Таква телевизија никада није постојала и неће је ни убудуће бити!

ПЕТЕР ХАНДКЕ - Прича Драгољубa Милановићa – прича коју је велики писац морао да исприча (1)

Петер Хандке

* Није ли већ после првих недељу, две бомбардовања један од даљинских ратника, енглески премијер Ентони „Тони“ Блер обзнанио да су такве станице (као РТС) „део диктаторског апарата... који се користи у сврху спровођења етничког чишћења Косова“ и наглас размишљао како су „медији које контролише држава прави и оправдани циљеви ваздушних удара“?

* И, није ли и председник Сједињених Држава Вилијем „Бил“ Клинтон јасно дао до знања да се српска телевизија користи за „ширење мржње и дезинформација“ и да уопште и није „медиј у уобичајеном смислу те речи“?

* Боравио сам у пролеће 1999, током три месеца овог искључиво унилатералног рата бомбама (ту одбране нема), два пута, по готово недељу дана, у без прекида бомбардованој земљи, редовно сам „гледао“ државну телевизију и сведочим да, и поред свих централних разарања и тангенцијалних комадања људи, ни једна једина тада показана слика и/или тонски снимак, на неки скоро несхватљив начин, нису емитовали ништа налик тенденциозности или пропаганди, а камоли мржњи или освети

Прича Драгољубa Милановићa  

       Ово је једна прича. Прича коју морам да причам. Само  не знам коме. Чини ми се, нема никога – нас, вас, њих, нема чак ни тебе – да је чује. Чини ми се и да је сувише касно да се она исприча; пропуштен је тренутак. Па ипак, ову причу морам да причам. Негде Мајстер Екхарт говори о својој потреби да проповеда, толико снажној, да би  у невољи, када не би било никога да га слуша, проповед одржао – ако се добро сећам – и „кутији за милостињу“. Ово овде није проповед, већ, рекосмо, прича и њу ћу, ако тако буде морало, причати нарамку дрва или празној пужевој кућици или чак, што уосталом не би било први пут, себи, овде, самом.

       Ово је прича Драгољуба Милановића, бившег директора РТС-а (Радио-Телевизија Србије), српског радија и телевизије. Већ пуних девет година он лежи у затвору сопствене земље због ноћне НАТО бомбе која је телевизију погодила 23. априла 1999, биће да је то било четврте недеље од почетка рата против државе која се тада још увек звала Савезна Република Југославија: шеснаест мртвих и исто толико рањених радника телевизије.

       Кључни доказ против некадашњег директора телевизије: једна цедуља са упутством надређене државне инстанце да телевизијску станицу, заједно са људством, „измести“ из центра главног града – тада још увек Савезне Југославије – јер згради телевизије више није била гарантована безбедност и нико није смео да искључи могућност да телевизија (иако „цивилни објекат“ и по Женевској, или већ којој, конвенцији као такав поштеђен ратних дејстава) није доспела на листу ратних циљева, да није постала „таргет“.

       Ово упутство, једна цедуља, анонимна, без печата и потписа пошиљаоца, као и без потписа примаоца Милановића, којим је он тих месеци примао к знању сва упутства надређене инстанце, било је довољно да га суд прогласи кривим. При томе, то чак није било ни прописно „упутство“. Било је срочено тако да је лицу које је обавезивало, значи директору, остављало слободу да сам донесе одлуку да телевизијску станицу и не измести (у неку пећину у брдима или у неки тунел). Уместо свега тога, анонимна цедуља, куцана ко зна где и на каквом папиру, била је уочљиво обележена великим бројем, бројем 37 (опет један број).

       Али, није ли било наговештаја који су Драгољуба Милановића могли, или штавише морали, да покрену да, сам од себе, и без тог опскурног упутства, измести телевизијску станицу пред сводом бомби? Није ли већ после првих недељу, две бомбардовања један од даљинских ратника, енглески премијер Ентони „Тони“ Блер обзнанио да су такве станице „део диктаторског апарата... који се користи у сврху спровођења етничког чишћења Косова“ и наглас размишљао како су „медији које контролише држава прави и оправдани циљеви ваздушних удара“? И, није ли и председник Сједињених Држава Вилијем „Бил“ Клинтон јасно дао до знања да се српска телевизија користи за „ширење мржње и дезинформација“ и да уопште и није „медиј у уобичајеном смислу те речи“?

