РЕЧ НА ТРИБИНИ „РЕПУБЛИКА СРПСКА – ВРАЋАЊЕ ОТЕТИХ УСТАВНИХ НАДЛЕЖНОСТИ“

* „Нисам очекивао од моћне Њемачке да буде толико безобзирна и неодговорна па да жртвује Босну ради својих себичних националних интереса око руског плина. Нисам вјеровао да ће Њемачка клекнути пред Русијом.“ Овако пише Мустафа Церић. Помало наивно, а помало и патетично. Ни је Босна жртвована због „руског плина“, та је игра далеко комплекснија и не дотиче се „босанске проблематике“... Зар неко мисли да ће немачка привреда жртвовати стабилан приступ енергентима, а немачка политика енергетску безбедност због изборног закона у БиХ, функционисања Мостара или поштовања одлука Уставног суда?

* И дедејтонизација је нужна не да би се омогућило Бошњацима да управљају и мањим ентитетом, већ због ширења НАТО. Наравно, и због косовског случаја који није „завршена ствар“

* Мењају се околности, у будућности се мора мењати и приступ. Ово што су са Запада до сада чинили, није донело резултат. Нити је Косово независно, нити је Босна дедејтонизована, нити се НАТО има где ширити

* Палмер и Шмит руководе се спољнополитичким и геостратешким интересима земаља из којих долазе, а ту су у овом тренутку доминантни - спречавање јачања руског и кинеског утицаја у региону. Ако им у томе могу послужити наратив о Сребреници, дедејтонизација и пропагандна бука из Сарајева, они ће на томе и радити. Ако им одмажу, на њих ће у одређеној мери заборавити

* Бошњацима се од 1991. године пружило неколико прилика да направе можда стратешки, а могуће и историјски договор са Србима. Успели су све да их пропусте. Оптерећени кукњавом и прозивањем свих који су дужни да их бране, све су изгледи, пропустиће је и сада, када им се ускоро отвори.  Ако се отвори!

___________________________________________________________

       Душан ПРОРОКОВИЋ

       У ПОСЛЕДЊЕМ коментару, незнатне аналитичке вредности, али са незанемарљивим политичким утицајем, што у пракси иначе није реткост, доскорашњи реис-ул-улема Исламске заједнице Босне и Херцеговине Мустафа Церић и дословно прозива Немачку због издаје.

       Истина је, вели, да то није издаја попут холандске, још он то све и квантификује, па упоређује бројке, али – издаја је издаја!

       Истовремено, ваљда спонтано окупљени активисти протестују испред зграде америчке амбасаде у Сарајеву, носећи транспаренте са натписима: „Док се у једном ентитету руши уставно-правни поредак, господин Палмер прави још један ентитет. Добродошли у Босну и Херцеговину.“ Или: „Господине Палмер, хвала Вам што нас предајете Русима.“

Метју Палмер, сад их овај

Амер издаје Хрватима

       Транспаренти су на енглеском, да се господин Палмер не би мучио око превода. Јер, и њему се шаље порука да је издајник. Ем,прави још један ентитет, подразумева се хрватски, ем предаје Босну Русима, подразумева се - све у пакету са Бошњацима и територијом коју контролишу.

       Успут, и Сенад Хаџифејзовић запомаже: „Дужни сте да помогнете Босни, дужни сте да нам помогнете.“

       Босну су издали сви, од Немаца до Американаца. На Турску се још увек нико није жалио, али судећи по томе да су на маргинама Самита Г 20 о босанско-херцеговачкој ствари разговарали Лавров и Чавушоглу и заједнички саопштили како се сва будућа решења морају тражити у мултилатералном формату, можда ни од тог тренутка нисмо далеко.

       Издаја, наравно, има хиљаду нијанси.

       Некада се издани осећају тако само због сопствене перцепције догађаја и процеса. Туђе перцепције су другачије, па ни лелекање о издаји нема екстерни значај.

       Издаја је облик преваре, издати некога значи изневерити његова очекивања. Према ономе што гледамо и слушамо, у Сарајеву јесу изгледа изневерана многа очекивања. Ипак, овде треба поставити питање: на чему бејаху заснована та очекивања?

       Током преговора о будућем статусу Косова и Метохије под покровитељством УН, који се одиграваше у неколико фаза практично од 2004. па до њиховог неславног краја четири године касније, један од јачих утисака бејаше тотална незаинтересованост највећег дела албанских политичара да у њима суштински учествују. Просто, за њих је то била „завршена ствар“, јер су тако рекли Американци.

       Како ће Американци „завршити ствар“ са Србијом није их претерано интересовало, па се на убеђивања да се „ствар“ не може завршити како су замислили у Стејт департменту одговарало или подсмехом или искреним чуђењем.

       Апсолутно шокантно деловао је тај приступ, којим се сопствена судбина стопроцентно ставља у руке других! Без икаквих додатних питања, сумњи и преиспитивања!

