Степић: Срби и Српска да чине све да постану балкански „фаворити“ нових водећих светских актера

БЕОГРАД: ТРИБИНА „СЛОБОДА И САМОСТАЛНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ“

* Република Српска је у свом успону уз „планину“ изградње државе (state building) стигла до превоја, и то до његове преломне тачке. Ако се дочепа превоја – даље ће је чекати такође опасна траса, али она је лакша, кретање низбрдо... Ако успе, пређени пут ће се дефинисати, славити и у школама учити као државотворна фаза, а ако не успе, онда као угушена Радованова буна (под условом да уопште буде смела да се помиње)

* Веома је важно да Српска стално истиче да „Дејтон“ није српски максимум, нити оптимум, већ српски минимум, те да упорно одбија идеје и о трећем ентитету (суптилно), и о мултиетничким регионима (резолутно), и о унитарној БиХ (радикално)

* Ослобођење и осамостаљење Републике Српске тешко ће бити изводљиво (мада не и немогуће) као аутономан, појединачан, изолован подухват. Биће производ (пројекција) већ одмаклих промена на глобалном и евроазијском геополитичком плану, који се, следствено, пројектују на нижи, европски и балкански ниво.  То би требало нужно да резултира ревизијом политичко-територијалне структуре и вештачки успостављених, наметнутих, неконсеквентних граница постјугословенског простора, које су директна регионална последица униполаризма и ангажмана изразито антисрпски настројеног Запада

* Када Западу постане јасно да Републику Српску више не може да задржи у саставу БиХ, а то ће се догодити кад-тад, постоји опасност да радије пристане на њену независност него на спајање са Србијом, како би у будућности радио на њиховом удаљавању и конфронтирању (пример актуелних односа Црне Горе и Србије)

* Република Српска у овом облику сама дугорочно не може да опстане у агресивном хрватско-муслиманском суседству и ширем геополитичком контексту Балкана. Зато њено ослобођење и осамостаљење не би требало да буде само себи дефинитиван циљ, већ прелазна фаза до уједињења у интегралну српску државу, и то не територијално виртуелног, аморфног српског света, већ конкретних, опипљивих, а сада фрагментираних српских земаља

_____________________________________________________

           Проф. др Миломир СТЕПИЋ

           ГОТОВО три деценије од формирања и више од четврт века након Дејтонско-париског споразума, којим су међународно озваничени њен територијални оквир и правно-политички статус, Република Српска нашла се пред још једним егзистенцијалним изазовом и пред дилемом - куда и како даље.

           Да ли је она на судбинској раскрсници?

           Пре би се симболички могло рећи – а у геополитичким анализама се често и сврсисходно користи симболика – да је у свом успону уз „планину“ изградње државе (state building) стигла до превоја, и то до његове преломне тачке.

           Taj њен досадашњи пут био је тежак, пун полицијских патрола, кривина, одрона, ударних рупа, сметова, поледице и других опасности да слети у провалију или склизне уназад, и тако се не само врати на почетак, већ буде потпуно уништена.

           Ако се дочепа превоја – те преломне, кључне тачке – даље ће је чекати такође опасна траса, али она је лакша, низбрдо, са мање кривина и блажим нагибима, усмерена у сигурност подножја савладане „планине“, у сопствени избор, опстанак, слободу, несметани развој и вољну (!) интеграцију.

           Ако у томе успе, пређени пут ће се дефинисати, славити и у школама учити као државотворна фаза, а ако не успе, онда као угушена Радованова буна (под условом да уопште буде смела да се помиње).

Издвајање из БиХ није више табу-тема

           Веома је важно да Република Српска истакне да „Дејтон“ није српски максимум, нити оптимум, већ српски минимум, те да упорно одбија идеје и о трећем ентитету (суптилно), и о мултиетничким регионима (резолутно), и о унитарној БиХ (радикално). Муслиманској страни и њеним иностраним покровитељима упорно би требало постављати питање и агресивно га пропагандно пласирати: не ради ли се о једва прикривеном исламском експанзионизму када траже унитарну, грађанску државу, а пре рата су били већина на само 25,8% територије БиХ?

           Дакле, Република Српска би морала да има континуирану политичку иницијативу, да буде у медијској офанзиви и да стално активно тражи и ствара шансу за бољу позицију и испуњење свога циља, а да се читав подухват никако не сведе на ускостраначка надгорњавања и тако искомпромитује.

Миломир Степић

           Осамостаљење је „ушло у оптицај“, тј. „учињено је присутним“ и њиме се баве – наравно, оспоравајући га – чак и осведочени српски непријатељи и ривали.

           Постоје ли и који су то услови за осамостаљење?

           Да ли су они испуњени већ данас или ће то бити у блиској будућности?

           Како препознати критичан геополитички моменат и како у том тренутку деловати?

