Рељић: А Сафет Исовић певао: Ропство тешко, а слобода мила/ Слави народ Принципа Гаврила
СТРАНКА ХАРИСА СИЛАЈЏИЋА ЧИНИ СВЕ ДА У САРАЈЕВО ВРАТИ СПОМЕНИК ФРАНЦУ ФЕРДИНАНДУ
* „Сарајевски атентат“ јесте различито тумачен и у нашој историји, али се још није нашао нико као Харис Силајџић и његова Странка за БиХ који су се толико поистоветили са окупатором. И Харис и Сафет су били међу оснивачима Странке демократске акције, која је негативан однос према народу с којим морају да живе утемељила у основу политичке акције. Али, не знамо шта би Исовић рекао да може да чује овакву идеју
* Аустроугарска власт је 1916. на зид посластичарнице Морица Шилера поред које је Гаврило пуцао ставила спомен-плочу; латиницом је писало: Погинуше на овом раскршћу мученичком смрћу од убојничке руке пријестолонашљедник надвојвода Фрањо Фердинанд и супруга му војвоткиња Софија Хохенберг (изнад текста датум: 28. / VI 1914). Латинска ћуприја је преименована у - Мост Фердинанда и Софије
* Нова држава, држава Јужних Словена је Мост Фердинанда и Софије (бившу Латинску ћуприју) преименовала у Принципов мост, Апелов кеј у Обалу војводе Степе, а Улицу Фрање Јосипа у Улицу краља Петра I... Кад су Немци 1941. умарширали у Сарајево скинули су спомен-плочу и – послали је фиреру као рођендански поклон. Принципов мост се вратио на Латинска ћуприја, Обала војводе Степе је постала Адолфа Хитлера, а Улица краља Петра постаје - Улица број 1
* Сада, у бошњачком Сарајеву, опет постоји Латинска ћуприја, Обала војводе Степе је Обала Кулина бана, док је Улица ЈНА подељена на две дела – Бранилаца Сарајева и Зелених беретки. Шта сад ту фали? У грађанској држави у нацрту, што је бошњачка суперидеја – фали да се врати споменик из царских времена
* Муслимани који су постали Бошњаци тако ће показати своје европејство. Шкуцорство? И имаће споменик који нико у Европи нема. Ни у Аустрији га нема. Фердинанд и Софија нису сахрањени у царској гробници
____________________________________________________________________
Пише: Слободан РЕЉИЋ
ПРЕ пола века у Сарајеву се на сав глас певало /Сарајево дочекује цара/Видовданак за поход бијаше/ Фердинанд се крену до Бентбаше/... Даље: /Сунце сину са плавих висина/ Сакупи се народ из даљина/ Смјели јунак у народу био/Са три пуцња цара усмртио/.
Стихови су се, наравно, односили на догађај познат у светској историји као Сарајевски атентат 1914, а то стање се у песми описује: /Ропство тешко, а слобода мила/ Слави народ Принципа Гаврила/ Гдје Миљацка тече још и сада/ Спомен оста на плочнику града/.
А рефрен је /Гаврило, Гаврило,/ Млади јуначе из Босне/ Твојих се дјела Гаврило/ Земљаци твоји поносе/ Млади јуначе из Босне/ Гаврило, Гаврило Принципе/.
О „младом јунаку из Босне“ је певао Сафет Исовић, првак севдалинског певања. Тај Билећанин који је педесетих пропевао у Сарајеву у универзитетском Културно-уметничком друштву „Слободан Принцип Сељо“ је свакако знао да је Гаврило био стриц Слободану.
То је било време кад се борба за слободу узимала озбиљно. И о њој се говорило узвишено.
Сафет Исовић
Кад се погледа уназад до атентата, ова Сафетова песма је изузетна порука о Гаврилу, јунаку у атентату што је догађај по коме се у свету најчешће помињу Сарајево и ови народи. (Не мисли се на књиге. Него за поједностављене поруке за масе.)
Тај догађај јесте различито тумачен и у нашој историји, али се још није нашла персона као Харис Силајџић и његова Странка за БиХ који су се толико поистоветили са окупатором. И Харис и Сафет су били међу оснивачима Странке демократске акције, која је негативан однос према народу с којим морају да живе утемељила у основу политичке акције. Не знамо шта би Исовић рекао да може да чује овакву идеју.
Кад је Аустро-Угарска 1878. окупирала Босански вилајет, војска од 90 хиљада није дочекана мирно. Главни отпор пружали су босански муслимани, јер су повлачење османских трупа разумевали као одлазак својих.
