Соња Караџић-Јовичевић: Никоме природније не стоји него СДС да буде национална странка

ЗНАЧАЈ И ИСТОРИЈА СДС НИСУ ШВЕДСКИ СТО, ПА ДА БИРАШ САМО ОНО ШТО ТИ ОДГОВАРА

* Изгубити 80.000 гласова за 8 година, математички значи губити 27 гласова дневно. Нешто нисмо радили како треба или нисмо радили уопште. И то треба сагледати, хладне главе

* Ми у СДС јесмо државотворна странка, али смо изгубили национални курс и тежину. Заправо, на жалост, ми смо то сами давно испустили из руку. Не слажем се са тврдњама да су други од нас отели национални курс и реторику. Да су отимали, ми бисмо се борили, ми бисмо бранили своје

* Ми смо то напустили и препустили у неким временима када су тадашњи челници вјеровали да ћемо се тако више свидјети међународним мешетарима, да ћемо „опрати“ већ написану историју и скинути санкције. Тужно је да још има довољно оних који мисле да то тако може и да ће тако бити. Има чак и оних који тврде да су почеци СДС-а и њени оснивачи „мрачна прошлост које се треба одрећи“, али нису спремни да се одрекну бенефита које од тог истог СДС-а користе, махом ускачући на високе позиције у СДС-у са осредњих позиција у странкама из којих су дошли

* Са оцем немамо уобичајени контакт од 13. септембра. Кажем уобичајени, а и он је био минималан, али бар скоро свакодневан, по максимално 10 минута. Након тог дана, имала сам веома кратак позив 19. септембра. Тада ми је рекао да је у самици, да су му унијели телефон само да ми то каже и да не зна до када ће тако бити. Рекао је да одбија храну, лијекове му доносе нередовно, питао је за породицу. Успио је сазнати да је разлог то што је неко у медијима цитирао неку од његових изјава...

* Јасно је да тамо само траже разлог за спровођење тортуре над њим, у земљи која није ни спремна ни способна да испуни основне услове за живот и рад политичких затвореника Уједињених нација и да поштује резолуције УН које је и сама донијела, али јесте одлучна да УН политичке затворенике третира као британске криминалце

_________________________________________________________

         ОПОЗИЦИЈА је у Републици Српској изашла удружена на изборе, али је опет изгубила.

       У серијалу Факата о постизборној РС-сцени, др Срђан Перишић је оценио да би најважниеј било да Српска демократска странка изађе из троугла који годинама чини са западним амбасадама и ПДП.

       Објављујемо разговор са др Соњом Караџић-Јовичевић, која је била међу оснивачима СДС, а сада је члан њеног Главног одбора.

       * Како гледате на исход општих избора у Републици Српској?

       - Мање-више је очекиван. Ништа капитално се није мијењало пред изборе да би био битно другачији исход. Дешавало се све што и на било којим прошлим изборима. Бројке говоре да је гласао отприлике исти проценат гласача, а  сличан је и проценат неважећих листића. Коалициони партнери и међу владајућим и у опозицији нису сасвим испоштовали једни друге. Трговало се, калкулисало, уцјењивало и обећавало.

       Уз бројне увреде, „прљав веш“ и мијешање у изборни процес са свих страна, у специфичној  глобалној политичкој и економској ситуацији, није било јасне политике и поруке, планова и идеја. Тако на крају није ни могло мобилисати неодлучне јер резултат избора одлучују и они који гласају и они који не гласају.

       Углавном су се „претакали“ гласови у оквиру истих политичких опција. Док не дође до измјена изборног закона, максималне контроле процеса, подизања цензуса на 5%, затворених листа, „власништва“ мандата у рукама странака умјесто појединаца и евентуално спајања општих и локалних избора, нема много основа за вјеровање да ће у будућности бити суштински много другачије. Какав год да је исход, прихватањем мандата сви су га прихватили и сада треба да се ради на важнијим стварима од постизборних препуцавања.

       * СДС није остварила жељени резултат – због чега се то догодило?

       - Разлога је много. Немамо корист од етикетирања криваца, али бисмо морали имати храбрости за дефинисање проблема и кандидовање рјешења. То је требало урадити много прије, бар од локалних избора 2012. године, са посебном анализом периода 2014.-2022. година.

