Србија бомбардована због отпора новом поретку па сад покорно ћути на своју штету
ЕКСКЛУЗИВНО
ИЗ КЊИГЕ „ЗЛОЧИН У РАТУ, ГЕНОЦИД У МИРУ“ У ИЗДАЊУ „СЛУЖБЕНОГ ГЛАСНИКА“ (1)
ВЛАДИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ - ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ ПРОТИВ СРБИЈЕ
- Заменик америчког државног секретара у време агресије, Строуб Талбот, отворено је изјавио да је главни циљ бомбардовања био да се сломи отпор Србије новом светском поретку
- Безосећајност и одсуство сваке гриже савести руководства НАТО-а и његових водећих чланица, као и највећег броја хуманитарних организација које их прате, огледају се и у чињeници да до сада ниједна реч извињења због оружане агресије и њених погубних последица није прешла преко усана ниједног од њихових челника
- Начин бомбардовања СРЈ '99 слави се као победа америчког техничког ума и као успешно извођење тзв. виртуелног рата, а тероризам Ал Каиде осуђен је с највишег врха као „невидљиви и кукавички“ чин.
- Поставља се легитимно питање: зашто политички врх Србије (као и раније СРЈ, и Државна заједница Србија и Црна Гора) упорно гура под тепих питање употребе осиромашеног уранијума у нелегалном рату против СРЈ ? Зашто се наш политички врх никада није јавно изјаснио о томе?
- Зашто то питање није покренуто на одговарајућим међународним форумима, пре свега у ОУН, чак ни онда када су га критички покретали представници других држава чланица? У Генералној скупштини ОУН, где је од других чланица тражено да се осуди коришћење осиромашеног уранијума у оружаним сукобима, Србија је била уздржана
- Зашто Србија није искористила оболевања од леукемије војника шпанског контингента КФОР-а, као и неколико Италијана, за алармирање међународне јавности и залагање за озбиљну међународну истрагу под патронатом ОУН о последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом по животе и здравље становништва на угроженим подручјима, а посебно на Космету?
АГРЕСИЈА НАТО-а са САД на челу, која је отпочела 24. марта 1999, била је круна циљаних политичких, пропагандних и психолошких припрема које су текле месецима.
Скоро годину дана пре тога напуштена је званична квалификација ОВК-а као терoристичке организације. Средином 1998, западне силе предвођене САД, спречиле су уништење ОВК од стране југословенских антитерористичких јединица и купиле им време да се реорганизују и ескалирају терористичке нападе на полицијске и цивилне циљеве на Косову и Метохији.
На алиби-преговорима у Паризу, СРЈ су отворено претили ратом ако не прихвати ултимативни документ о капитулацији не само на Космету него и на целој преосталој територији. Није поштован став међународног права од нирнбершког суђења 1946. па наовамо да преговори под претњом рата нису допуштени.
Посматрачка мисија ОЕБС-а злоупотребљена је за прављење и појачавање црно-беле слике о ситуацији на Космету, додељујући СРЈ улогу „лошег момка“, а терористичкој ОВК улогу жртве. Инсцениран је „случај Рачак“ ради добијања изговора за „хуманитарну интервенцију“ НАТО-а, под циничним називом „Милосрдни анђео“.
Надуване су бројке о интерно расељеним Албанцима из зона војних сукоба, а кад је бомбардовање започело, о убијеним албанским цивилима. Лепеза неодговорног повећавања њиховог броја кретала се од 10.000 до 100.000, па чак и 500.000 људи. Зла намера поигравања с таквим бројкама од стране врхова САД и вођства НАТО-а огледа се у чињеници да укупан број свих настрадалих лица на Космету, Албанаца, Срба и других националности није био већи од 10.000.
НАТО и САД су све чинили да диригована пропагандна машинерија створи што уверљивију представу о оправданости њихове „хуманитарне интервенције“. Игнорисали су чињеницу да међународно право не познаје и не признаје оружану интервенцију под тим именом и изговором.
