У Србији је Драже све мање, а Броза и „Чича Тита“ све више

ОБОЈИЦА ДОШЛА СА ОБАВЕШТАЈНИХ КУРСЕВА, ОБОЈИЦА БИЛА ПОВЕЗАНА СА МАСОНЕРИЈОМ, АЛИ ТУ СВЕ СЛИЧНОСТИ ПРЕСТАЈУ

• „Друг Стари“, алијас Јосип Броз Тито, постао је нова „икона“ у Србији последњих година и може у духовитом контексту да добије ново име „Чича Тито“. У исто време „Чича“ - Драгољуб Дража Михаиловић - све више постаје код Срба „друг Дража“, близак по етносу а далек по историјској судбини
• Српска политичка сцена деведесетих година прошлог века „потрошила“ је Чича Дражу док је кудила друга Тита
• Данас је Броз више „на цени“ него пре 20 година у Србији на путу ка Европској унији и атлантским интеграцијама, док је генерал Михаиловић - за глобалисте и мондијалисте на друштвеној и политичкој сцени - (п)остао симбол „анахроне Србије“
• Срби су у очима западних медија и политичара деведесетих па и данас „четници“ док су Титови партизани и комунисти-конвертити постали добри глобалисти и мондијалисти и симбол „Нове Европе“

Вељко ЂУРИЋ МИШИНА, др историјских наука

Томислав КРЕСОВИЋ, публициста     

 

        ЈОСИП Броз Тито био је политички прагмата и језуита власти, обучаван на обавештајним курсевима Коминтерне између 1934. и 1938. године.

        Према неким сазнањима, био је изнад свега заслужан за елиминацију врха Комунистичке партије Југославије у Москви 1938. године. Броз је од почетка Другог светског рата имао тесне везе са АБВЕРОМ и струјом око адмирала Вилхелма Канариса као и са Черчиловим кабинетом и СОЕ а преко њега и са масонеријом. Поред тога, био је вођа герилског покрета  (партизана) који је био битан за Англоамериканце.

        Брозу су узор били бољшевички партизани.

        Драгољуб Дража Михаиловић је био јунак Првог и Другог балканског и Првог светског рата, близак „Црној руци“ и касније окружен припадницима масонерије.

        Био је образован и талентован официр обавештајног карактера са дипломатском службом, јер је радио као војни аташе у Софији и Прагу. Образовао се као српски националиста-патриота и велики антикомуниста на специјалним антикомунистичким курсевима у Софији. Обучаван је на искуствима немачких обавештајаца пре Другог светског рата. Као вођа четника, односно герилских одреда, имао је узор у  српском четничком покрету из времена пре Балканских ратова.

        Броз се борио против Краљевине Србије на страни аустроугарске монархије у Првом светском рату и био је супарник Михаиловићу и у Другом светском рату. У јесен 1941. састали су се два-три пута, али неуспешно и без правог договора око заједничке борбе против Немаца.

        Броз и Михаиловић били су на потерници Немачког рајха, награда је износила 100.000 марака у злату. Обојица су били сметња влади Милана Недића и Димитрија Љотића.

        Ако је Броз по пореклу Загорац, према Јовану Цвијићу одговара менталитету Шумадије и дела западне Србије: плаховит, напрасан, амбициозан, популиста.

        Михаиловић је био умерен, обазрив, лукав и миран у својој спољашности, али веома амбициозан као класичан представник херцеговачке виолентне логике западне Србије (из Ивањице).

        Две личности исте генерације 1892. и 1893. година представљају два модела живота. Броз је аустроугарски радник и подофицир и касније заробљеник у Русији, интернационалиста. Михаиловић је „јак Србин“ православац, образован, али суздржан према Европи. Обојица су имала развијени дух обавештајаца и војника.

        Броз као професионални „револуционар“ а Михаиловић као високо рангирани краљевски обавештајни официр са репутацијом.

        Броз је је био „Југославен интегралиста“ са јаким римокатоличким  и бољшевичким концептом, Михаиловић је био умерени Југословен троделне монархије.

        Оцене британске тајне службе СОЕ и њених обавештајаца Виљема Била Дикина, Фицроја Меклејна и Рандолфа Черчила са терена у Југославији о политичкој личности Јосипа Броза Тита од 1943. године говориле су да је прагматични вођа антифашистичке борбе југословенског типа и комунистичког опредељења, али спреман на дијалог са британском „Краљевском владом“. Броз је имао, поред активних веза са Москвом и Коминтерном, и контакте са британском војном мисијом генерала Александера али и структурама СОЕ. Москва и Лондон су се нашли на средини пута оцене о личности Јосипа Броза као вође антифашистичког отпора.

        На другој страни, пуковник а касније генерал Драгољуб Дража Михаиловић био је „миљеник“ Лондона и Вашингтона од касне јесени 1941. до јесени 1943. године, имао је подршку краља Петра II Карађорђевића и његовог кабинета на челу са академиком професором Слободаном Јовановићем. Од средине 1943. године врши се активни притисак на краља и владу у Лондону да се Михаиловић лиши позиције министра војног и команданта Југословенска војске у отаџбини а да се сва пажња усмери на Броза.

        На ту карту играо је прохрватски лоби у краљевској влади, пре свега око Јураја Крњевића (вишегодишњег британског сарадника) и Саве Косановића и других, који су убедили краља уз помоћ Винстона Черчила да треба преговарати са Брозом а одвојити се од Михаиловића. Интерес Лондона, али и Москве, био је да се са политичког и војног терена уклони Србин и постави Југославен и католик.

