У ноћи Милошевићеве смрти затворске камере биле намерно искључене

ИЗ КЊИГЕ РОБИНА ДЕ РАЈТЕРА „КО ЈЕ УБИО СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА И ЗАШТО?” (3)

• Чудно је и то што је Милошевићева смрт тако касно откривена. Карла дел Понте изјавила је на конференцији за штампу да оне ноћи када је Милошевић преминуо, није било редовне контроле на сваких пола сата. Штавише, ни видео камере нису биле укључене! А на питање шта је томе разлог, одговорила је: „Нисам одговорна за оно што се дешава у затвору”
• Трибунал се сигурно може теретити за убиство из нехаја, ако не и за убиство са предумишљајем, за шта ће се, како тврде српски медији и немачке новине дер Wелт, подићи оптужба. Нема места сумњи да Трибунал и Вашингтон, који држи конце у рукама, сносе пуну одговорност за Милошевићеву смрт
• Милошевић није имао времена да мисли на самоубиство. Тачно је да је бринуо за своје здравље, али је изнад свега горео од жеље да изнесе истину о томе шта се заиста десило на Балкану
• Он није имао мотив за самоубиство, али је, очигледно, Трибунал имао и те какав мотив за убиство. НАТО, оснивач и финансијер Трибунала, губио је контролу над случајем Милошевић. Да ли је Милошевић био ућуткан пре него што је могао да искористи своје право да говори?

         ДЕСЕТОГ марта 2006, у затвору су биле у току припреме за позивање новог сведока: Момира Булатовића, бившег председника Црне Горе.

         Том приликом Милошевић је, по ко зна који пут, изразио своју забринутост адвокату Зденку Томановићу: за пет година проведених у затвору није узео ниједан антибиотик, није имао ниједну инфекцију осим једног грипа; па ипак у лекарском извештају од 12. јануара 2006, који је добио скоро два месеца касније (?!), стоји да су му у крви нађени лекови који се користе против туберкулозе и лепре. Ако је Милошевић узимао тај лек на своју руку, а то се сазнало већ 12. јануара, зашто се онда ништа није предузело? И зашто му је тек 7. марта речено за рифампицин? До тада је, иначе, Милошевић одмах добијао резултате лекарских прегледа!

         Милошевић је био тај који је преко свог адвоката ово изнео у јавност и о томе обавестио руску владу. Зашто би он то урадио ако је самоиницијативно узимао рифампицин?

         Људи који су били присутни у тренутку када је Милошевић прочитао лекарски налаз, кажу да му је страшно позлило. „Милошевић се тетурао, придржавао за зид и сваки час одлазио у wц.”

         Зашто није ни тада ништа предузето?

         Верајн Стјуарт тврди да после 7.марта није уследила интензивнија контрола Милошевићевог здравља. Такође је рекао следеће: „Велика је загонетка зашто је медицински налаз од 12. јануара уручен Милошевићу и његовим адвокатима тек 7. марта.”

         Чудно је и то што је Милошевићева смрт тако касно откривена. Карла дел Понте изјавила је на конференцији за штампу да оне ноћи када је Милошевић преминуо, није било редовне контроле на сваких пола сата. Штавише, ни видео камере нису биле укључене! А на питање шта је томе разлог, одговорила је: „Нисам одговорна за оно што се дешава у затвору.”

Карла дел Понте

         Трибунал се сигурно може теретити за убиство из нехаја, ако не и за убиство са предумишљајем, за шта ће се, како тврде српски медији и немачке новине дер Wелт, подићи оптужба. Нема места сумњи да Трибунал и Вашингтон, који држи конце у рукама, сносе пуну одговорност за Милошевићеву смрт.

         „Било би боље када би Милошевић умро док је још на оптуженичкој клупи. Јер ако се процес доведе до краја, онда је врло вероватно да ће бити осуђен само за релативно мало кривично дело”, изјавио је Џејмс Гав већ 2004. године у једном интервјуу на британсој телевизији (Цханнел Фоур). Иначе, он се сматра експертом за ратне злочине и саветник је хашког суда правде.