На снази је била, и до данас остала, забрана било какве војне интервенције ван случајева које предвиђа Повеља ОУН. Али челници НАТО-а и њихови водећи чланови нису у ствари озбиљно мислили када су лансирали тај „хуманизовани“ вид своје агресије.
Заменик америчког државног секретара у време агресије, Строуб Талбот, отворено је изјавио да је главни циљ бомбардовања био да се сломи отпор Србије новом светском поретку. А високи функционер америчке владе, Френк Визнер признао је да је војни напад на Србију 1999. изведен из стратегијских разлога. Ако коза лаже, рог не лаже.
Оружаном агресијом НАТО је против СРЈ починио истовремено више озбиљних повреда међународног права.
Учинио је злочин против мира повредом одговарајућих чланова Повеље ОУН, која употребу војне силе дозвољава само у случају самоодбране или колективне војне акције одобрене од Савета безбедности ОУН. Нити је НАТО био у стању самоодбране, нити је за своју једнострану војну акцију против СРЈ имао одобрење СБ.
Ангажовао је Хашки трибунал, помоћни орган Савета безбедности, да подржи оружану агресију против СРЈ тиме што је Трибунал усред бомбардовања подигао оптужнице против највиших политичких и војних руководилаца жртве агресије. Таквим поступком Хашки трибунал помогао је НАТО-у у за њега критичном тренутку и солидарисао се с његовом агресијом, чиме је дошао у пуни раскорак са својим главним органом – СБ, који није дао сагласност НАТО-у за бомбардовање СРЈ.
Деловао је ван зоне своје одговорности, против властитог статута, који га је дефинисао као одбрамбени војни савез. Тек је у одмаклој фази агресије, на самиту одржаном у Вашингтону, напустио свој одбрамбени карактер и постао агресиван војни савез, спреман да интервенише свуда у свету где би „интереси или вредности Запада били угрожени“.
Није овластио Хашки трибунал да процесуира и злочин против мира, чиме је себе унапред изузео из активности Трибунала. Апсурдно је да се Трибунал ограничава на процесуирање само ратних злочина који су произашли из главног ратног злочина – злочина против мира, а да се лишава права да процесуира најважнији злочин.
Зависност Трибунала од НАТО-а не огледа се само у томе што му је у критичном тренутку агресије, кад је подршка јавности у земљама чланицама почела нагло да слаби, притекао у помоћ подижући поменуте оптужнице, него и у промптном извештају Тужилаштва Трибунала да нема основа за сумњу да је НАТО својим масовним бомбардовањем СРЈ починио неки ратни злочин.
Ратне злочине који су настали као последица његове оружане агресије, НАТО је маскирао неутралним именом колатералне штете. Толики цинизам према недужним цивилним жртвама, укључујући и 87 деце, није забележен у дотадашњим модерним ратовима.
Не може се из неправа изводити право. Ако је, према дефиницији ОУН, сам акт оружане агресије злочин против мира, онда су и све последице агресије такође недопуштене. Другим речима, оне су такође ратни злочини који се морају процесуирати. Преименовањем тих злочина у нешто нејасно и њиховим препакивањем у неутрални омот колатералне штете не може се преварити међународно право, нити крива страна изузети од кривичне одговорности. Али могуће је, што се, нажалост, десило и у случају агресије НАТО-а на СРЈ, да моћ силе потисне снагу права и да агресор остане некажњен за почињене ратне злочине.
Агресија на СРЈ није једини случај да земље НАТО-а остају ван домашаја деловања међународног кривичног судства. У њиховим војним интервенцијама у Ираку, Авганистану и Либији, случајеви прекомерне употребе силе и колективног страдања недужног цивилног становништва нису били предмет интересовања међународног кривичног судства, било због неприхватања надлежности Сталног међународног кривичног суда, било услед политичких утицаја које те земље имају на иницијативе тог суда.
