Шта повезује Перл Харбур, 11. септембар 2001. и напад НАТО на Србију?

ИЗ КЊИГЕ РОБИНА ДЕ РАЈТЕРА

„КО ЈЕ УБИО СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА И ЗАШТО?“ (1)

• У часопису Strategypaper, од 3. септембра 2000, пише: „Процес преласка из старог у Нови светски поредак трајаће вероватно дуго, осим ако не дође до неке катастрофе, као што је Перл Харбур, која би деловала као катализатор”
• Годину дана касније, 11. септембра 2001, свет је био очевидац напада на Twin Towers и Пентагон. Убрзо после ових догађаја Дејвид Рокфелер је изјавио: „Стојимо на рубу промена светских размера. Оно што нам је потребно је пригодна и свеобухватна криза због које ће се све земље приклонити Новом светском поретку”
• У том поретку Међународни монетарни фонд (ММФ) и Светска банка представљају инструменте помоћу којих се друге земље уништавају, а затим користе као колоније. Те територије немају више ни своју владу, ни своје установе, ни свој буџет, ни своје границе. Ове колоније само на папиру имају владу која стоји под директном присмотром ММФ
• По мишљењу научника и писца, Марије Мис, рат у Југославији био је директна последица неолибералне политике глобализације
• Милошевићево здравствено стање било је под редовном контролом висококвалификованог медицинског особља затвора у Схевенингену. Али, да „особље” чине - један лекар опште праксе и једна медицинска сестра, то се притом није спомињало 
• Лечење Милошевића у току прве године његовог заточеништва састојало се од једног аспирина дневно. Касније је добијао лекове који су имали пре свега успављујуће дејство

        ДА БИ се боље разумео контекст и позадина ратова на Балкану, као и смрт Слободана Милошевића, морам да се осврнем на своју књигу „Џорџ В. Буш и мит о ал-Каиди: Прикривена сила иза терористичких напада 11. септембра 2001.”

       У њој сам показао како се већ деценијама иза светске политичке сцене једна велесила бави рушењем постојећег „светског поретка” да би могла да успостави Нови Светски Поредак. Та намера (иначе доларске новчанице су већ дуже време украшене следећим натписом - Novus Ordo Seclorum), остварује се изузетно пригодно и смишљено, тачно двеста година после Француске револуције, наиме 1989: Источни блок се распада. Готово у исто време, на почетку првог рата у Заливу, амерички председник Џорџ Буш сениор најављује свој Неw Wорлд Ордер тј. Нови светски поредак.

       За време рата у Заливу сви који су писали говоре за америчког председника користили су израз „Нови светски поредак“ малтене као фетиш. Седамнаестог новембра 1990. Буш је грађанима Прага потврдио: „Ситуација у области Залива нуди перспективе за Нови светски поредак.”

       Шеснаестог јануара 1991. Буш је, између осталог, рекао: „Ово је историјски тренутак. Последњих година постигли смо велики напредак у нашој намери да окончамо дуги период хладног рата. У стању смо да нашој и будућим генерацијама обезбедимо нови светски поредак”. Првог фебруара 1991. у Форт Гордону, Џорџија, изјавио је: „ Нема простора за агресију у Персијском заливу, а ни у Новом светском поретку који покушавамо да остваримо”. 

       После рата у Заливу, у говору под називом „Оквир за мир” који је одржао у Конгресу, Буш каже: „До сада смо познавали наш свет као подељен свет. Сада је на видику један нови свет у коме се назире нада у Нови светски поредак. А за рат у Персијском заливу, рекао је: „Овде проверавамо како функционише Нови светски поредак.”

       У часопису Strategypaper (PNAC) од 3. септембра 2000, пише: „Процес преласка из старог у Нови светски поредак трајаће вероватно дуго, осим ако не дође до неке катастрофе, као што је Перл Харбур, која би деловала као катализатор”.

       Годину дана касније, 11. септембра 2001, свет је био очевидац напада на Twin Towers и Пентагон. Убрзо после ових догађаја Дејвид Рокфелер је изјавио: „Стојимо на рубу промена светских размера. Оно што нам је потребно је пригодна и свеобухватна криза због које ће се све земље приклонити Новом светском поретку.”

       У овом новом поретку неће постојати независност, владе, краљевине, републике, покрајине. Сила иза овог поретка господари светским протоком новца, централним банкама и највећим мултинационалним компанијама. Оне одређују у свим „демократским” земљама састав влада, штампе и медија којима те владе управљају. Преко кредита готово све земље биће доведене у зависан положај. Владе које покушају да сачувају независност руше се ако не политичком пропагандом, онда економским санкцијама или војном силом.