Само још на Реџепа Тајипа

Ердогана не ударају

       У њиховој логици све је било једнозначно, одигравало се праволинијски, по устаљеном шаблону. Албанци су жртве, Американци су због тога бомбардовали Србију, онда ће Албанци прогласити независност, а ако Срби не пристану, Американци ће опет реаговати. У реду, можда неће опет бомбардовати непокорне Србе, али ту су санкције, притисци, претње, сто и један механизам да се „заврши ствар“. Уосталом, Американци су и дужни да их штите, пошто је албанска перцепција да се жртве морају штити.

       Сличан тренд уочава се и у бошњачком корпусу.

       Поменути Мустафа Церић, тако чак, непосредно уочи доласка Кристијана Шмита у Сарајево, саставља својеврсни „план рада“ за немачког политичара, оличен у „пет тачака“, који презентује у форми отвореног писма, апострофирајући како треба примењивати исте мере као и Педи Ешдаун, уз упозорења да српска политика признаје само „аргумент силе заснован на бонским овлашћењима“, а да је руски однос „антицивилизацијски“.

       Нема господин Шмит шта да размишља, његово је да дела! И то онако како му Церић напише.

       Три су разлога због којих се и у „сарајевској политикој чаршији“ уврежило мишљење како ће им западне силе помоћи увек и по сваку цену.

       Прво, то је широко распрострањивање наратива о „сребреничком геноциду“ који се управо од стране западних пропагандних цетара не само бесомучно користио, већ се унутар њихових институција и обликовао.

       Када је постало јасно да ни у Хагу неће бити експлицитне пресуде, барем не онакве како је то испрва замишљено – Велика Британија је брже-боље покушала да прогура резолуција Савета безбедности УН којом се то потврђује. Прича о историјским дешавањима деведесетих година има само једну страну, ту се ништа не доводи у питање, не уважавају се презентоване чињенице које јој штете, нити има било какве жеље за расправом.

       Друго, процес дедејтонизације БиХ одигравао се у једном смеру, трајао је дуго и заснивао на постепеном развлашћивању Републике Српске. Мањи ентитет, како га и данас бројни гласноговорници називају, избегавајући тако да наведу службени назив, треба да се сведе на форму, без икаквих овлашћења, а затим и да нестане.

Сад би да им странци сребреничку

"истину" бране и силом

       Треће, галама која траје још од потписивања мировног споразума и конституисања БиХ са уређењем какво и данас постоји и траје дуже од четврт века. Српска је „шумска“, Срби су геноцидни, није било грађанског рата него агресије, кривица је само на једној страни.

       И, никаквих санкција за било кога од протагониста није било. Чак напротив. Тако, рецимо, конзул БиХ у Франкфурту, налази за сходно да друштвеним мрежама шири цитат следећег садржаја: „Бошњаци у БиХ опет су спремни да узму оружје у руке и крену у нови крвави обрачун.“

       Посао конзула је, да се подсетимо, пружање услуга и помоћи држављанима матичне земље у иностранству. Да ли је конзул БиХ у Франкфурту на услузи само Бошњацима? Да ли једнако третира и Србе и Хрвате? Не треба ни спомињати шта би се десило да је слично наступио неко из Бања Луке!

       Уосталом, не треба ни спомињати шта се раније дешавало, на листама санкционисаних од стране Ешдауна било је и оних који се тамо нађоше само због вербалног деликта.

       Међутим, на ова три разлога или три процеса, нешто се другачије гледа са спољног становишта. Укључујући и западно.

       Прво, везано за „геноцидне Србе“, тај наратив јесте проширен свуда, од Хашког трибунала, преко институција ЕУ до УН. Само, свако је за то имао своје политичке мотиве.

       За америчко-британске службе, то је било средство да се припрема терен за оно што ће се десити 1999. године, а што им је у сваком погледу значајније од БиХ.

       Кршењем Повеље УН требало је установити нови принцип у међународним односима, уместо УН - за најважнију међународну организацију хтедоше да прогласе НАТО.

       Још неколико циљева су имали, али за руковођење глобалним процесима овај им је приоритетан. За Немце, рецимо, Сребреницом се манипулише у циљу засењивања дешавања из Другог светског рата. Европски парламент је 2009. године прогласио 11. јул Даном сећања на жртве Сребренице. Али, 2008. Европски парламент изгласао је 23. август Даном сећања на жртве нацизма и стаљинизма.

Запад узалуд покушава да изједначи

Стаљина и Хитлера

       Као и увек када се о вредностима и људским правима говори, у Бриселу и тада је објашњено да је установљен нови „дан памћења“ из племенитих разлога, због сећања на жртве тоталитарних идеологија и зарад „одбацивања екстремизма, нетолеранције и угњетавања“. 