       Прича Драгољуба Милановића испричана је већ више пута; опширније, са више појединости и прецизности, испричала ју је, на пример, немачка публицисткиња Данијела Дан у једном поглављу своје књиге „Тешко победнику!“ Сагледала ју је са становишта међународног права и уопште правно поткрепила, на пример, канадска адвокатица Тифен Диксон, пруживши доказе да српска државна телевизија, чак ни током интензивних бомбардовања у данима и ноћима НАТО-рата, ни један једини трен није подстицала на мржњу и етничко чишћење нити их је прикривено сугерисала, што се десетак, или већ колико, година раније догодило на једном другом делу земаљске кугле, у Руанди, Африка. Поменути даљински бомбаши су износили потпуно произвољне тврдње, не нудећи ни један једини доказ, ниједну слику, нити иједан тонски извештај. Не, Тонију и Билију било је сасвим довољно то што је српска телевизија емитовала документарне снимке са тонским извештајима о „ваздушним ударима“ и свим њиховим цивилним колатералним жртвама – а скоро да је било само таквих, на крају око 2000 (две хиљаде) – и међународноправно заштићени цивилни објекат РТС-а је постао легитиман „циљ“; нису чак морали ни да се позивају на већ уходану лаж о колатералној грешки.

       Ја (а даће Бог да нећу бити последњи), који овде настављам да причам причу Драгољуба Милановића – споменућу поново ово име, не би ли се мимо свих дневних вести урезало у памћење – чак и ако будем морао да је причам једино пању, или деблу издубљеном у чун, или зарђалој шини, боравио сам у пролеће 1999, током три месеца овог искључиво унилатералног рата бомбама (ту одбране нема), два пута, по готово недељу дана, у без прекида бомбардованој земљи, редовно сам „гледао“ државну телевизију и сведочим да, и поред свих централних разарања и тангенцијалних комадања људи, ни једна једина тада показана слика и/или тонски снимак, на неки скоро несхватљив начин, нису емитовали ништа налик тенденциозности или пропаганди, а камоли мржњи или освети; осим, ако би ко посумњао да су забринутост, туга, а нарочито пренераженост, које су избијале из тих докумената, једно са нечувеном, никада и нигде тако чујном муклошћу гласова извештача – биле некаква нова, веома лукава игра диктаторске пропаганде или чак, далеко било, и хушкање народа.

       Али, зар се секвенце слика и тонова, које су се дан за даном, из ноћи у ноћ, смењивале са докуменима уништења, правилно, у ритму: удар ракета, сирене, а онда тишина, зар се нису могле схватити и као доказ оних „дезинформација“ које, према америчком председнику, противрече свему што важи за прави медиј? Јер, ове секвенце су показивале, изнова и изнова, у бојама, и то каквим!, неразорену Србију/Савезну Југославију, углавном природу, сеоску, а код градова њихове знаменитости у које су спадала и индустријска постројења; а, када би се појављивали људи, они би играли вечно балканско коло, или би певали, сами или у хору, свима добро знане песме о завичају око река Дрине, Саве, Дунава, Мораве. Није ли тиме државна телевизија, и то усред рата који су сами скривили, отворено водила пропаганду у корист земље, њене лепоте, њених облика, боја и песама? Једна држава, дан за даном, из ноћи у ноћ под бомбама, показивала је, кадар за кадром, у парампарчад разнете топлане, спаљене путничке возове и – сачувани свет. Таква телевизија, такав медиј, никада није постојао, и неће га ни убудуће бити! Ако то нису биле дезинформације, шта јесу? Ако једна таква установа није била ратни циљ, шта јесте? Па она је један народ приказивала као сасвим посебан, јединствен, неупоредив, народ који после свих ноћи под бомбама, слави дан: није ли баш то био отворен позив на прогон и убијање свих осталих народа?

(следи наставак)