Поставља се питање да ли животи војника и уопште држављана земаља НАТО-а више вреде од живота цивила у бомбардованим земљама. Либија је за страдање 280 путника у обореном путничком авиону у Шкотској пре двадесетак година морала да исплати неколико милијарди долара, док је САД сваком од шеснаесторо недужно страдалих авганистанских цивила исплатио тек по 50.000 долара.
Насупрот овом, више симболичном него адекватном, обештећењу породица настрадалих авганистанских цивила, међу којима је било много деце, истиче се милионско обештећење америчког држављанина Брајана Штајнхауера, који је у тучи претрпео тешке телесне повреде од српског држављанина Миладина Ковачевића. Не ради ли се овде о реликту расизма донедавно колонијалног Запада?
Али, пре него што се осврнемо на „колатералне“ последице ваздушне агресије на СРЈ, потребно је нагласити да је та агресија заиста произвела тзв. колатералну штету, али не у СРЈ, него у међународним односима. Мир и стабилност у свету постали су због тога несигурнији и изложенији опасности. Та колатерална штета није ни мала ни безазлена, као што се види из следећег:
1. Нанесен је озбиљан ударац ауторитету ОУН и СБ, чију је надлежност јединог законитог чувара међународног мира и безбедности узурпирала и злоупотребила једна, у суштини, одметнута и помахнитала регионална војна организација.
2. Учињен је преседан за војне интервенције НАТО-а или његових кључних чланица без претходне сагласности СБ у другим земљама, што се већ догодило на више места.
3. Послата је порука малим ненуклеарним земљама да их само поседовање нуклеарног штита чува од агресије НАТО-а или других јачих земаља. Нуклеаризовање Пакистана, Северне Кореје и Ирана потврђује да је порука примљена и добро схваћена.
4. Награђен је тероризам националне мањине у остваривању сепаратистичког циља. Теже ће бити одвраћати компактне националне мањине у другим сложеним заједницама да се помоћу организованог насиља домогну одвајања и проглашавања независних држава.
5. Разбијено је тешком муком постигнуто јединство у борби против тероризма као универзалног зла, тиме што је направљена стратегијска разлика између „доброг“ и „лошег“ тероризма. Добар је онај тероризам који помаже остварењу значајног стратегијског интереса, а лош онај који се томе супротставља или му стоји на путу.
6. Али највећа колатерална штета јесте то што агресија НАТО-а на СРЈ није била само злочин против мира него много више од тога: то је била историјска грешка.
САД је, као инспиратор и главна снага у агресији НАТО-а, изгубио свог провереног двовековног пријатеља – српски народ, који се у својој лојалности западним савезницима у оба светска рата жртвовао скоро до самоуништења, од кога је, противно његовој вољи, створила новог непријатеља. Кад се зна да се успех политике једне државе мери по томе колико нових пријатеља ствара, а не по томе колико их отуђује или губи, онда се види сва катастрофалност одлуке САД да крене огњем и мачем на Србију и њен пријатељски народ. Насупрот тој историјској грешци ондашњег руководства САД, уздиже се државничка одлука председника Вудроа Вилсона да 1918. прогласи Дан Србије и да се истог дана на Белој кући истакне савезничка српска застава.
7. Посебна нечовечност била је садржана у одлуци да се масовно и неселективно користе оружја са осиромашеним уранијумом. Иако употреба таквих оружја није у време агресије била формално забрањена ни санкционисана, њихову употребу није дозвољавао здрав разум, с обзиром на моралну неприхватљивост и несагледиве последице које расути осиромашени уранијум има за садашње и будуће генерације.
Политичко и војно вођство НАТО-а није смело тако олако и неодговорно да пусти злог духа из боце.
Ако се међународно ратно право дотле није бавило разматрањем штетних последица пуњења пројектила осиромашеним уранијумом, постојала је аналогија са „дум-дум“ мецима и хемијским и биолошким оружјем, који су стављени ван закона управо због тога што изазивају далеко веће патње и губитке у животима војника и цивила него што је то оправдано разумним потребама рата.