         И заиста – доказни материјал који је Трибунал изнео био је неубедљив и траљав. Зато су медији и ћутали. Диана Џонстон, бивши издавач часописа Ин Тхесе Тимес и бивши извештач „Зелених” из Европског парламента, рекла је: „У почетку су људи још веровали да ће медији наставити са преношењем тог великог шоу програма - суђења Балканском Касапину. Али су медији брзо заћутали због Милошевићеве адекватне и чврсте одбране. Од тада се цео судски процес углавном одвија иза затворених врата. И то има своје разлоге.”

         Ралф Хартман, бивши немачки амбасадор у Југославији, изјавио је: „Ово суђење бившем председнику Југославије које је НАТО најављивао као ‘процес над процесима’, постало је, у међувремену, тајно суђење. Разлози су очигледни: Милошевић је у свом уводном говору који су објавиле многе новине, изнео сензационалне чињенице и необориве доказе о улози коју су одиграле Америка, Немачка и друге НАТО-земаље у рушењу Савезне Републике Југославије. Човек може да изврне и прећути истину, али не може да је победи.”

         Како је суђење одмицало, постајало је све јасније да оптужба није вредна ни папира на коме ја написана. Милошевић није имао разлога за самоубиство јер тужиоци су били ти који су сатерани у теснац.

         „Отерали су га у смрт”, изјавио је господин Н.М.П. Стајнен, Милошевићев саветник и адвокат из Холандије. Тачно је да је Милошевић био озбиљно болестан, али је био пун ентузијазма и самопоуздања зато што се процес одвијао у његову корист. Ниједног тренутка није сумњао да ће победити!

         Вукашин Андрић, доктор који је новембра 2005. прегледао Милошевића, рекао је: „Трибунал је прижељкивао његову смрт да се никада не би сазнала права истина.”

         Милорад Вучелић, члан Социјалистичке партије Србије, разговарао је 9. марта 2006. са Милошевићем телефоном. „Био је узбуђен и задовољан својом одбраном. Нема сумње да га је Трибунал ликвидирао”, закључио је Вучелић. Клаус Хартман је већ неколико година раније увидео опасност од „биолошког решења” којим би се Милошевић заувек ућуткао.

         Живадин Јовановић, бивши југословенски министар спољних послова, истог је мишљења: „Трибунал је одговоран за смрт председника Слободана Милошевића.”

         Пет година је Трибунал неуспешно покушавао да докаже да је српска војска под вођством С. Милошевића одговорна за злочине против човечанства. У холандским новинама Волкскрант од 26. фебруара 2004, пише: „Нема правог доказа против Слободана Милошевића.” А, такође, у холандским новинама НРЦ Ханделсблад од 28. фебруара 2004. стоји: „Оптужба против Милошевића се распада.”

         Милошевић је својим питањима редовно доводио сведоке оптужбе у теснац. Поред тога, њихова сведочења су често имала сасвим други ефекат од онога коме се Карла дел Понте надала. Бивши шеф Службе безбедности Србије, Раде Марковић, је, као сведок оптужбе, рекао да му је обећано ослобођење од казне и нови идентитет ако сведочи против Милошевића. У супротном, може да рачуна на „последице”.

         Драган Васиљковић, такође сведок оптужбе, између осталог, прочитао је на суђењу и документ којим му се нуде разна обећања под условом да сведочи против Милошевића. Тај документ је, иначе, добио од тужилаца.

         Изненада се појавио свакакав - прилично сумњив- доказни материјал. Материјал какав, нормално, ниједан судија не би прихватио. Тако је, на пример, један сведок, изјавио да су у њега пуцали из тешке машинске пушке и притом је показивао крваву, изрешетану кошуљу. Милошевић је затражио од тог сведока да покаже ожиљке, на шта је овај одговорио да он сам није рањен јер га је Алах заштитио да би на Трибуналу могао да сведочи против Милошевића. Трибунал овај изказ није избацио из записника, већ га је, напротив, прихватио као доказ против Милошевића!

         С друге стране, сви сведоци одбране, од првог до последњег, успели су да недвосмислено и необориво, дакле, чињеницама, оповргну мит о завереничким тежњама да се створи Велика Србија и да прикажу тај мит као велику, злонамерну лаж. Штампа и медији извештавали су о суђењу изузетно оскудно, а о Милошевићевом испитивању сведока није било ни речи; иначе, судије су редовно инсистирале да ти искази не уђу у записник.