Аустријанци су за главне војсковође поставили Србе – подмаршала Јосипа Филиповића и генерала артиљерије Гаврила Родића. Операција је почела 29. јула, а Сарајево је заузето 20. октобра 1878. уз пет хиљада аустријских жртава. Избио је и устанак 1882.
Кад је Босна анектирана 1908. стање је већ било промењено. Протествовале су све велике силе. Србија је ојачала, па је могла озбиљно да изрази неслагање.
С обе стране Дрине то је доживљено као недопустиво. Аустро-угарске власти су подигле шкуцоре – добровољачке одреде од муслимана и католика. Скован је и појам „хрватске пучке усташе“, а једна од добровољачких устројби звала се Црна легија.
Негде између су ницала и удружења као Млада Босна. Младобосанци су у највећем броју били Срби, али је организација усмерена на јужнословенство. У том роматичном погледу – Србија је виђена као Пијемонт, што је тада ервопска улога и идеја, par excellence.
На крају ће се као најпознатије име из те организације појавити Гаврило Принцип. Који је желео да буде песник.
Елем, на Видовдан (28. јун, 1914, датум посете је биран као провокација за Србе који су анексију Босне доживљавали као поробљавање) Принцип је пуцао на престолонаследника Франца Фердинанда (вероватно и на генерала Оскара Поћорека, али је погодио Фердинандову супругу Софију).
Би то испред посластичарнице Морица Шилера, на углу Апеловог кеја и Улице Фрање Јосипа, а прекопута Латинске ћуприје (мост се тако називао јер је водио до Латинлука, кварта са већинским католичким становништвом).
Аустроугарска власт је 1916. на зид посластичарнице ставила спомен-плочу; латиницом је писало: Погинуше на овом раскршћу мученичком смрћу од убојничке руке пријестолонашљедник надвојвода Фрањо Фердинанд и супруга му војвоткиња Софија Хохенберг (изнад текста датум: 28. / VI 1914).
Латинска ћуприја је преименована у - Мост Фердинанда и Софије.
Кад је српска војска крајем 1918. ушла Сарајево, Гаврило Принцип је био усмрћен у Терезину на издржавању казне и иза њега су на зиду ћелије остали стихови: /Наше ће сјене ходати по Бечу,/лутати по двору, плашећи господу./
Како је Иво Андрић сведочио, Гаврило је силно желео да буде песник. Тако је и на затворској лименој порцији, описао у стиху заклињање „младобосанаца“ пред атентат - на гробу Богдана Жерајића: /Тромо се време вуче, и ничег новог нема,/ данас све као јуче, сутра се исто спрема. /Право је рекао Жерајић, тај српски соко сиви/ - Ко хоће да живи нек 'мре, ко хоће да 'мре нек живи/.
Нова држава, држава Јужних Словена је Мост Фердинанда и Софије (бившу Латинску ћуприју) преименовала у Принципов мост, Апелов кеј у Обалу војводе Степе, а Улицу Фрање Јосипа у Улицу краља Петра I.
Ако имате на уму Солунски процес из 1917, кад се Алексндар Карађорђевић обрачунао – пресудом на смрт – са Драгутином Димитријевићем Аписом и Црном руком (а који су се сумњичили и за сарадњу око Сарајевског атентата) онда можете покушати разумевати „деликатност“ с којом се до постављања плоче Гаврилу чекало до 1930.
Краљевска власт се држала крајње уздржано, „вероватно сматрајући недостојним да један монарх слави убиство другог монарха“, а свечаност је била „више него скромна“, и ћирилицом је исписано: На овом историјском мјесту Гаврило Принцип навијести слободу на Видов-дан 15. (28.) јуна 1914.
Харис Силајџић
Оно што се назива земни остаци Гаврила Принципа и младобосанаца донесени су после неколико година на сарајевско православно гробље, „али је тек 1939. подигнута Капела Видовданских хероја“.
Кад су Немци 1941. умарширали у Сарајево скинули су спомен-плочу и – послали је фиреру као рођендански поклон. Принципов мост се вратио на Латинска ћуприја, Обала војводе Степе је постала Адолфа Хитлера, а Улица краља Петра постаје - Улица број 1, иако јој се могло десити да буде спомен на италијанског војводу од Сполета, али овај никад није крунисан за краља Независне државе Хрватске.
Године 1945. наступа држава која се могла у доброј мери уоквирити у младобосанске идеале. И одмах на место плоче коју је узео Хитлер (она ће после бити враћена) ставља се нова. Горе петокрака, а испод порука ћирилицом: У знак вјечите захвалности Гаврилу Принцупу и његовим друговима борцима против германских освајача посвећује ову плочу омладина Босне и Херцеговине
Сарајево 7. маја 1945. године.