Неприхватљивост коришћења осиромашеног уранијума у војним конфликтима налази се ако не у слову, оно у духу и објекту заштите међународних споразума о неширењу нуклеарног оружја, чији је циљ да спречавањем даљег распростирања нуклеарног оружја и обавезивања признатих нуклеарних сила да раде на постепеном смањивању нуклеарних арсенала, доведу до коначног повлачења нуклеарног Дамакловог мача опасно надвијеног над човечанством.
Али, и да не постоје поменуте аналогије, требало је да проговори толико истицана и глорификована демократска савест друштава развијених чланица НАТО-а да се у рату, као и у миру, не чини већа штета него што је то апсолутно неопходно, а посебно да се не угрожавају животи цивила и њиховог потомства у будућности на ратом захваћеним подручјима.
8. Нажалост, политичко и војно вођство кључних чланица НАТО-a не само да у вођењу агресије није имало никаквих скрупула (уништавани су цивилна инфраструктура, путнички возови, болнице, школе, ТВ зграда, далеководи, итд.) него се потпуно оглушило о моралне обавезе да по окончању агресије помогне у откривању и санирању загађених подручја, финансира њихово превазилажење и компензује жртве, односно њихове породице, због изгубљених живота, продужених траума и трошкова лечења. Уместо такве макар минималне солидарности с недужним страдалницима, вођство НАТО-а с висине своје нерањивости равнодушно гледа како експерти Русије за разминирање и деконтаминацију помажу о свом трошку да се нека од загађених подручја колико-толико санирају.
9. Безосећајност и одсуство сваке гриже савести руководства НАТО-а и његових водећих чланица, као и највећег броја хуманитарних организација које их прате, огледају се и у чињeници да до сада ниједна реч извињења због оружане агресије и њених погубних последица није прешла преко усана ниједног од њихових челника. Још мање је вероватно да ће бити спремне да Србији исплате надокнаду за штету од више десетина милијарди долара, чији коначан износ још није могуће сасвим израчунати.
10. Уместо очекиваног извињења и изражавања спремности да Србији надокнаде сву материјалну штету и новчано компензују губитке у животима њених грађана, челници НАТО-а и његових чланица не престају с упућивањем позива Србији да им се придружи и постане пуноправни члан Атлантског пакта. При томе се не устручавају од отвореног мешања у њену унутрашњу политику и вршења притисака, директних или преко од њих зависних невладиних организација, да се процес доношења такве одлуке убрза, по могућству уз избегавање референдумског изјашњавања.
Из депеша америчке амбасаде у Београду које је објавио Викиликс, а које нису демантоване, види се да се од српских симпатизера САД и задужених политичара, аналитичара и других ревносника непрестано тражи да убрзају преобликовање свести грађана Србије, како би они што пре оставили иза себе сећања на бомбардовање НАТО-а и прихватили да је будућност Србије у тој војној организацији, а не у држању одстојања од ње. Толико непоштовања и оспоравања права жртве бомбардовања на хладноћу осећања према агресору није забележено у историји међународних односа од краја Другог светског рата наовамо.
Међутим, „квака 22“ није само у безобзирности манира агресора већ у његовом пакленом политичком циљу да се жртва натера на признање да је агресија била потребна и да, уласком у НАТО, она чак буде захвална што ју је „Милосрдни анђео“ милосрдно бомбардовао и помогао јој да нађе пут спасења, тј. безбедног живота у најмоћнијој војној организацији у историји света! Психијатри би можда рекли да има нечег фројдовског у тој апотеози окрутности агресора према жртви. Изгледа да наслада у патњи другога није одлика само извитоперених појединаца већ и макијавелистичких држава и војних организација, којима циљ оправдава средство.
11. Двострукост морала и одсуство посрамљености због почињеног недела над СРЈ види се и из дијаметрално супротног постављања политичког вођства САД према начину извођења оружане агресије на СРЈ и начину на који је Ал Каида извела терористички напад на Куле близнакиње 11. септембра 2001. у Њујорку. Док је начин бомбардовања СРЈ слављен као победа америчког техничког ума и као успешно извођење тзв. виртуелног рата, тероризам Ал Каиде осуђен је с највишег врха као „невидљиви и кукавички“ чин.