       Да би се такви поступци оправдали, шаљу се информације и вести у облику савршене комуникације: пропаганде. Све ово има само један циљ: потпуна контрола света. Сви велики политички, економски и војни догађаји у прошлом веку служили су тој сврси. Да, ова сила је годинама унапред припремала све ратове, а посебно Први светски рат, Други светски рат и Хладни рат.

       Циљ међународне владајуће класе је да се моћ и слобода посебних народа укину и створи једна врста светске државе у којој би појединац, од рођења до смрти, могао бити под контролом.

       Неколико изузетно утицајних породица делимично управља Новим светским поретком. Ове анонимне породичне династије живе на различитим местима у свету. Оне су невидљива сила иза најважнијих предузећа, медијских центара и финансијских институција и одређују како и шта водећи светски политичари морају да раде. 

       Њихов утицај је незамислив и прожима све важне видове људског живота у области политике, образовања, религије, финансија и масмедија. Продрли су и у науку, учинили је финансијски зависном и на тај начин подложном манипулацији (имајте овде на уму Рокфелер-, Карнеги- и Гагенхајм фондације).

ВОЈНИ ЗАДАЦИ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

       Освајање света је започело 1945 године. Такозвани Хладни рат водио се из више разлога. Између осталог, дугогодишња жеља за стварањем светске војске могла је коначно да се оствари. Стално су нас суочавали са апокалиптичном опасношћу која нам прети од стране Совјета; таква опасност никада није заиста постајала. Моћ Совјетског савеза систематски се преувеличавала да би се оправдало формирање међународног војног савеза за који је створена основа одмах после Другог светског рата.

       У циљу одбране Западне Европе од евентуалне совјетске војне агресије, 1949. године формиран је НАТО. Међутим, прави разлог настанка НАТО-а није била потреба да се заштите европски народи, већ да се успостави потпуна контрола над Западном Европом. Важно је скренути пажњу на чињеницу да је „велики непријатељ”, Варшавски пакт, настао тек шест година касније, односно 1955.

       Некадашњи „одбрамбени” савез је тако постао офанзивна војска. НАТО се представља као такозвани нови светски „миротворац”. У ствари, НАТО, под вођством америчке војске, има царте бланцхе да нападне и окупира суверене државе не обазирући се на демократске принципе Уједињених Нација. 

        У Новом светском поретку Међународни монетарни фонд (ММФ) и Светска банка представљају инструменте помоћу којих се друге земље уништавају, а затим користе као колоније.

       По мишљењу научника и писца, Марије Мис, рат у Југославији био је директна последица неолибералне политике глобализације која је, у међувремену, и у многим другим земљама довела до сличних етничких сукоба, депортација и масовних убистава. Прво долази до краха националне економије. 

       Слободан Милошевић је 11. марта 2006. у 10 сати ујутру затечен мртав у својој затворској ћелији у Шевенингену. Тужилаштво је дало захтев за аутопсију. Према извештају Холандског института за судску медицину узрок смрти је срчани инфаркт. Патолози су констатовали две врсте срчаних проблема које су могли да доведу до инфаркта.

       Поред аутопсије, Тужилаштво је затражило да се изврши и токсиколошка анализа којом би се утврдила,односно одбацила могућност тровања. Токсичне материје нису нађене. „Извесна количина преписаних лекова нађена је у телу Милошевића, али не у опасним количинама”, изјавило је Тужилаштво. Милошевић је, дакле, умро природном смрћу. 

       Недељу дана касније бивши председник сахрањен је у свом родном месту Пожаревцу. Тиме се ствар окончала. Политичари, штампа и медији утонули су у апсолутну тишину…

       Међутим, није тако било непосредно после његове смрти. Милошевић је за време апотеозе хашког трибунала просто и кратковидо представљен као Хитлер који је избегао заслужену казну. Речи Кристине Аманпур, извештача CNN, то одлично илуструју: „Кад је дошао на власт, учврстио је свој положај и од самог почетка одређивао шта ће се на Балкану десити. Починио је најтеже злочине против човечанства које су, после Другог светског рата, Европа и свет видели. Његови непријатељи и жртве знају га као балканског касапина.”

