Пророковић: Данас умиру хиљаде, након пандемије без прихода ће остајати милиони

ВАСКРС СЕ МОРА СЛАВИТИ, МОРАМО И ЛИТУРГИЈОМ ПРОТИВ ПАНИКЕ И ЗАРАЗНОСТИ ЛАЖНИХ ПОЈМОВА

Ваљда само за овај Васкрс без верника

* Хенри КИСИНЏЕР вешто избегава да неке ствари помене,  али упозорава да се паника може наставити у домаћој и светској политици и након пандемије: „Установиће се да ће институције многих земаља пропасти. Да ли је ова пресуда објективна и правична, није важно. Реалност је да свет никада неће бити исти после коронавируса“

* Вили ВИМЕР додаје да се већ назиру знаци „планетарног рата“ те да „неки већ сутра можда неће презати од напада и отимања, све да би се повећале шансе сопственог становништва у борби против вируса“. Зашто не и након што се „борба против вируса“ заврши!? Биће то „борба против последица пандемије“

* Паника ће се брже и лакше ширити након пандемије, када се буду сравњивали рачуни и утврђивали врло конкретни губици. Претња је не само да ће бити ратова између држава, већ и да ће добар део ограничавајућих мера, тестираних и успостављаних током пандемије, остати на снази унутар држава

* Вера у васкрсење, тражење одговора кроз литургијско, представља брану ширењу панике и очувању здраворазумског, али и једну од последњих линија заштите елементарних људских права, која се управо захваљујући масовној хистерији и психози брзо и једноставно суспендују широм света

_______________________________________________________________________

        Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

        ТРАЈАЊЕ пандемије поклопило се са раздобљем Великог поста.

        Oчекивано, у „православним земљама“ почеле су расправе на тему како се понашати!? Одлуке су шаролике, као и аргументација на коју су се различити учесници у полемикама позивали. Посматрано из ширег – политичког угла, слављење Васкрса данас је значајније. Много значајније. Због онога што следи након пандемије.

        Син Хермеса и Дриопе, заштитиник стоке, пашњака, шуме, природе, ловаца и пастира, изгледао је тако невероватно, да га се уплашила и мајка. Имао је јареће ноге, браду и рогове. Поједини историчари наводе како је након Првог васељенског сабора код хришћанских теолога лик паганског бога Пана све чешће почео да се користи за приказивање нечастивог. Сама „слика“ је застрашујућа, а он се посебно љутио након буђења из подневног дремежа. Тада би испуштао језив крик од ког се стока разбежи, људи згражавају и разбољевају.

        Од Пана - изведена је именица паникос. Односила се на осећај настанка изненадног страха, који се ширио брзо, а некад је, у „стара времена“, овај феномен објашњаван као неовоземљаски, тумачен деловањем „оностраног“.

Вили Вимер

        Бројни психолози, социолози и истраживачи јавног мњења упозоравају на разарајуће последице панике, међу њима су и масовна хистерија и психоза, а у социјалној психологији се та појава класификује као „заразна“. Брзо се шири са једног на другог човека, мења уобичајене навике људи и индукује ирационално понашање.

        Када је гостовао у нашим крајевима, пре неколико година, украјински теоретичар Дмитриј Видрин је у занимљивом предавању подвукао: „Сваку развијену територију могуће је зачас претворити у провинцију, довољно је само из ње извести или одстранити основни смисао. Тако је пропала византијска цивилизација. Док је Византија градила узвишени духовни смисао – религиозни, научни, архитектонски, социјални – она је напредовала. Када је за свој главни смисао одредила гомилање – говорећи савременим језиком, залиха злата – она је умрла.“

        Истовремено, подвлачи и како у православној традицији не постоји појам паника: „Ниједна несрећа не сматра се казном, већ искушењем и очишћењем. А то није повод за панику, већ начин, иако жесток, да се схвате скривене тајне својих могућности. А то је још и повод да се збаци терет лажних појмова и бесмислених амбиција.“

        Ради појашњења, он не мисли на „тренутно стање“, догађај који може привремено пореметити равнотежу индивидуе или колективитета, већ дуготрајни тренд који уобличавају хистерија и психоза, узроковане паником.