       Несрећна кадровска рјешења, сујете, лобирања, инсинуације, толерисање „прелетача“ од парламентарног до локалног нивоа - само су дио разлога. Олако одрицање од људи који вам се не свиђају на личној основи и анатемисање због изношења става,  за резултат даје формацију одабраних који се у свему слажу, немају или не смију да изнесу став и климају главом на све. То је добар рецепт за катастрофу.

       Паралелно, толерисано је и дозвољено, чак инструисано изнутра, да појединци изван странке коментаришу људе, одлуке и ставове са затворених скупова странке чији чланови нису, да уредују и кадрирају у странци, да постављају услове и утичу на одлуке и начин дјеловања, да таргетирају чланове и развлаче по медијима, а да при томе нико није стао иза тих људи као својих чланова. Не персонално него принципијелно, јер  припадност странци значи и одређене обавезе чланова према одлукама органа, Статуту, Програму, политици и „веже им руке“ тако да су принуђени да из одговорности и обзирности реагују одмјерено или уопште не реагују.

       Те обавезе немају они који нису чланови, али им је на жалост дат већи значај, моћ и предност у свему у односу на људе који никада нису имали други политички пут осим овог који имају. То „млаћење метлом у туђој кући“, то „чишћење“ неподобних и несимпатичних који су се усудили да кажу шта мисле, имало је своју цијену и на овим изборима.

       Бројна разочарења и понижења су довела и до одласка или дистанцирања једног дијела чланства, али и губитка повјерења и гласова. Изгубити 80.000 гласова за 8 година, математички значи губити 27 гласова дневно. Нешто нисмо радили како треба или нисмо радили уопште. И то треба сагледати, хладне главе. Поставити дијагнозу, одредити терапију. Окренути се идејама, програму, препознатљивом и проактивном наступу. Не само касна реакција на туђу акцију, него акција, корак испред кад год се може. Самопоштовањем, достојанством и аргументованим дјеловањем заслужи се и поштовање неистомишљеника.

       Дубоко сам увјерена да свако наше дјеловање у оквиру неке групе – породице, предузећа, странке, тима – уз наш појединачни  углед у збиру чини укупан углед и јединствен наступ групе којој припадамо. На мјесту гдје најбоље можемо да покажемо шта знамо, уз пуно уважавање различитости наших карактера, нивоа образовања и способности, у крајњем резултату мора извући из нас оно најбоље што можемо дати за опште добро и успијех. При томе, комплетна атмосфера вам мора обезбиједити осјећај припадања, заштите, подршке и разумјевања, без личних анимозитета заснованих на повријеђеним сујетама. То је тим. То је породица - политичка, пословна, спортска, било која. Без тога, само смо појединци, индивидуалци, нагурани под један мали кишобран, под којим неки стално кисну, а мањина је увијек на сувом и задовољна стањем. 

       Још увијек ту има нешто простора и људи да се ствари поставе како треба унутар те „породице“, констатују грешке и из њих извуку поуке, да се крене напријед. Предуслов  су  унутрашње повјерење, храброст и воља. Унутрашњи процеси, без трулих компромиса и калкулација, без притисака и уцјена извана. Ипак, то је само моје мишљење, базирано на искуству и вјеровању да можемо и морамо боље, али највише на чињеници да је садашње стање управо онакво на какво је упозоравано на вријеме.

       Није никаква утјеха „признање“ да сте били у праву када воз прође, а остави иза себе прегажене људе. Мада још увијек нисам равнодушна и тешко ми је да будем према ономе што сам стварала и чувала, тврдим да не смијемо лагати себе вјерујући да ће нам повјеровати било ко други.

       * Има размишљања да би за СДС било добро да своју политику учини још наглашеније државотворном у складу са курсом својих оснивача и савременим околностима. Шта Ви мислите о тој идеји?

       - Када је у питању СДС, то би требала бити потпуно природна ствар, јер јесмо државотворна странка, али смо изгубили национални курс и тежину. Заправо, на жалост,  ми смо је сами давно испустили из руку.

       Не слажем се са тврдњама да су други од нас отели национални курс и реторику. Да су отимали, ми бисмо се борили, ми бисмо бранили своје. Тако смо направили и странку и Републику Српску, са политичког аспекта. Али не. Није нам нико отео. Ми смо то напустили и препустили у неким временима када су тадашњи челници вјеровали да ћемо се тако више свидјети међународним мешетарима, да ћемо „опрати“ већ написану историју и скинути санкције.