        Британци су одговорни за обавештајни рад и припремање пуча 27. марта 1941. године преко својих кругова у армији и политичким странкама. Они су одговорни и за догађаје из средине 1943. и касније 1945. године.

        Броз је постао победник и савезник моћних држава, а Михаиловић поражени „квислинг“ на страни Англоамериканаца.

        Те игре су дубоко осмишљене на релацији Лондон-Москва од средине 1943. године уз помоћ краља Петра II и избегличке владе.

        Линија Иван Шубашић–Сава Косановић победила је линију Слободан Јовановић–Милан Гавриловић.

        Невешти краљ пристао је на Черчилову „замку“ да се игра на споразум са Брозовим партизанима и ту је изгубио. Вешт прагматизам Черчила и интересне сфере Стаљина показале су се моћнима и биле одлучујуће и на став САД према Брозу и дистанцирање од Михаиловића.

        Броз је постао савезник а Михаиловић „издајник“ са већом репутацијом него Павелић, који је живео 13 година дуже од Михаиловића, иако је одговоран за стотине хиљада српских жртава у монструозној Независној Држави Хрватској.

        Михаиловић је стрељан, али му се за гроб не зна, а Павелић након атентата има своје гробно место које је постало „светилиште“ присталица НДХ и стварања независне Хрватске 1991/1992. године.

        Политика Велике Британије била је и остала да се Срби држе преткумановске Србије. И савремена Британија је на тим истим таласима као и Немачка политика од Ота фон Бизмарка до Ангеле Меркел.

        Британици и данас делују преко масонерије и тајних служби као што су радили и марта 1941. године и касније. Ништа се није много променило!

        Данас више нема ни Броза ни Михаиловића. Броз је оличење јаке и „стабилне“ Југославије од 1945. до 1980. а Михаиловић жртва политичких игара великих сила на Балкану у Другом светском рату.

        Још увек се у Србији води „рат“ партизана и четника друге и треће генерације на штету националне историје. Још увек се не отвара сва архивска грађа да би се спознала права страна Брозове владавине и начина езгекуције не само генерала Михаиловића већ и његових истомишљеника далеко после рата. Познато је да многе тајне и даље „чува“ бивша УДБА садашња БИА у својим недоступним архивама, мада је само један део предат Архиву Србије или се и он „шкрто“ отвара.

        Велики поборници истине о страдању генерала Михаиловића већ су дигли руке од „историјске правде“ навучени на „европску будућност“ Србије.

        А Србија се није помирила сама са собом у свом грађанском рату 1941-1945. и због тога плаћа скупу цену за грађанске ратове у  бившој Југославији 1991-1995. године.

        Тако је „друг Стари“, алијас Јосип Броз Тито, постао нова „икона“ у Србији последњих година и може у духовитом контексту да добије ново име „Чича Тито“. У исто време „Чича“ Драгољуб Дража Михаиловић све више постаје код Срба „друг Дража“ близак по етносу а далек по историјској судбини.

        Српска политичка сцена деведесетих година прошлог века „потрошила“ је чича Дражу док је кудила друга Тита.

        Данас је Броз више „на цени“ него пре 20 година у Србији. Зашто?

        Србија тражи своју међународну репутацију на путу ка Европској унији и атлантским интеграцијама, док је генерал Михаиловић постао „симбол“ такозване „анахроне“ Србије за глобалисте и мондијалисте на друштвеној и политичкој сцени.

        Једино што је признато, то је да су у Србији била два антифашистичка покрета Михаиловића и Броза, да је био грађански рат међу Србима који је поделио народ кроз време и трансформацију Србије.

        Србија је 1941. године била немачки протекторат са Недићевом владом и међусобним сукобом партизана и четника и њиховима варијацијама на рат с Немцима  и  осталима. После 1945. године није било самосталне већ федералне Србије у Југославији све до стицања самосталности после одвајања Црне Горе.

        Данас је Србија самостална, бар „на папиру“ и у Уставу државе Србије.

        Још увек се не зна, нити ће се вероватно сазнати право гробно место „револуционарног“ ликвидирања генерала Михаиловића од стране припадника Брозове ОЗНЕ.

        Убили су га Крцунови и Ранковићеви „Срби“, и тако је бачен „усуд“ на српски народ у име Брозове „антисрпске“ политике.

        Цена Брозове владавине плаћена је  распадом Југославије и новим анатемама на Србију и српски народ тежих него 1941. године.

        Неправда и даље траје што значи да политика Запада кажњавања Србије још увек није завршена.

        Срби су у очима западних медија и политичара деведесетих па и данас „четници“ док су Титови партизани и комунисти добри глобалисти и мондијалисти и симбол су „Нове Европе“.

        Само да подсетимо да Европом владају „деца комунизма“ попут Ангеле Меркел или Владимира Путина.

        Србијом владају политички конвертити Брозовог режима и њихови потомци, док је генерал Михаиловић остао легенда, али и синоним за политику „Велике Србије“ Срба и у Српској.

        Михаиловића има све мање, Броза све више, и Срби се и даље на своју штету пребројавају у никад угашеном грађанском сукобу, што ефектно користе противници Србије и политички камелеони у њој самој.