заувијек омеђио, ограничио и утврдио. И када год смо се тога светога пута држали, иако су наилазила и страдања и искушења, увијек је Господ био са нама и десница Божија нас је пратила и подизала. То да нам буде наук да се трудимо и ми да не обрукамо своје свете претке, него завјету Светог кнеза Лазара, Светога Саве, Светог Јована Владимира и свих Светих из рода нашега да будемо вјерни. Да се трудимо као Хришћани, да живимо као хришћани и да одлазимо са овога свијета са вјером и надом у васкрсење и вјечно спасење које нам Христос Господ дарује“, казао је прота Слободан Зековић.
По завршетку Свете литургије одржан је парастос за све војнике и војсковође српске који су пострадали за вјеру и отечество надахнути примјером, витештвом и вјером Светог кнеза Лазара, од Косова, па до наших дана.
Отац Слободан је на крају подсјетио да се због великог интересовања вјерног народа наставља потписивање петиције за повлачење закона о вјероисповјести које ће трајати до Петровдана.
Синоћ је на платоу испред Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару, у организацији Црквене општине Бар, одржана Видовданска академија.
Видовданску бесједу у присуству неколико стотина грађана изговорио је др Драго Перовић, професор на Философском факултету у Никшићу.
У наставку је изведен богат културно умјетнички програм.
Котор: Не дај Боже да поново
мјеримо јунаштво биткамa
* Гојко ПЕРОВИЋ: И јунаци са Граховца, Вучјега дола, са Круса и Мартинића - то су све косовски јунаци. Његош и књаз Никола су најхрабријим Црногорцима додјељивали Обилића медаљу, коју су они радо примали на груди. Ти најхрабрији Црногорци, изабрани војници, постројавали су се на Обилића пољани. Па ко је могао Црногорце натјерати да нешто раде, ако то неће? Његош пјева: „Чево равно гнијезо јуначко вазда раниш од Видова дана“. Дакле, то је оно какви смо били до јуче. То је оно што нам нико није наметнуо
_________________________________________________________________________
У ЦРКВИ Светог Николе у Котору Светом литургијом и поменом косовским јунацима, прослављен Видовдан.
Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, подсјетио је у бесједи да је 630 година од Косовске битке која се у српском народу памти као “биткa над биткама”, која је родила и Црну Гору и свједочи о пожртвовању, јунаштву, чојству, поштовању предака…
“630 година je од битке у којој су се с једне стране сукобиле, велика и бројна армија турскога цара Мурат и његовог сина Бајазита, а са друге сабрана и скупљена, што трудом, што ауторитетом, молбом и преклињањем кнеза благовјерног српског моравског Лазара Хребељановића и свих његових сарадника, пријатеља, зетова, које је могао да окупи својим ауторитетом оним чувеним императивним позивом „пођите за мном“. „Ђе идем ја ту пођите и ви“.
- Било је битака и прије и послије ове битке и против Турака такође. Али се ова посебно запамтила до данашњег дана и оставила спомен међу нама да овај дан Видовдан, назван по светом хришћанском мученику Виту или Виду, некако издвајамо од свих других дана.
- Зашто се баш запамтила ова битка над биткама? Зато што је баш овим људима могло бити и да не бију никакве битке. Било је јасно, што у једном књижевном дјелу се ставља у уста Вука Бранковића, да је Турака више, а Срба мање, да имају више војске и боље оружје. Могло је то проћи и са неким вазалством, са двије ријечи, да се договоримо да турска војска прође и да турски цар влада. Али, они су просто знали да не могу да заспу те ноћи, ако поступе тако. А још је нешто важно. Знали су да иза њих се рађа потомство које, или ће бити погнуте главе пред сваким кога има више и ко је јачи, или ће имати ту искру у себи, искру достојанства и слободе да макар каже „мени овако не договара“.
