Стевандић: Мало им је вешала за Српску – главног кадију, Шмита, већ смо отерали

ЗАВРШЕНА ЦЕНТРАЛНА МАНИФЕСТАЦИЈА 61. „КОЧИЋЕВОГ ЗБОРА“ У СТРИЧИЋИМА

* Министар културе РС Боривоје ГОЛУБОВИЋ: Кочићево дело није само део наше књижевне баштине. Оно је део нашег културног и духовног идентитета. У нама снажно одјекују речи Петра КОЧИЋА „Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и жање. Ми жањемо оно што су сијали наши преци, а сијемо да имају шта жети наши потомци“

* Овогодишњи добитник Кочићеве награде Предраг БЈЕЛОШЕВИЋ: Кочића не славимо истински онда када само славимо његово име, него онда када смо спремни да чујемо и оно што нам његово дело и данас поручује

* Председник НС РС Ненад СТЕВАНДИЋ: Показали смо, поучени Петром Кочићем, да смо способни да отерамо највећег кадију Шмита. А онај кога је кадија хтео да види затвореног се и данас дружи с нама. Али, остало је малих кадија, оних подмуклих, лицемерних, што чекају иза сваког ћошка и сваке касабе и који гледају да нам и данас на брзину пресуде. Да нам не дају ни да славимо, ни саучешће да изјавимо

* СТЕВАНДИЋ: У сваком добу, па и у овоме, конкурс за издајнике и продане душе је увек отворен, а вешала за трибуне и патриоте су увек спремна. Него нема нешто издајника, а мало вам је вешала која сте нам спремили да нас уплашите. Сви смо заједно поучени историјом, загледани у будућност, одговорни и одлучни да никада више овде кадије не одлучују о Петру и свима нама

____________________________________________________________

           ЦЕНТРАЛНИ дио 61. "Кочићевог збора" одржан је на зборишту у Стричићима.

           У Цркви Успења Пресвете Богородице у Стричићима служен је помен Петру Кочићу и његовом оцу Герасиму, као и помен јунацима Отаџбине код споменика погинулим борцима.

           Министар просвете и културе Републике Српске Боривоје Голубовић поручио је из Стричића да је "Кочићев збор" манифестација која деценијама чува успомену на лик и дело Петра Кочића и подсећа на вредности за које се залагао – слободу, правду, достојанство човека и снагу писане речи.

           - „Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и жање. Ми жањемо оно што су сијали наши преци, а сијемо да имају шта жети наши потомци“ - ове Кочићеве речи изговорене су пре више од једног века, а данас, у његовом родном Змијању, снажно одјекују у свима нама - истакао је Голубовић са централне манифестације посвећене сећању на Кочића.

           Он је рекао да је трајна обавеза свих поколења да се чува оно што су оставили преци, али и да се стварају вредности које ће бити остављене генерацијама које долазе, поручио је Голубовић.

           Подсетио је да је Кочић својим делом дубоко утемељио Змијање и Мањачу у српској књижевности.

           - Писао је о свом народу, његовој тешкој судбини, али и о његовој снази, достојанству и непоколебљивој жељи за слободом. Његова реч била је истовремено књижевна, народна и слободарска, а из ње се снажно осећа дубока повезаност са крајем из којег је потекао – његовим Змијањем. Истовремено, Кочићево дело није само део наше књижевне баштине. Оно је део нашег културног и духовног идентитета - оценио је Голубовић.

           Посебно радује, истакао је, што Кочићев збор и данас показује да та реч није остала у прошлости, већ да заживљава међу новим генерацијама стваралаца.

           - Нека зато Стричићи и Кочићев збор и даље буду место сусрета, саборности и трајања Кочићеве слободарске мисли. Драго ми је што смо и ове године заједно у Стричићима у оквиру `Кочићевог збора`, манифестације која деценијама чува успомену на његов лик и дело - рекао је Голубовић.

           Овогодишњи лауреат "Кочићеве награде" је Предраг Бјелошевић из Бањалуке, док је награда "Змијањче" припала Ивони Арсић из Штрбаца код Рудог, ученици петог разреда Основне школе "Бошко Буха".