       Тужно је да још има довољно оних који мисле да то тако може и да ће тако бити. Има чак и оних који тврде да су почеци СДС-а и њени оснивачи „мрачна прошлост које се треба одрећи“, али нису спремни да се одрекну бенефита које од тог истог СДС-а користе, махом ускачући на високе позиције у СДС-у са осредњих позиција у странкама из којих су дошли.

       Значај и историја СДС-а није шведски сто, па да бираш само оно што ти одговара. Иако сам оснивач странке од прије скоро 33 године, тек сам 10 година активна у смислу носиоца неких функција, што значи да сам имала много више времена да видим, пратим, учим,  оцјењујем и записујем, потпуно без оптерећења политичком борбом за функције и заслијепљености бескомпромисним грађењем политичке каријере.

       Моји синови су у истом добу у којем сам и ја са свим оснивачима кренула у све ово и наравно да мислим да је вријеме да се млади укључују, да се политички тешу и формирају, да доносе новине, да енергијом, младошћу и образовањем оплемењују и осавремењују странку, али не мислим да све старо треба одбацити по кратком поступку и замијенити новим. Посебно не бруталним одбацивањем и ниподаштавањем и људи и њихових заслуга, поднесених жртава и богатих искустава у оснивању и опстанку странке.

       Тако се не могу задржати ни старији чланови, ни симпатизери, а камоли привући млади -  само се исцрпљују у јаловим борбама они моје и око моје генерације који су заправо  међувременски и међугенерацијски мост и повезница. Олако се заборавља да нико од нас не иде у младост и да ће прихватање таквих квазипринципа дочекати сви као бумеранг  прије или касније, а вјероватно и прије него што мисле. Зато не сматрам да је то идеја. То би требао бити наш природан пут, наш задатак и циљ, наша мисија трајања доказаног и препознатљивог континуитета кроз генерацијски ток постојања и рада.

       То је и наша обавеза према свима који су тај пут започели, пробијали и вишеструко страдали током више од три деценије. У крајњем случају, искрено, то је и једини рецепт да опстанемо, ојачамо и уздигнемо се из политичког блата медиокритета и постанемо оно што заслужујемо да будемо – национална странка са чврстим темељима у богатом искуству, са енергијом младих, наслијеђеном  визијом и јасним циљем, свјесни тренутка у којем живимо, храбри и спремни на све што долази и кичма данашње опозиције спремна да у сваком тренутку народном вољом постане одговорна, достојанствена и народна власт.       Никоме то природније не стоји него Српској демократској странци, онаквој какву смо је правили.

       * Имате ли као породица контакте са оцем, како се осјећа, да ли је макар смањено малтретирање од стране затворских власти?

       - Немамо уобичајени контакт од 13. септембра. Кажем уобичајени, а и он је био минималан, али бар скоро свакодневан, по максимално 10 минута. Након тог дана, имала сам веома кратак позив 19. септембра. Тада ми је рекао да је у самици, да су му унијели телефон само да ми то каже и да не зна до када ће тако бити. Рекао је да одбија храну, лијекове му доносе нередовно, питао је за породицу. Успио је сазнати да је разлог то што је неко у медијима цитирао неку од његових изјава. И то је све.

       За живот дуг 77 година, од чега бављење поезијом, медицином, спортом, политиком чини 55-60 година, тешко је и замислити колико је јавних наступа по свим тим улогама могло бити. Не постоји начин да он утиче на то ко ће објавити његов књижевни или медицински рад или политичку изјаву, у ком циљу и контексту. Јасно је да тамо само траже разлог за спровођење тортуре над њим, у земљи која није ни спремна ни способна да испуни основне услове за живот и рад политичких затвореника Уједињених нација и да поштује Резолуције УН које је и сама донијела, али јесте одлучна да УН политичке затворенике третира као британске криминалце.

       Посебно истичем чињеницу да тамо никада није ни требао бити изручен, јер је један од услова да земља трансфера буде чланица ЕУ. Британија то није и није била ни у тренутку његовог трансфера.

       Хвала вам што питате, али ја немам нове информације о томе како је. Овом приликом захваљујем свима који се интересују.

       Разговарала: Диана Милошевић

       (Антић: Запад нам извози своје корумпиране људе)