       Стаљин је проказан, поистовећен са Хитлером. Стаљинизам је прокужен, стављен је знак једнакости са нацизмом.

       Није Сребреница једини инструмент, ради се око тога на више колосека.

       Друго, дедејтонизација је нужна не да би се омогућило Бошњацима да управљају и мањим ентитетом, већ због ширења НАТО. Наравно, и због косовског случаја који није „завршена ствар“.

       Свако повлачење паралеле и истицање кршења Бадинетрових принципа оптерећује даље балканске планове САД.

       Треће, она пропагандна галама, упућивање претњи, „подгревање“ јавности и одржавање утврђеног дискурса, дозвољавају се или подстичу не зато што се мисли да су Бошњаци у праву, већ због првог и другог – описаног.

       То је опет средство и да се одржи креирана историјска слика, а поново више због „завршавања ствари“ на Косову - него због БиХ, и да се шири НАТО.

        Господин Палмер и господин Шмит руководе се спољнополитичким и геостратешким интересима земаља из којих долазе, а ту су овом тренутку доминантни - спречавање јачања руског и кинеског утицаја у региону. Ако им у томе могу послужити наратив о Сребреници, дедејтонизација и пропагандна бука из Сарајева, они ће на томе и радити. Ако им одмажу, на њих ће у одређеној мери заборавити.

       Сасвим оправдано, још ће и захтевати од Бошњака да са тим стварима мало „закоче“, пошто им је бошњачка политичка елита ставила у руке и нож и погачу, дајући им до знања како су у Вашингтону, донекле и у Бриселу и Берлину власни одлучивати у њиховој судбини.

       У сарајевској чаршији уврежило се мишљење како су због поднетих жртава други обавезни да их бране. Ако их довољно не бране, ево, перцепција је да их неко издаје.

       „Нисам очекивао од моћне Њемачке да буде толико безобзирна и неодговорна па да жртвује Босну ради својих себичних националних интереса око руског плина. Нисам вјеровао да ће Њемачка клекнути пред Русијом.“

       Тако пише Церић. Помало наивно, а помало и патетично. Нити је Босна жртвована због „руског плина“, та је игра далеко комплекснија и не дотиче се „босанске проблематике“, нити би, чак и да је ова констатација тачна, могло бити другачије. Зар неко мисли да ће немачка привреда жртвовати стабилан приступ енергентима, а немачка политика енергетску безбедност због изборног закона у БиХ, функционисања Мостара или поштовања одлука Уставног суда?

       За оне који одлучују о судбини већег ентитета у БиХ нема никакве обавезе, самим тим не може бити ни издаје. Њихова очекивања, било америчка или немачка – сасвим су другачија. Мењају се околности, у будућности се мора мењати и приступ. Ово што су до сада чинили, није донело резултат. Нити је Косово „независно“, нити је Босна дедејтонизована, нити се НАТО има где ширити. Како ће то покушати, да ли им у овим околностима може успети и какви се развоји ситуација на терену могу очекивати, сасвим је друга тема и ствар је око којих се даље може дискутовати. Оно што данас видимо, јесте да стара средства, обилато коришћења до пре деценију и по више нису примењива.

       Чак ни бесомучно манипулисање бошњачким жртвама зарад одржавања међуетничких тензија у БиХ, а што је до сада био не само најсигурнији, већ убедљиво и најјефтинији метод за трајање западног колонијалног надзора над овом земљом, не производи ефекте као раније. Односно, њихова примена узрокује много негативних исхода и драматичних последица.

Душан Пророковић

       Доказано је на примеру познате и спорне Инцкове одлуке.

       Због тога, ни ови стари калупи нису више од користи. Теза о издаји Босне не може проћи, суштински, изузев приљежних лобиста који од тог посла живе, неће се у свету нико због ње узбудити, чак је неће ни ваљано регистровати.

       И када се на основу интереса артикулише нека нова политика, са конкретном стратегијом и низом тактичких детаља, господин Палмер и господин Шмит, или неки њихови наследници, неће наступати са позиција да било коме у Босни било шта дугују. Већ сасвим супротно.        Рећи ће како су неки, а ту се подразумева – Бошњаци, дужници њима. Бошњаци им дугују и што без западне подршке не би прогласили државу, и што без њихове помоћи не би сачували делове територије који им данас припадају, и што су им континуално омогућавали да често имају кључну реч у управљању државом и што су трошили сопствени кредибилитет да би наметали одлуке преко високих представника.

       Нема издаје, већ само голих интереса!

       Бошњацима се од 1991. године пружило неколико прилика да направе можда стратешки, а могуће и историјски договор са Србима. Успели су све да их пропусте. Оптерећени кукњавом и прозивањем свих који су дужни да их бране, све су шансе, пропустиће је и сада, када им се ускоро отвори.

       Ако се отвори!?

       (Трибина је одржана 7. децембра у Београду у организацији портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)