           Морају се имати план, стратегија, след тактичких потеза, разрађене варијанте А, Б, В… – све оно што се данас често зове „мапа пута“. Али, та „мапа пута“ не треба да трасира кретање ка ЕУ и НАТО јер су њихови и српски интереси суштински, дијаметрално супротни, већ ка решавању српског питања, чији је Република Српска један, и то важан део.

           Ослобођење и осамостаљење Републике Српске тешко (мада не и немогуће) ће бити изводљиво као аутономан, појединачан, изолован подухват. Биће производ (пројекција) већ одмаклих промена на глобалном и евроазијском геополитичком плану, који се, следствено, пројектују на нижи, европски и балкански ниво.

           То би требало нужно да резултира ревизијом политичко-територијалне структуре и вештачки успостављених, наметнутих, неконсеквентних граница постјугословенског простора, које су директна регионална последица униполаризма и ангажмана изразито антисрпски настројеног Запада.

           На томе – на тој неодрживости титоистичко-бадентеровских граница – увек и на сваком месту би требало да инсистира српска страна, нарочито у релацијама са Кином и Русијом. (Дакле, за Србе почетна идеја реконфигурације „дисфункционалног Балкана“ често помињаног Тимоти Леса јесте прихватљива, али не и предложени принципи и конкретизација.)

           Од стратешког националног значаја је представити српске интересе као истовремено кинеске и руске, тј. да опстанак наслеђених граница, које су тековина доминације САД на челу Запада, озбиљно доводи у питање кредибилитет Кине и Русије и у супротности је са њиховим дугорочним позиционирањем на Балкану. Или, како би својевремено рекао знаменити Милован Миловановић о практичном деловању Србије: „Да се учини неопходном за Русију, да утврди како се интереси њезини и циљеви поклапају у свему са руским циљевима у Источном питању“.

Деловање сходно промени

геополитичких прилика

           Дакле, неопходно је да се српске тежње, а у њих спадају и тежње Републике Српске да се ослободи Б-Х заточеништва, геополитички контекстуализују у садашњости, а нарочито у блиској будућности. Ово данас је, ипак, какав-такав поредак. Са српског становишта он још увек јесте неодговарајући, али се брзо и чини се незаустављиво – мења.

           Мултиполаризација света долази спорије него што су многи очекивали, навијали и што би нам одговарало. Србима ненаклоњене САД и даље су (пре)јаке, иако су доживеле авганистански слом, успешно га заташкавајући пропагандно Ковидом-19 и практично новоформираним савезом АУКУС.

           Али, какав ће бити свет у пост-Ковид периоду?

           Има мишљења да ће Ковид-феномен бити катализатор који ће драматично убрзати деклинизам Запада и његов постепен пад претворити у суноврат, те да ће кратко време постојати не-поредак током кога ће нови „велики играчи“ преузимати лидерство и, што је још важније, успостављати нова, не-западна правила игре.

           Није ли то шанса не само за бољу будућност Републике Српске, него читавог српског чиниоца?

           Да ли је то управо тај критичан моменат који треба препознати и тада адекватно реаговати?

           Не би било добро закаснити, али ни преуранити.

           До те нове прилике Република Српска и Срби у целини не треба да чекају скрштених руку. Треба да им се прилагођавају, па и њих да прилагођавају себи – онолико колико се то може – те извлаче максимум у корист сопствених интереса. Треба да учине све како би постали балкански „фаворити“ нових водећих актера, не дозвољавајући да се у то претворе прилагодљивији и савитљивији српски суседи-супарници, већ да они постану „жртвена јагњад“ (Александар Гељевич Дугин, геополитички теоретичар) новог поретка, који ће бити лишени добитака на српску штету које су стекли као досадашњи сателити „колективног Запада“ (Владислав Јурјевич Сурков, један од главних креатора савремене руске политике).

           Сходно томе, потребна је свесрпска спремност, а не опијеношћу југословенством изазвани мамурлук, успаваност и тромост као 1990-их.

           Мора се деловати хитро и бескомпромисно, са унапред припремљеним решењима, уз минимум неизбежних импровизација. Јер, подразумева се да је снажна српска воља да реше своје питање неопходна, али не и довољна.

           Потребна је национална одлучност, снага и кондиција, али никако безгранично стрпљење јер оно води у кукавичлук (Џорџ Џексон, некадашњи борац за права црнаца у САД).