Као да су пилоти НАТО-а били видљиви и витешки, а не да су с невидљивих и безбедних висина изручивали своје смртоносне товаре, у чему су им помагале подморнице које су с даљине од неколико стотина километара испаљивале крстареће ракете од којих су многе завршиле на крововима школа и болница.
12. Поставља се легитимно питање зашто политички врх Србије (као и раније СРЈ, и Државна заједница Србија и Црна Гора) упорно гура под тепих питање употребе осиромашеног уранијума у нелегалном рату против СРЈ и не дозвољава другима да оно буде предочено нашој и страној јавности у свим својим димензијама. Зашто се наш политички врх никада није јавно изјаснио о томе?
Зашто то питање није покренуто на одговарајућим међународним форумима, пре свега у ОУН, чак ни онда када су га критички покретали представници других држава чланица? У Генералној скупштини ОУН, где је од других чланица тражено да се осуди коришћење осиромашеног уранијума у оружаним сукобима, Србија је била уздржана.
Зашто Србија није искористила оболевања од леукемије војника шпанског контингента КФОР-а, као и неколико Италијана, за алармирање међународне јавности и залагање за озбиљну међународну истрагу под патронатом ОУН о последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом по животе и здравље становништва на угроженим подручјима, а посебно на Космету? То је била њена државна и морална обавеза према регистрованим и потенцијално угроженим жртвама радијације.
Очигледно је да су обзири да се не повреде НАТО и његове чланице које су у међувремену постале наши најближи партнери и савезници, имали одлучујућу улогу у таквом држању Србије. Али да ли би се иједна друга земља, ако би била жртва сличне агресије, постављала тако недостојанствено и мазохистички као Србија, или би све чинила да пажњу међународне јавности и надлежних институција фокусира на трагичност коришћења оружја са осиромашеним уранијумом?
Човечанство с правом осуђује експерименте др Менгелеа над живим заробљеницима у Другом светском рату и гнуша се над његовим монструозним злочинима, али оно још није казало праву реч, нити изрекло осуду због масовне и неселективне употребе оружја са осиромашеним уранијумом, чије су видљиве последице дуготрајна загађеност људске околине и осуђеност више генерација на трпљење последица тог загађења.
Агресорски НАТО и његове водеће чланице све чешће упућују и понављају позиве Србији да се окрене будућности и не дозволи да прошлост угрози перспективе учлањења у ЕУ и НАТО. Као пример такве политике наводе се САД и Немачка, које су од некадашњих ратних непријатеља постале савезници и пријатељи.
Намерно се испушта из вида „мала“ разлика, да је Немачка објавила рат САД у Другом светском рату, док Србија не само да није објавила рат САД него је од НАТО-а, са САД на челу, била неизазвано војно нападнута, и то уз пуно кршење Повеље ОУН и статута самог НАТО-а. С друге стране, ако је корисно за обе стране да оставе прошлост и гледају у будућност, зашто то не важи за другу страну, него САД и НАТО на прошлости граде и спроводе своју политику одмазде према Србији, одузимајући јој Космет и помажући албанско сепаратистичко вођство да једнострано прогласи независност Косова и да ту независност призна низ држава.
Исто тако, као страна одговорна за отпочињање скоро тромесечног варварског бомбардовања Србије, САД и земље НАТО нису се досад због тога извиниле Србији, нити су јој помогле да се подигне из рушевина и врати у редовно стање.
Модерна историја није без примера да су се велике државе извиниле земљама жртвама због својих злочина.
Немачка се извинила Израелу због геноцида над јеврејским народом у Другом светском рату и исплатила одштету у примереном износу.
Русија се извинила Пољској због злочина почињеног у Катинској шуми током Другог светског рата. Француска се извинила Алжиру због вођења окрутног колонијалног рата.
