Србија сада гледа и у Космет и у свет – преко Украјине - све се види!

Србија и свет

УКРАЈИНСКА  КРИЗА – ОДЛАЗЕ ГРАЂАНИ, ДОЛАЗЕ РАТНИЦИ

Амерички војници на КиМ

* Иако су преговори стигли до врха дипломаије Украјине и Русије, нису смањене ни руске ратне операцје, ни масовно бекство уктрајунских грађана у суседне државе, највше у Пољску            

* Главни циљ Америке био је окружити Русију, скривеним методама отежати брзи развој Кине, привући Индију, земље југа Азије, Средњег  истока, севера Африке, наравно, пре свих,  европске моћнике из ЕУ…

* Многи су очекивали, а и сада није касно, да Србија баш сада затражи седницу СБ УН! Не би, ваљда сада Амерка себе бранила и нападала?  У сржи, отмица Космета и очување Украјине не показују превелику разлику! 

____________________________________________________________

       Пише: Раде БРАЈОВИЋ

       КАДА у бројнм и разноликим извештајима о току украјинске кризе, као ових дана, безмало три недеље од њеног почетка (24. фебруара),  стигну само једна или две вести без пуцњаве, оне могу, и јесу, битно важније од десетина других, оних класично ратнх.

       Јављено је, наиме, да су поново отворени  хуманитарни коридори, у шест, па у десетак и више праваца, којима украјински грађани, од најмлађих до најстаријих, траже просторе где се оштрице кризе грубо не виде и драстично не осећају – то су суседне зенље.

     Важније од тога и од свега је макар симболична најава да ратно лице кризе може да буде или избрисано или скривено.

       Иако се то још није догодило, намеће се питање - јесу ли то, макар, изгледи да се зауставе   ратни сукоби, не тако брзо, али ни предалеко?  

       Тумачите сами готово редовну различитост вести, а једна стиже другу, тек пристиглу вест.

       Јављено је, тако, да је завршена трећа рунда руско-украјинских разговора, да је договорен, или ће бити, потпуни прекид ратних активности,  прецизирано и време – од 9 до 21 час! А, за то време – где ко стигне, а стижу сви који крену, највише у Пољску.

       Укупно је досад погинуло 646 грађана, напустило је Украјину више од два и по милиона, од којих је у Пољску стигао један милион и шесто хиљада.

       Јављено је да су пристигли први дошљаци и у Србију – код Врања се сместило само 12 гостију, а хиљаде у Пољској и стотине у Чешкој, Румунији, Мађарској, што не значи да их Србија неће можда стићи и престићи…

       Уз све растурене и груписане цифре, свима је упућен изазов - зашто? 

       Све је, некако, посебно – од узрока до последица.

       Кад се пре тридесетак година почео да разилази Варшавски уговор - звали су га “источним блоком”, разишли су се и разлози дотадашњег заједничког живота и истоветне политике… Отишле су балтичке државице, Пољска, Чешка, Молдавија, Словачка, Румунија, а неке су остале, наравно захваљујући отпору Русије, која је остала најраспрострањенија светска земља – од Јапана до Југославије…

       А, Запад – од целе Северне Америке до  европског средишта, остао је “западни блок”, израстао до врха екониске моћи, војно још више,  са јаким НАТО у који су улазиле друге земље…

       Главни циљ је био окружити Русију, скривеним методама отежати брзи развој Кине, привући Индију, земље југа Азије, Средњег  истока, севера Африке, наравно, пре свих,  европске моћнике из ЕУ…

       Украјна је хтела у то друштво, иако се обавезала да ће остати ван НАТО, али је лако прочитана обмана која је и отворила сукоб с Русијом.

       Пре неки дан, срели су се украјински шеф дипломатије, Димтриј Кулеба и Сергеј Лавров, један  од највећих и најмоћнијих светских екперата за спољне послове - после троипочасовног разговора све било је као пре…

        Чуло се, истина, да би било добро да се украјинско-руски разговори подигну на највиши ниво - Зеленског са Путина. Уследила је, међутим, незванична оцена да руски шеф државе дијалоге те и сличне врсте води само кад су реални изгледи да успеју, што значи да се још нису формирали услови да се на овај, миран и политички уобичајен начин, реше овај и други  проблеми.   

       Овај догађај, у сваком случају, много је више од технчко-бирократске или неке формалистичке праксе. Јер, и Србија је доспела у ситуацију и да повуче потез политичког смисла, који јој у свему не одговара.  

       У Генералној скупштни УН, гласала је као и већина земаља, у корист Украјине, а против Русије. Истина, руским нападом на Украјину, прекршено је међународно право – принцип недодирљивости територијалног интегрирета – али је Србија избегла да се придружи онима који су били за санкције Русији…   

       Гласање у корист Украјне, прошло је, срећом, без последица, јер велика Русија је схватила изнуђен српски потез. Да није било тако, Србији је овај догађај могао и знатно да користи – јер су Америка и њен Запад драстично прекршили исти принцип територијалног интегритета, и то  много теже – ужасним бомбардовањем Србије, оставивши рушевине по Београду и другде, са више од две хиљаде убијених, а отети Космет још је под Шиптарима, наравно уз подршку западњака, током дуге 23 године…

       Како би се Амери сада бранли у Савету безбедности УН – и сад је Космет под отмицом, на њему је и америчка војна база, која је у функцији окруживања Русије, што је баш сада посебно актуелно…

       Многи су очекивали, а и сада није касно, да Србија баш сада затражи седницу СБ УН! Не би, ваљда сада Амерка себе бранила и нападала?  У сржи, отмица Космета и очување Украјине не показују превелику разлику! 

       Заједно су и грађани и ратници – једни беже, други долазе…

      Значи ли то да 2о22. није што је било? Ратови, ево, стижу и у Европу. Од Космета до Украјине није много далеко, приближавају их и - нуклеарке.

       Србија сада гледа и у Косамет и у свет – преко  Украјине. Све се види!