         Тужилац Џефри Наис је 25. августа 2005. објавио да се Милошевић више не терети за покушај стварања Велике Србије уз помоћ војне силе.Тиме се темљ оптужби дефинитивно пољуљао. Наиме, главна кривица на којој су се заснивале оптужбе и којом су оне међусобно биле повезане, састојала се у томе да је све оно што је радио Милошевић, као вођа криминалне организације, било са циљем да створи Велику Србију. Трибунал је са болом схватао да су шансе да се донесе за јавност убедљива пресуда, све слабије.

         Холандски адвокат Н.М.П. Стајнен изјавио је следеће: „Расуло је постајало све веће. Оптужбе су, као бумеранг, почеле да се окрећу против самих тужилаца. Оно чега се Трибунал плашио је: да ће Милошевић и његови сведоци, тако што ће разоткрити улогу коју је Запад одиграо при распаду Југославије, што ће разоткрити да је Запад систематски ширио лажи о српском стремљењу ка Великој Србији и тако што ће разоткрити злочине које је починио НАТО у агресивном рату против Југославије и Србије, у ствари непобитно показати коме је место на оптуженичкој клупи.

         Милошевић је пружио, и то изнова уз помоћ сведока из западних земаља, моћне доказе да на Косову није претила никаква хуманитарна катастрофа уочи НАТО бомбардовања Југославије 1999 године. Није Милошевић био тај који је губио процес, већ Трибунал.”

Нико Стајнен

         У једном чланку господин Стајнен пише: „Тужиоци су у дугогодишњем суђењу од укупно 466 заседања извели против Милошевића стотине сведока, затрпали га са више од пет хиљада докумената, а да притом ништа нису доказали. Тај недостатак документованог доказа, то пријатељско цењкање тужилаца са осумњиченима који нису желели да сведоче против Милошевића да би им се за узврат смањила казна, све то заједно није уопште ишло у прилог суђењу. ‘Обожаваоци Трибунала’ у функцији извештача брижљиво су штитили јавност од сазнања да је Милошевић помоћу сведока нанео невероватну штету ономе што је од оптужби још остало.”

         Трибунал је био у великој неприлици, а ситуација се само још погоршала кад је Милошевић, најзад, стигао на ред да почне са својом одбраном. Намеравао је да позове важне сведоке који би Карли дел Понте могли да задају и те какве бриге; поготову ако се узме у обзир чињеница да су њени сведоци давали већином лажне изјаве. Хашки Трибунал гледао је са зебњом како се тај тренутак приближава.

         Ситуација је постала заиста изузетно напета када је крајем фебруара 2006. Слободан Милошевић најавио да ће за сведока позвати Била Клинтона. На тај начин намеравао је да коначно јасно и дефинитивно докаже да су Сједињене Државе водиле илегални рат против Југославије и свесно бомбардовале цивилне циљеве. То су злочини против човечанства! Та намера није само за НАТО била неприхватљива, већ и за Трибунал: потпуно би га разорила!

         Џејмс Бисет, канадски амбассадор од 1990. до 1992. у бившој Југославији, рекао је: „Увек сам био скептичан према Трибуналу зато што сам убеђен да је то инструмент помоћу кога Сједињене Државе и њихови савезници маскирају грешке које су направили у балканској трагедији. Трибунал служи да се Милошевић и српски народ прикажу као они који су одговорни за сво зло које је задесило ту несрећну земљу.”

         Руски генерал Леонид Ивашов изјавио је: „Слободан Милошевић је једини био у стању да кристално јасно сведочи о улози Сједињених Држава у крвавој дезинтеграцији Југославије деведесетих година – и то потпуно и до најситнијих детаља. То је управо оно за шта се он борио док му се судило за ратне злочине и геноцид.” По мишљењу генерала Ивашова, евентуално проглашавање Милошевића невиним, имало би далекосежне последице како за Трибунал, тако и за НАТО и његове савезнике; зато је и убијен.

         Управо онда када му је одбрана била у пуном замаху, он у затвору умире. Милошевић није имао времена да мисли на самоубиство. Тачно је да је бринуо за своје здравље, али је изнад свега горео од жеље да изнесе истину о томе шта се заиста десило на Балкану.

         Он није имао мотив за самоубиство, али је, очигледно, Трибунал имао и те какав мотив за убиство.

         НАТО, оснивач и финансијер Трибунала, губио је контролу над случајем Милошевић. Да ли је Милошевић био ућуткан пре него што је могао да искористи своје право да говори?