        Један од знакова тога јесте и да нагимолавање постаје основни смисао. Или, док је Византија следила традицију која није знала за постојање појма паника, дотле је и трајала.

        Страх да ће „гомила“ бити мања, да ће се због неке унутрашње или спољне претње смањити, па услед тога могу настати последице, које обухватају за појединце не само „квалитет живота“, већ и социјални статус, а за државу не само апсолутно смањивање економске моћи, већ и релативно погоршавање укупног положаја у међународним односима, једноставно „држи“ и систем (државне институције и структуре) и заједницу (народ и његове елите, укључујући и црквену која постаје део система) у континуалном „грчу“.

        Пре или касније, управо тај „грч“ постаје окидач за панику.

        Окидач споља повлачи, тако се обично дешава, нека изненадна појава, оно на шта нико није рачунао, у тренутку када се чини да „процес гомилања“ тече нормално. Рецимо – вирус!

        Иако вешто заобилази да неке ствари помене, Хенри Кисинџер упозорава да се паника може наставити у домаћој и светској политици и након пандемије: „Установиће се да ће институције многих земаља пропасти. Да ли је ова пресуда објективна и правична, није важно. Реалност је да свет никада неће бити исти после коронавируса“.

        Вили Вимер додаје да се већ назиру знаци „планетарног рата“ те да „неки већ сутра можда неће презати од напада и отимања, све да би се повећале шансе сопственог становништва у борби против вируса“. Зашто не и након што се „борба против вируса“ заврши!? Биће то „борба против последица пандемије“.

        Савремено друштво, већ дуго утемељено на тежњи гомилања материјалног и (не)свесног занемаривања духовног, суочено са могућношћу „смањивања гомиле“ почиње да паничи и потпуно ирационално - пристаје на све како би (наводно) избегло суочавање са последицама.

        Паника ће се брже и лакше ширити након пандемије, када се буду сравњивали рачуни и утврђивали врло конкретни губици.

        Данас умиру хиљаде, након пандемије без прихода ће остајати милиони.

        Панов крик ће се тада чути даље и јаче него сада. Због тога, претња је не само да ће бити ратова између држава, већ и да ће добар део ограничавајућих мера, тестираних и успостављаних током пандемије, остати на снази унутар држава.

        Едвард Сноуден упозорава: „Стање надзора које поставимо сада надживеће корона вирус.“

        Као и након 11/09, тада уз изговор „борбе против тероризма“.

        Користећи закључак Михајла Меденице, написан у нешто другачијем контексту, може се рећи како ће циљ бројних система (или, уважавајући Кисинџеров став – оних система који преживе) бити „народ тишине, народ страха, народ који ће искрено веровати да сутра постоји јер су нам се они изборили за њега…“

И литургије ће помагати да не постанемо

народ тишине и народ страха

        Аутор констатује да ће пандемија проћи, али и поставља питање: „Шта ће нас тада васкрснути ако поробимо човека у себи?!“

        Победа Пана, без обзира на то што може бити само привремена, оставила би далекосежне последице и угрозила низ цивилизацијских тековина, широм отворила врата за бројне злоупотребе и узроковала страдања.

        Вера у васкрсење, тражење одговора кроз литургијско, представља брану ширењу панике и очувању здраворазумског, али и једну од последњих линија заштите елементарних људских права, која се управо захваљујући масовној хистерији и психози брзо и једноставно суспендују широм света.

        Васкрс се мора славити! То је начин да се заустави заразност панике и штетност политичких последица које могу уследити.

        То је борба за живот, без „терета лажних појмова“.

        Христос Воскресе!