Пропаст украјинских расколника, највећи губитник – цариградски патријарх Вартоломеј

МНОГИ НИСУ МОГЛИ НИ ДА ПРЕТПОСТАВЕ ДА ЋЕ ЊИХОВ ФИЈАСКО БИТИ ОВАКО БРЗ

* Вартоломејева одлука о давању томоса расколницима имала је катастрофалне последице, како за саму Православну Цркву тако и за Вартоломеја њега лично

* Константинопољ није само прекинуо однос са Руском Православном Црквом, као најбројнијом Православном Помјесном Црквом, него је и код већине православних вјерника умањен ауторитет Вартоломеја и доведено у сумњу његово достојанство као Васељенскога Патријарха    

__________________________________________________________________________

         Пише: јереј Миладин МИТРОВИЋ, СНП Избор је наш

         ДА СВАКО зло на крају само себе поједе изнутра свједоче последњи догађаји унутар расколничке организације која себе назива Православна Црква Украјине.

         Нико није могао ни да претпостави да ће пројекат нарушавања јединства Православне Цркве, а који је био организован кијевским режимом и западним инвеститорима бити изузетно краткога даха и да ће доживјети потпуни фијаско.

         Сукоб двојице расколника -  такозваног митрополита кијевског Епифанија и почасног патријарха Филарета достигао је своју кулминацију 24. јуна на засједању „синода ПЦУ“.

         Синодском одлуком Филарет је био лишен права управе над свим парохијама и манастирима у Кијеву и тим самим изгубио сва канонска права и обавезе.

         Као човјек расколник Филарет се није смирио са одлуком „синода ПЦУ“ него је отишао даље, те сазвао свој сабор на коме је објавио одлуку о оснивању свога синода и обнови своје „Кијевске Патријаршије“.       

         Претходно је лажни патријарх Филарет 20. јуна у Владимирској Цркви објавио одлуку о одбацивњу томоса  добијеног од стране Васељенског Патријарха Вартоломеја, уз образложење да добијени томос не одговара статусу аутокефалних цркава и ставља украјинску цркву у позицију зависности од Константинопоља.

         Овакав развој догађаја за већину православне јавности нимало није био изненађујући. Он је само потврдио лицемјерство, хитрост, лажљивост самозваних свештенослужитеља расколничке цркве у Украјини који као главни циљ свога служења виде не преданост Богу и народу, већ борбу за власт и лично богаћење.

         У оваквој ситуацији највећи губитник је заправо Васељенски Патријарх Вартоломеј, који и поред свих указивања од стране Московске Патријаршије на штетност уопште дијалога са расколницима у Украјини, и између осталог и дипломатске молбе представника СПЦ био упоран у својој намјери да наруши уставно-правни и канонски поредак Православне Цркве.

         Вартоломејева одлука о давању томоса расколницима имала је катастрофалне последице, како по саму Православну Цркву тако и за њега лично.

         Константинопољ је на такав начин угрозио јединство Православља у цјелини – не само да је прекинут однос са Руском Православном Црквом, као најбројнијом Православном Помјесном Црквом, него је код већине православних вјерника умањен ауторитет Вартоломеја и доведено под сумњу његово достојанство као Васељенскога Патријарха. 

         Посебно сада, када расколници јавно и транспарентно показују своје право лице – лице расколника, то јест људи који су у добијању томоса видјели лични благослов Патријарха Вартоломеја за своје богаћење и обману народа.

         Новонастала ситуација са украјинским расколницима, показала је непобитну чињеницу да се нарушавањем канонског поретка ПравославнеЦркве, као што је то био случај од стране Васељенске Патријаршије која је директним мјешањем у канонску територију Московске Патријаршије нарушила канонске норме и дух Правослвних односа, порађа само ново зло које још више раздире једиство Православља.

         Да се овакве ствари не би понављале у будућности, потребно је да постоји више искрене, а недипломатске солидарности међу Помјесним Православним Црквама. 

Миладин Митровић

         Проблеми у некој од Помјесних Цркава треба да кроз призму саборног јединства буду доживљавани као проблеми за цијело Православље. Јер, Црква Христова је једна, света, саборна и апостолска! А јединство, светост и саборност пројављује се у жртвеном напору да се било који проблем унутар Цркве превазиђе у духу братске љубави.         

         Здрав дијалог се мора темељити на канонским нормама црквенога предања и жељом да се кроз искрени братски однос очува Правослаље, а не да се кроз новонастале проблеме остварују лични интереси. 

         Само у духу очувања канонских правила могуће је искорјенити болест која се зове раскол и све будуће расколничке тенденције осудити на пропаст. У противном, промјене у суштинским питањима, како показује пракса, доводе до растројства цјелокупног живота православне Цркве.

         Православни канони призвани су да чувају јединство Цркве Христове, и као такви предмет су апсолутног поштовања и неизмјенљивости.

         Очување канонског поретка пројављује дух саборности Помјесних Цркава и тим самим чува јединство васељенскога Православља.