       Ни часопис New York Times од 12. марта 2006, не говори о Милошевићу боље: био је то хладнокрвни властодржац који је од Хрватске 1991. па до Косова 1999. беснео у разним ратовима. Сасвим је пореметио већ лабави однос власти у Југославији, који је по сопственим речима бранио, а веома се чудио што му земљу тако насилнички уништавају. Био је човек увек спреман да истину изманипулише силом. Штавише, Милошевић је наново пронашао хрватске фашисте из Другог светског рата. 

       Овај реномирани часопис бесрамно изврће историјске чињенице јер му то у датом тренутку одговара. Наиме, у Другом светском рату убијено је 900.000 Срба и Јевреја и за тај застрашујући злочин одговорне су озлоглашене хрватске усташе. А да је у Милошевићево време овакво политичко наслеђе из фашистичког периода одиграло велику улогу у идеологији надолазећег хрватског национализма и сепаратизма - то се чак и не спомиње.

       Слободан Милошевић је био већ дуже време пре своје смрти болестан. Чудно је да се његово здравствено стање погоршало од почетка суђења у фебруару 2002. Због тога се судски процес редовно прекидао. Упркос томе, Трибунал није сматрао да постоје разлози за забринутост; Милошевићево здравствено стање било је под редовном контролом висококвалификованог медицинског особља затвора у Схејвенингену. 

       Да „особље” чине - један лекар опште праксе и једна медицинска сестра, то се притом није спомињало. 

       Лечење Милошевића у току прве године његовог заточеништва састојало се од једног аспирина дневно. Касније је добијао лекове који су имали пре свега успављујуће дејство.

       Овакав медицински третман је од самог почетка оштро критикован. Један од Милошевићевих саветника, адвокат Зденко Томановић, изјавио је да се здравље његовог клијента систематски подрива. Руски лекар, Др. Лав Бокериа са познатог, специјалистичког Института Бакуљев, рекао је новинарима следеће: „Последње три године непрекидно смо инсистирали да се Милошевић пошаље у болницу да би доктори могли да поставе тачну дијагнозу, али без успеха. Да је Милошевићу било допуштено да оде на било коју специјалистичку клинику, као што је, рецимо, наш медицински центар, преузело би се одговарајуће лечење и живео би још дуго”.

       Већ маја 2003, група од тринаест немачких лекара писаним путем се обратила Трибуналу изражавајући своју забринутост због здравља господина Милошевића. Сугестије доктора су одбачене и адекватна терапија је изостала. Штавише, изостала је и било каква реакција на касније писмене протесте исте групе лекара.

       Група доктора коју је одредио сам Трибунал установила је следећу дијагнозу: „Секундарна оштећења на разним органима, изузетно висок крвни притисак који у одређеним условима може довести до можданог или срчаног удара као и смрти”. Врховни тужилац Карла дел Понте поводом здравственог стања Милошевића изјавила је за часопис Неуен Зурцхер Зеитунг од 18. јула 2003 следеће: „Што се тиче његовог здравља, Милошевић се осећа изузетно добро. Многи шесдесетогодишњаци пате од хипертензије. Надам се да немате утисак да смо га запустили.” 

       Медицински налаз од новембра 2005. године показао је присуство „непознатих” лекова у крви Милошевића. Они, иначе, неутралишу дејство лекова против високог крвног притиска. Зато је Милошевић затражио од Трибунала дозволу да га лече руски специјалисти. 

       Доктори са Института Бакуљев допутовали су у Хаг и прегледали Милошевића. Констатовали су да су у стању да га на својој клиници излече. Дванаестог децембра 2005. године, Милошевић је уручио молбу да га пребаце на Институт Бакуљев ради лечења. Молбу је Трибунал одбио са образложењем да је формално некоректна. Поред тога, речено му је да ће се молба узети у обзир једино у случају да се гарантује његов повратак да би суђење могло да се оконча. Руска влада је званично 18. јануара 2006 дала гаранцију да ће Милошевић, после лечења, бити на располагању Трибуналу. Упркос томе, молба је 23. фебруара 2006. одбијена. Следећег дана Милошевић је изјавио да ће се жалити.

       Карла дел Понте бранила је одлуку Трибунала објашњењем да Милошевић у затвору има сву неопходну медицинску помоћ и квалитетну негу. А одмах после његове смрти, изјавила је за италијанске новине Републица следеће: „Чудно је, али наравно није немогуће, да је тако изненада умро а да доктори нису приметили како му се здравствено стање много погоршало.”

       (следи наставак)