- И због те битке и такве битке кнеза Лазара, дошло је до оне друге која је трајала стотинама година у овим брдима изнад Котора, за коју Његош каже: „Што се не хће у ланце везати то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“.Дакле, наши преци и они који су стварали државу у којој живимо, ову лијепу државу медитеранску на обали мора, коју сунце грије и таласи Јадрана засипају, гдје би се рекло да само треба да се бавимо морем, туризмом и цвијећем, ову су државу слободну створили управо ти људи који су послије Лазара рекли „ма вала нећу се ни ја предат, ако више немам оружја и људи да се бијем идем са женом и ђецом у она брда“. Е те жене и та дјеца тих јунака, или тих преживјелих рањеника, то су стари Црногорци.
- Данас није вријеме за битке и не треба да пропагирамо никакве битке, поготово не са овога мјеста, али је вријеме да се сјетимо људи који су рекли: „Ја више нећу гледати ни сунце, ни море, нити ћу се купати, пити вино, јести јела која волим, ни торте, ни колаче. Ја од данас више нећу живјети да би људи послије мене могли живјети као људи“. Неко је умро да бисмо ми могли живјети нормално.
- Између осталог да би могу да се дигнем са кревета, са столице, фотеље, да дођемо у цркву и да се сјетимо, не само косовских јунака, него и јунака са Граховца, Вучјега дола, са Круса, са Мартинића. То су све косовски јунаци. А ја ништа не измишљам него понављам ријечи Његоша и књаза Николе који су најхрабријим Црногорцима додјељивали Обилића медаљу, коју су они радо примали на груди. Ти најхрабрији Црногорци, изабрани војници, постројавали су се на Обилића пољани. Па ко је могао Црногорце натјерати да нешто раде, ако то неће? Његош пјева: „Чево равно гнијезо јуначко вазда раниш од Видова дана“. Дакле, то је оно какви смо били до јуче.
- То је оно што нам нико није наметнуо. То је оно што смо понијели са мајчиним млијеком. То поштовање према прецима, који су знали да кажу „ја од данас више нећу да живим да би мој син и унук макар могли да живе како треба“. То је подвиг оног момка из Подгорице који је изашао на обалу Скадарског језера, али је знао да не може тај дан лећи кући да спава, а да остави жену и дијете који се топе. То је косовски јунак посљедњи. Или прије неки дан у оном стравичном убиству на Цетињу, три су се момка подигли са стола и голих руку кренули на оружје да зауставе те неке који су пуцали. Од срца сам пошао у кућу све тројице као цетински свештеник да им кажем „ви сте нови Обилићи“.
- Има још те крви која се не боји ни пушке ни ножа ни пиштоља ни узбурканог језера, која зна да је вредније данас оставити живот него живјети погнуте главе, без образа, до краја живота, као нека биљка. И не дај Боже да дођемо у ситуацију, не битке, него ни оног језера и кафића, него дај Боже да сви живимо у миру и у слози.
- Неко каже славите пораз, какав сте ви народ. Па ово је највећа побједа да идеш на десет пута јачега од тебе и што каже Његош за Обилића „гордо лежи јуначки војвода под кључевима крви благородне“, који је кренуо на јачега од себе, на шатор Муратов, презирући „људско ништавило и плетење безумне скупштине“. Дакле, то је тај Обилић Његошев. Који није имао кад да чека што ће и како ће да нешто изгласају, него он зна како ће и што да ради, а ви остали видите што ћете и како ћете.
- То је тај јунак који је Његоша одушевио и што каже проф. Вукић са Цетиња, „Његош је Обилића претворио малтене у полубожанство. То више није обичан човјек него више неки анђео. И хвала Богу да смо ми народ који имамо такве људе, па не морамо чекати битке“, казао је отац Гојко и позвао да одвојимо дио дана за друге и тако будемо Обилићи. Не дај Боже да мјеримо јунаштво биткамa, додао је.
“Јунаштво, што би рекао Марко Миљанов, можемо да мјеримо и чојством, да бранимо друге од себе и да подметнемо дио себе да би другима било боље. Нека би Бог дао да у тој науци останемо. То је наука наших предака, људи који су живјели прије нас, и то не било којих људи, него људи који су нас родили. Па ко сам ја, ђе ми је памет, образ, ишта што знам, ако се понашам супротно од онога како су ме учили они који су ме родили“, упитао је отац Гојко Перовић.
(Митрополија црногорско-приморска)