Немачка се извинила Намибији због покоља становника у неким селима почетком 20. века и тако даље. Злочин против мира који су САД и друге чланице НАТО-а учиниле против Србије, захтева да се оне извине како Србији тако и ОУН због кршења њене повеље. Шта их то спречава да се морално издигну и признају да су против Србије водиле противправни рат и да на тај начин стекну кредибилитет за позивање Србије да остави прошлост на миру и заједно с њима гради нову будућност?
Сасвим је видљиво да су у питању интереси да се експлоатацијом прошлости од Србије извуку нови значајни уступци, пре свега признање независности Косова и дистанцирање од Републике Српске, уз задржавањеa притисака за даље територијално слабљење Србије.
(следи наставак)
Представљена књига ЗЛОЧИН У РАТУ - ГЕНОЦИД У МИРУ
12. Децембар 2012.
У Малој сали Коларчеве задужбине је у уторак, 11. децембра, представљена књига ЗЛОЧИН У РАТУ - ГЕНОЦИД У МИРУ.
Реч је о студији на српском и енглеском језику, објављеној у саиздаваштву Гласника и Друштва Србије за борбу против рака, а која указује на последице НАТО бомбардовања Србије од 1999. и документовано показује стотине локација где су на тлу Србије бачени пројектили са смртоносним радиоактивним супстанцама. У више од 60 одсто случајева то су били цивилни циљеви, а чак 44 одсто свих напада је извршено у последњих 10 дана рата, након постигнутог споразума о окончању агресије.
О књизи су говорили аутори књиге - некадашњи министар спољних послова СРЈ Владислав Јовановић, генерал Слободан Петковић и академик Слободан Чикарић, као и прим. др Радомир Ковачевић.
Од НАТО бомбардовања Србије 1999. очигледан је драматичан пораст броја оболелих од малигних тумора у Србији. Наиме, наредне године би од карцинома свих врста само у централном делу Србије, не рачунајући територију Косова и Метохије, могло да оболи чак 40.000, а да умре од 22.000 до 23.000 људи.
Чикарић, иначе председник Друштва Србије за борбу против рака, као главни узрочник тих застрашујућих биланса, наводи радиоактивну муницију која је током бомбардовања 1999. бачена на простор Србије.
„Трагичне последице бомбардовања већ се виде и кроз статистику о броју оболелих и умрлих од рака - од 2001. до 2010. број нових случајева карцинома повећан је за 20 одсто, а смртност од рака за 25 одсто - експлозију малигних тумора тек можемо да очекујемо, зато што је радиоактивни материјал остао на нашим просторима“, напомиње он.
Како објашњава Петковић, чак 44 одсто напада је извршено након постигнутог споразума о окончању агресије, односно последњих десет дана бомбардовања, а чак 112 удара на 119 локација било је муницијом са осиромашеним уранијумом.
„Такозвани сребрни метак сигурно доноси смрт оном кога је погодио, а онај ко само удахне његову прашину, умираће дуго и биће сведок немогућности да се томе супротстави“, упозорио је он.
На основу аргумената Петковић закључује да је НАТО плански проузроковао значајно дуготрајно и опасно хемијско и радиоактивно загађење животне средине у нашој земљи - истинску еколошку катастрофу.
Јовановић сматра да последица овакве интервенције и политике уопште, заправо јесте еколошка, економска и свака друга већ учињена катастрофа Србији која тако неминовно добија облик планираног геноцида.
Он је нагласио да интереси очувања мира и безбедности у свету налажу да се листа забрањених активности Уједињених нација хитно допуни забраном демонизације народа земаља чланица, као и забраном завођења свеобухватних економских санкција тим земљама које су као такве углавном усмерене ка самом становништву.
„Ти интереси такође налажу да се уведу и забране вршења геноцида у миру као последице одложеног дејства оружја са осиромашеним уранијумом које постају очигледне са престанком ратних сукоба и трају вековима“, истакао је он.