           - Патриотизам Петра Кочића никада није био свечана поза, већ га је плаћао затвором, прогонима, сиромаштвом и личном жртвом, а љубав према народу код њега није била велика реч, него велика одговорност, поручио је Бјелошевић.

           - Кочића не славимо истински онда када само славимо његово име, него онда када смо спремни да чујемо и оно што нам његово дело и данас поручује. Кочић је језиком својих Стричића и Змијања ушао у српску књижевност, а из српске књижевности у трајну ризницу светског духовног и књижевног блага. Кочић није постао велики тако што се одрекао свога порекла и рода, него тако што га је уздигао до универзалне људске вредности. Зато Кочића морамо славити са још више присуства његових дела у савременим медијима и образовном систему, више га преводити и правити филмске и радијске обраде његовог дела, лика и времена - оценио је Бјелошевић.

Предраг Бјелошевић

           Посебно је указао на потребу да Стричићи и Кочићева главица живе цијеле године, а не само током трајања "Кочићевог збора".

           Председник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић у обраћању на 61. Кочићевом збору на Мањачи прво је рекао да је мало народа који су своју историју писали крвљу, сузама и патњама. Па наставио:

           - Петар Кочић није само име и историјска личност, него и историјска читанка. Кроз Кочића видимо и оно што се данас дешава. Ако погледамо његов животни пут, видећемо како је сам говорио: да се у ропству родио, у ропству живео и да ће, на жалост, у ропству умрети. Видећемо да није дочекао слободу и ослобођење, али данас видимо да оно што је Петар Кочић чинио, говорио, и да његова дела јесу дочекала ослобођење. И да то ослобођење ми данас живимо и славимо, и са тим ослобођењем у нама Петар Кочић живи и данас.

           Стевандић је навео да ни Светозар Милетић није дочекао уједињење и ослобођење Војводине са Србијом, али да његова деца и његова дела јесу:

           - Нама је увек било теже, јер кад се Србија ослободила јарма и ропства турског, нама је овде само једно ропство замењено другим - турско аустроугарским. О чему је Петар Кочић лепо сведочио, а Бјелошевић лепо говорио. Нама је зато обавеза да, поучени том историјом, али и оним што смо ми са својим очевима и браћом створили, не поклекнемо. Да не продамо ни оно што је радио Петар, ни оно што радимо данас, ни оно што наша деца у слободи треба да раде сутра.

Ненад Стевандић

           Оценио је да је Кочић најбоље описао менталитет кадије, менталитет србомржње, србофобије и покушаја да нас наведу да нисмо оно што јесмо, а да будемо оно што други желе да будемо:

           - Показали смо, поучени Петром Кочићем, да смо способни да отерамо највећег кадију који је носио то наслеђе уништавања Срба и њихових трибуна и представника. И онај Шмит, највећи кадија, отеран је одавде зато што смо се научили од Петра и што смо били сложни и што нисмо дозволили. А онај кога је кадија хтео да види затвореног се и данас дружи с нама. Али, остало је оних малих кадија, оних подмуклих, лицемерних, што чекају иза сваког ћошка и сваке касабе и који гледају да нам и данас на брзину пресуде. Да нам не дају ни да славимо, ни саучешће да изјавимо, ни да оплакујемо своје, ни да будемо своји. И то где? У својој земљи коју смо сузама и крвљу правили и платили.

           Стевандић је подсетио да Кочић није имао среће да има потомке, али да његова дела имају потомке.

           - И сви смо ми данас потомци борбе коју је почео, живео и са њом умро Петар Кочић. А наша деца и сви потомци наши ће живети у слободи коју смо стекли, учећи од народних трибуна да не продајемо веру за вечеру, да нисмо преливоде. Јер, у сваком добу, па и у овоме, конкурс за издајнике и продане душе је увек отворен, а вешала за трибуне и патриоте су увек спремна. Него нема нешто издајника, а мало вам је вешала која сте нам спремили да нас уплашите. Сви смо заједно поучени историјом, загледани у будућност, одговорни и одлучни да никада више овде кадије не одлучују о Петру и свима нама. 

            "Кочићев збор" свечано је отворен у Бањалуци 27. августа, а током четири дана трајања манифестације организовани су бројни књижевни, културно-уметнички и традиционални садржаји на више локација у Бањалуци, Стричићима, Гомионици, Јелићки и Београду.