Издвајање Републике Српске

из БиХ: Сциле и Харибде

           Бројне су препреке које стоје пред осамостаљењем Републике Српске, међу којима ваља упозорити на следеће (не и једине), такође симболички истакнуте:

           - „Левијатан“ – атлантистички, таласократски Запад, који је за себе присвојио термин „Међународна заједница“, биће свим силама и даље на антисрпској страни; осамостаљење Републике Српске додатно доводи у питање не само његов пољуљани глобални престиж, већ и геополитички интерес да српски чинилац буде популационо и територијално што уситњенији и минималнији, те економски, војно и интегративно немоћнији како би био што слабије упориште руског и кинеског утицаја на Балкану; зато ће све учинити да је развласти и задржи у границама БиХ;

- „Козаци“ – иако „Руси споро седлају, али брзо јашу“, могуће је да се у томе timing не поклопи са егзистенцијалним питањем Републике Српске, тј. да она не издржи и подлегне притиску; иако је данас Република Српска снажан руски адут за „повратак на Балкан“, не би требало искључити ни нагодбе и компромисе на вишем нивоу, где би Република Српска била „монета за поткусуривање“ (између Русије и САД, Русије и Немачке; Русије и Турске…), јер велике силе не посвећују толику пажњу појединостима, већ „карту света сликају широком четком“;

Виталиј Чуркин гласа против британске

антисрпске резолуције о Сребреници

           - „OBOR“ (OneBelt, OneRoad) – кинеска „Свилена концепција“не рачуна непосредно геополитички и геоекономски појединачно на Републику Српску, већ првенствено на Србију јер она заузима централну позицију на Балкану и важан је посредник за њен продор у Европу (иницијатива Кина+17); стога она можда неће отворено подржати излазак Републике Српске из БиХ махом из два разлога – да се не би конфронтирала са Немачком и/или Турском, те да би до краја доказала да поштује међународно признате државне границе;

           - „Зелена трансверзала“ – све снажнији исламски чинилац одавно је постао важан актер у светским пословима, постепено постаје „Глобални Heartland“ и један свој „пипак“ трансбалкански пружа ка ЕУ, при чему демографски потенцијал користи као главни инструмент; опција да се „цунами“ миграната уз европску политичку и економску подршку задржи у БиХ и „разлије“ и на Републику Српску, па чак и војно употреби против ње, вишедимензионална је претња за сам њен опстанак;

           - „Криж и полумјесец“ – обнављање већ опробаног самоиницијативног или нарученог антисрпског хрватско-муслиманског предратног „везивање застава“ и ратно савезништво не би требало искључити; снажан мотив била би им расподела дела или читаве територије Републике Српске после њеног евентуалног војног заузимања и укидања, те протеривања српског становништва; на тај начин и једни и други би на српску штету повећали просторне габарите и битно умањили геополитичке хендикепе, тј. реализовали знатан део (пред)ратних циљева;

           - „Матица“ – није у питању само јучерашња, данашња или сутрашња кривудава политика званичника са „Андрићевог венца“ и из „Немањине“, нити дефетистичка другосрбијанштина „Круга Двојке“ и покондирене, (мало)грађанске, аутошовинистичке научно-културно-медијске београдске чаршије, већ дубоко укорењен и недекодиран синдром (нео)титоистичког југословенства који не може и не жели да се ослободи уграђеног „чипа“ тзв. АВНОЈ-ских граница и свођења српства на ужесрбијанство; тако оријентисана групација – не само у Србији, већ и у Републици Српској – веома је утицајна, пропагандно промовисана и споља подржана, без икаквог зазора игра улогу „пете колоне“ и умрежена је као „шеста колона“ у државним институцијама (српска варијанта „дубоке државе“); она се не само противи самосталности Републике Српске, већ никако не може да „свари“ ни само њено постојање;

           - „Маказе над пупчаником“ (према истоименом зборнику радова који се односи на Брчко, Институт за геополитичке студије, Београд, 1997.) –непосредна, конкретна претња пресецањем Републике Српске у појасу садашњег Дистрикта Брчко и читавог Коридора координираном војном акцијом (1) муслиманских/бошњачких, муџахединских, вехабијских и мигрантских оружаних формација са југа, (2) хрватских „постројби“ из орашке и оџачке периклаве и (3) Хрватске војске са севера, те (4) снага ЕУФОР-а (Алтеа) стационираних у БиХ и (5) ваздушном и сваком другом интервенцијом НАТО-а; тако би се Република Српска blitzkrieg-ом ставила пред „свршен чин“ и „нову реалност на терену“, која би довела у питање не само њено осамостаљење, већ и сам опстанак.

                                        ***

           Када Западу постане јасно да Републику Српску више не може да задржи у саставу БиХ, а то ће се догодити кад-тад, постоји опасност да радије пристане на њену независност него на спајање са Србијом, како би у будућности радио на њиховом удаљавању и конфронтирању (пример актуелних односа Црне Горе и Србије). А Република Српска у овом облику сама дугорочно не може да опстане у агресивном хрватско-муслиманском суседству и ширем геополитичком контексту Балкана. Зато њено ослобођење и осамостаљење не би требало да буде само себи дефинитиван циљ, већ прелазна фаза до уједињења у интегралну српску државу, и то не територијално виртуелног, аморфног српског света, већ конкретних, опипљивих, а сада фрагментираних српских земаља.

           (трибина је одржана у организацији информативно-политичких портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)