Почела изборна кампања, али су председнички избори - избори пре избора јер остаје иста политичка слика

 СВЕ ЋЕ СЕ СВЕСТИ НА ЗАМЕНУ ЈЕДНОГ ПОЛИТИЧАРА ДРУГИМ - НИКОЛИЋА ВУЧИЋЕМ

• Социјалисти, и једни и други, Ивичини и Вулинови, навијају за Вучића као да је члан њихових партија, а тако и други. Разлози су, наравно, у наставку учешћа у власти, макар до следећих парламентарних избора. Неважно је, што се у Србији, не зна када ће то бити, а основни је критеријум – изборна победа. Ту функционише правило: прво очекујеш Најважније место, па Важно, следи Мање Важно место, Само не неважно, а то су она без власти
•  Да ли се разуздане страсти мржње и претње Србима, од којих се нисмо одвикли, појачавају ових дана да би, пре свих, Шиптари и бошњачки исламисти, наравно и усташки фашисти, пре свих, стабилизовали своју антисрпску позицију – пре него што тема Балкана дође на ред новом америчком председнику, Доналду Трампу?
• Нека нас Трамп гледа својим очима, па нек види што види. Нек чита шта пише. Као што нас Руси гледају и читају – вековима

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         ТАКО је то - кад Србија бира. Изгледало је као да се мењају сви и трансформише све. А, све се свело на замену једног јединог политичара, истина важног, статусно најважнијег, шефа државе Србије. Али, у Србији је понекад, као сада, довољан и један политичар да покрене већину, наравно не баш сложну, ако је вођа засут аплаузима.

         Тиме се бројне посебности и условности садашње изборне игре не исцрпљују, јер да тај политичар и не добије ту трку, његов политички ангажман не би морало да се заустави јер му је остало вођење послова владе и владајуће партије, чији је недостижни првак.

         Суштински, све остаће без промене, значи исто - исход председничких избора пре избора, у Скупштини ни макац, владају, огромном већином, Вучићеви напредњаци, са коалиционо устројеним социјалистима Дачића и Вулина, и партијама Љајића, Палме, Кркобабића и још понеких заљубљеника у власт.

         Овим владајућим, наравно и опозиционим партијама, свим пунктовима власти, нико не спречава изборне, политичке и свеколике активности. Али, оне су, пре свега, усмерене - и практично и искључиво - на замену два политичара, и то исте оријентације, што ће, и поред више кандидата, бити исход председничких избора, јер парламентарни су отписани, а укинут је и рад Скупштине – до 2. априла, дана избора шефа државе.

         Једина неподударност с овом сликом је околност што се у српском суседству развијају бурни догађаји, а они, по правилу, не могу да не дотакну Србију, посебно у временима избора…

         Поглед у детаље бирања само једног пункта власти, шефа државе, иако Србија нема председнички систем, нуди јединствену представу предизборне атмосфере, у којој се сабрало много парадокса, не мање и наивних питања са још наивнијим одговорима.

         Док се није знало да ће Вучић бити председнички кандидат, избори за шефа државе као да недељама и месецима нису узбудјивали јавност, уверену да је од председничке неупоредиво важнија премијерска функција, и то под руководством доминантног Вучића.

         Бурно и бучно најављиване, на изборном почетку, ту око Нове године, вртеле су се разне противуречности и недоумице истовремених председничких и парламентарних избора, посебно и због тога што се није засигурно знало да ће се Вучић кандидовати са премијерског на место шефа државе, а такав чин су, и због потреба државе и народа, стручњаци тумачили као силазак “с коња на магарца”.

         Овакву зачуђеност смиривале су и негирале објективне околности да су Вучић и његова, владајућа, Српска напредна странка, у широкој јавности апсолутно доминантни, што би требало да буде прва логична претпоставка убедљве победе на сваком изборном изјашњавању, а то значи и ширење њихове власти свуда где постоји могућност управљања.

         Вртео се и додатак – поставиће Вучић премијера који ће “радити што му се каже”, па започети послови, посебно економски, неће бити угрожени.

         Вучић јесте био опрезан у неким изјавама, али то се тумачило потребом да се понекад буде тактичан, посебно у односу на себи блиске кадрове (Николић, Дачић), јер ионако су оцењивачи на сва звона износили уверење да ће гарантовано у првом кругу бити нови шеф државе, а да други кандудати нису баш сигурни….

         Сигурност у победу се уопште не скрива, толика је да је, првог мартовског дана, тек започети рад Скупштине Србије, прекинут усвајањем дневног реда, што је изазвало бурно реаговање опозиционих посланика, посебно противничких председничких кандиата Јеремића, Јанковића, Шешеља, Обрадовића…

         Отказивање парламнтарних избора и ова скупштинска самосуспензја рада, јесу оживели опозицију, али су знатније ојачали владајућу групацију која је још јасње стала уз Вучића.

         То је више од подршке – социјалисти, и једни и други, Ивичини и Вулинови, навијају за Вучића као да је члан њихових партија, а тако и други. Разлози су, наравно, у наставку учешћа у власти, макер до следећих парламентарних избора - неважно је, што се у Србији, не зна када ће то бити, а основни је критеријум – изборна победа. Тако је и у овим, председничким, уз допуну, коју је пракса изградила и усвојила, а подразумева: прво очекујеш Најважније, па Важно, следи Мање Важно место, Само не неважно, а то су она без власти.

         Томислав Николић, после објављивања да неће бити председнички кандидат, није погнуо главу.

         У Савету безбедности УН, на редовној анализи догађаја на КиМ, још иувек председник, Николић је убедљиво, прецизно, храбро и тачно говорио о косметскм догађајима, критикујући све који су за критику, уз Албанце, и оне са Запада, ЕУ и САД, који су створилии и одржавају тешку кризу.

         Да ли овај говор има везе са будућим Николићевим послом, мање је важно од значаја још једног покушаја да се реши косметска криза. Иста сугестаија биће логична и кад Николић оде у Кину која безрезервно подржава Србију,којој ионако знатно помаже у решавању најтежих економских проблема.

         Свака реч о Космету у корист Србије, особито на тако важним местима, изузетно је важна, особито ових дана кад се и у јужној српској покрајини, и на Балкану, дешавају нови и обновљени потези усмерени против Србије.

         На Космету зликовци уводе своју војску, а Запад ћути, у Босни исламисти траже обнову судског поступка да би поново оптужили Србију за геноцид, опет ћутање пре свих Турака, Хрватском се исписују пароле и смењују речи усташке претње и мржње против српског народа, у Македонији кључа и против Србије, а Црна Гора као да и не зна Србију...

         Да ли се разуздане страсти мржње и претње Србима, од којих се нисмо одвикли, појачавају ових дана да би, пре свих, Шиптари и бошњачки исламисти, наравно и усташки фашисти, пре свих, стабилизовали своју антисрпску позицију – пре него што тема Балкана дође на ред новом америчком председнику, Доналду Трампу - да се, макар, упозна са истинитим чињенцама, а не да делује површно и, најчешће, незналачки, размишљајући главама ракета и нуклеарки са пребогатим уранијумом?

         Надајући се да не може бити горе него у време нуклеарних удара Клинтоновог пара, Србија може само – својим путем – неутрално, што ближе пријатељима, а даље од насилника. Нека тај пут води ка Евопској унији, али и она више не може да ћути и затвара очи пред српским истинама.

         Нека нас Трамп гледа својим очима, па нек види што види. Нек чита шта пише. Као што нас Руси гледају и читају – вековима!