Мост опет постаје Принципов, Обала се враћа војводи Степи, а Улице број 1 постаје – Улица Југославенске народне армије (ЈНА).
У посластичарници Морица Шилера 1952. отвара се Музеј Младе Босне, а испред Музеја у тротоару као својеврсно обележје, изливене су „Стопе Гаврила Принципа“.
У тим претумбацијама неприметно ће се заменити и спомен-плоча, на зиду Музеја ће бити сада црвеним словима: Са овога мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом.
Сарајевски атентат је светска историјска тема – и код нас је написано низ књига о догађају.
Књига која је незаобилазна у озбиљном тумачењу важног догађаја је она Владимира Дедијера – Сарајево 1914. Написана на енглеском, па је после енглеског и америчког издања преведена на српски. И „представља редак пример продора домаће науке у глобалну дебату о почетку Првог светског рата.
Ова књига се помиње и цитира у свим радовима који се баве 1914. годином. Књига је издржала критику времена и изборила место као класика у светским библиотекама…
Кад су се после грађанског рата (1991-1995) појавили „нови ослободиоци“ Сарајева - у подељеном Сарајеву и подељеној Босни и Херцеговини - Гаврилова спомен-плоча је разбијена, а оно што је било позната туристичка атрација „Стопе Гаврила Принципа“ је уништено, па су доцније изливене нове за музеј, који је такође променио име, од Музеј Младе Босне у Музеј „Сарајево 1878–1918“.
Принципов мост је опет Латинска ћуприја (иако се већ разматрало да му се стави Фердинандово име), Обала војводе Степе је Обала Кулина бана, док је Улица ЈНА подељена на две дела – Бранилаца Сарајева и Зелених беретки. И све тако.
Шта сад ту фали? У грађанској држави у нацрту, што је бошњачка суперидеја – фали да се врати споменик из царских времена. Муслимани који су постали Бошњаци тако ће показати своје европејство. Шкуцорство? И имаће споменик који нико у Европи нема.
Ни у Аустрији га нема. Фердинанд и Софија нису сахрањени у царској гробници.
Ово бошњачко/муслиманско највише личи на однос према атентату и Младој Босни у време Хитлерове Немачке и Павелићеве Хрватске, али ни они нису стигли до идеје да врате споменик Фердинанду и Софији.
То „чудо невиђено“ се испилило из нечега што се зове Странка за БиХ а чија се памет излива из потреба Хариса Силајџића, који је некад нешто био, да нешто опет буде. Пробаће преко – Фрединанда и Софије.
Они јављају да је то либерална идеја, јер Силајџић, иако у то нико не верује, странку означава као „мултиетничку и либералну“.
Слободан Рељић
Која ли је то линија? Царистички исламски либерализам?
„У вишенационалној и подељеној Босни копља се ломе чак и око споменика који је уклоњен пре више од сто година“, пише ових дана немачки Франкфуртер рундшау.
На идеју коју је „већином гласова подржало Градско веће Сарајева“, немачки извештач налази критичаре: „Градоначелник претежно српске општине Источно Сарајево, Љубиша Ћосић, огорчено поручује да би Сарајево тиме постало јединствен пример града у свету који 'подиже споменик окупатору'...
Начелник сарајевске општине Центар (углавном бошњачке), Срђан Мандић, огорчено се дистанцирао од 'срамотног' гласања појединих страначких колега из његове лево-либералне Наше странке, који су подржали иницијативу: 'Окупатори се не славе и њима се не подижу споменици'...
Ирфан Ченгић, социјалдемократски начелник општине Стари Град замера Градском већу што је одлучивало о питању за које, како тврди, није надлежно: 'У Старом Граду споменик Францу Фердинанду и Софији сигурно неће бити подигнут.'“
Идемо даље. Да видимо како ће се у политичкој реалности тумачити чувени стихови Мака Диздара: /Босна да простиш једна земља имаде/ И посна/И боса да простиш/ И хладна и гладна/И к тому још/ Да простиш/ Пркосна/ Од/ Сна./ То свакако превазилази мисао Хариса Силајџића, јер се и годишња награда “Слово Маково/Мак Диздар” даје „за најбоље поетско дјело на босанском, црногорском, хрватском или српском језику“.
Да, дође доба кад: „Требало би убијати прошлост са сваким даном што се угаси. Избрисати је да не постоји, да не боли. Лакше би се подносио дан што траје, не би се мерио оним што више не постоји. Овако се мешају утваре и живот, па нема ни чистог сећања, ни чистог живота.” (Меша Селимовић, Дервиш и смрт, 1966)
