Право име за Милов закон о слободи вероисповести било би - Закон против Српске православне цркве
У СРПСКОЈ КУЋИ У ПОДГОРИЦИ ПРОМОВИСАНА КЊИГА „ЦРКВА, ПРАВО, ИДЕНТИТЕТ“
* Аутор проф. др Богољуб ШИЈАКОВИЋ: Право на самоодређење, које укључује и право на признање идентитета Цркве, значи да је Црква власна да одреди идентитет Цркве. Не може идентитет Цркве да одређује било ко изван Цркве. То чини сама Црква. И будући да сама Црква одређује свој идентитет, дакле практикује право на самоодређење, онда признати Цркву значи признати то шта сама Црква каже да јесте
* „Доносите закон о општој реституцији, о реституцији за све. Али, ипак није за све. Само је Црква искључена из права на реституцију. Она не може остварити право на реституцију по закону о општој реституцији... Сада се види због чега је то тако. Не само да Црква не може да оствари право на реституцију, него се најављује да ће и оно што Црква поседује, што није отето, бити отето. И сад, о каквој ви слободи вероисповедања говорите“
*„Не можемо ми рећи `став СПЦ је то`, а `став ЦПЦ је то` и да то тетирамо једнако. То је неједнако третирање. Ја имам исто право да играм кошарку као Владе Дивац. Али, да ја претендујем једнако као и он да учествујем у тиму у којем он игра – то је илузија. То није једнако јер равноправност треба да буде адекватна. Ако нас изједначавају - зо значи да се чини истим оно што није исто и на тај начин фаворизујем ја у односу на Дивца“
_________________________________________________________________________
НАЈАВЉЕНОМ закону о тобож слободи вероисповести прави назив би био „закон против Српске православне цркве“, јер је то назив који одговара садржини тога закона и јер тај закон не прописује слободу, казао је проф. др Богољуб Шијаковић у Српској кући у Подгорици, на промоцији своје књиге „Црква, право, идентитет“.
„Не може слободу да прописује закон који најављује отимачину имовине, без икаквог спровођења било каквог поступка. Али, није то једини, премда јесте важан моменат или најважнији проблем овог закона. Притом, оно што зачуђује је количина незнања, осионости и дрскости. А осионост и дрскост увек иду с незнањем заједно. Како неко, ко има моћ, ако је потпуна незналица у неким стварима, то да призна? Њега сама моћ опије до тог степена да уобрази да све зна“, рекао је он.
Казао је да председник републике у овом случају иступа као теолог, што је по њему врло интересантно.
„Имали сте председнике разних земаља који имају своја верска уверења, али који су се увек устручавали и никад нису прихватали то да наступају као теолози. То су заиста феномени, али су и у духу времена у којем живимо“, казао је Шијаковић.
Шијаковић је подсетио да у предложеном закону постоји најава пореских намета, за разлику од држава ЕУ гдје постоје пореске олакшице за цркве и верске заједнице.
„Дакле, ви дођете да дате прилог Цркви и тамо седи неко ко хоће да вас опорезује. Ми знамо како се то зове у неком обичном речнику. То је незамисливо, то немате нигде“, каже он.
Додао је да све то једино има везе са отимачином црквене имовине током и након комунистичких револуција, када је владало тзв. револуционарно право као еуфемизам за терор.
Шијаковић каже да су сва општељудска начела која су везана за људска права овде прекршена.
„И сва се систематки крше свакога дана“, каже он.
Објаснио је да је слобода вероисповедања то да богословска школа, например има исти третман са осталим школама, да њени ученици нису дискриминисани у односу на ученике других школа, као што је то случај у Црној Гори.
„То је слобода вероисповедања. А ње у Црној Гори нема“, констатује професор Шијаковић.
Казао је да је исти случај са реституцијом имовине.
„Закон о реституцији је донео једну нечувену ексклузивност. Доносите закон о општој реституцији, реституција за све. Али, ипак није за све. Само је Црква искључена из права на реституцију. Она не може остварити право на реституцију по закону о општој реституцији“, подсећа Шијаковић.
Шијаковић је рекао да се сада види због чега је то тако.
„Не само да Црква не може да оствари право на реституцију, него се најављује да ће и оно што Црква поседује, што није отето, бити отето. И сад, о каквој ви слободи вероисповедања говорите“, пита се он.
Упитао је какав је положај свештеника у војсци, болницама, казнено-поправним установама и какво је верско право људи у њима?
„Да ли неко ко је затвореник има загарантовано верско право у овој земљи? Нема. Да ли неко ко је у војсци има то право? Нема. Да ли наша деца у школама имају то право? Немају“, закључује професор Шијаковић.
Подсетио је да међународни пактови дефинишу право родитеља да њихова деца у јавним школама буду васпитавана у духу њихове вере и да деца свакога од нас, која иду у школу, имају право да у тој школи буду васпитавана у духу вере којој припадају. Констатовао је да нам је у Црној Гори такође ускраћено то право.
„Према томе, то фундаментално право о слободи вере не постоји у реалности. Оно је пука прокламација“, закључује Шијаковић.
Говорећи о, такође фундаменталном начелу које се зове неутралност државе, он подсећа да је очигледно да држава у нашем случају није неутрална по питању слободе вероисповести.
„А модерна држава је дужна да буде неутрална. Чак кад се каже да је модерна држава секуларна то значи да модерна, демократска секуларна држава разликује шта је свето или сакрално, а шта је профано или секуларно и онда себе и своје ингеренције зауставља на простору профаног или секуларног. А простор светог или сакралног модерна држава препушта црквама и верским заједницама. То значи да је држава секуларна. Овде се тумачи да је држава секуларна ако је антицрквена. То није тачно. Све модерне европске државе су секуларне, а није ниједна антицрквена до ова“, каже професор Шијаковић.
Додаје да је нешто сасвим друго секуларизам као идеологија, али и да држава није орган задужен за идеологије.
„Ми имамо државу која се бави идеологијом. Она се не бави економијом, не бави се културно-образовним питањима, не бави се свим оним чиме држава треба да се бави, да јемчи мир и просперитет и правду. Да ли то ми имамо овде“, пита Шијаковић.
Говорећи о начелу паритета, да све цркве и верске заједнице имају једнаки правни третман, објаснио је да то значи да се једнако третира оно што је једнако, а не да се једнако третира оно што је неједнако.
„Не можемо ми рећи `став СПЦ је то`, а `став ЦПЦ је то` и да то тетирамо једнако. То је неједнако третирање. Једнако третирати цркве и верске заједнице значи практиковати адекватну равноправност. Ја имам исто право да играм кошарку као Владе Дивац. Али, да ја претендујем једнако као и он да учествујем у тиму у којем он игра – то је илузија. То није једнако јер равноправност треба да буде адекватна. Тај проблем се у праву зове проблем егализирања, када ви са административног становишта предузимате егализацију. То значи чините истим оно што није исто и на тај начин фаворизујете мене у односу на Дивца“, објашњава он.
Говорећи о начелу права на самоодређење, које укључује право на признање идентитета Цркве, рекао је да то опште право специјално важи за цркве и вјерске заједнице.
„Сваки закон то мора да јемчи. То практично значи да је Црква власна да одреди идентитет Цркве. Не може идентитет Цркве да одређује било ко изван Цркве. То чини сама Црква. И будући да сама Црква одређује свој идентитет, дакле практикује право на самоодређење, онда признати Цркву значи признати то шта сама Црква каже да јесте Црква. А не кад изађе предсједник, и појави се као теолог и почне да дефинише Цркву“, закључује Шијаковић.
Радосав Рајо Војиновић
