КАЛАШЊИКОВ КИРИЛУ: Јесам ли крив за смрт људи, нека су и непријатељи?

ПРЕД СМРТ ЛЕГЕНДАРНИ КОНТРУКТОР АК-47

НАПИСАО „ПОКАЈНИЧКО ПИСМО“ РУСКОМ ПАТРИЈАРХУ

Михаил Тимофејевич Калашњиков

• Поглавар РПЦ је одговорио на писмо Михаил Калашњикова и поручио му да је он „пример патриотизма и исправног односа према земљи“ .Додао је - поводом одговорности конструктора аутомата за погибије људи - да црква има потпуно одређен став: кад оружје служи за одбрану Отаџбине, црква подржава и његове творце и оне који га употребљавају  
• Калашњиков, иначе, у писму патријарху Кирилу размишља и о судбини своје земље и човечанства: „Истина, повећава се број цркава и манастира у нашој земљи, а зло се ипак не смањује... Светлост и тама, добро и зло - две супротности исте целине нису у стању да постоје једно без другог? Није ли Свевишњи све то управо тако створио?
• Патријарху је открио: „Када сам навршио 91 годину, прешао сам праг цркве,  у души сам имао немир и осећај... као да сам ту већ био... Такав осећај има, вероватно, само крштен човек. Како је добро - пролетела ми је мисао кроз главу - што сам одустао од изградње свог музеја на овом месту“  
• Са посебном топлином Калашњиков се присећао да је поред цркве посадио садницу сибирског кедра који је донешен из његовог завичаја - из села Курја у Алтајском крају. Па указао: „Људи ће гледати на Цркву и на Дрво и мислити о суседству вечних симбола Добра и Живота. И моја ће се душа радовати и са небеских висина посматрати ту лепоту и благодат“ 
• Калашњиковљева кћер Јелена:  „Сећам се како сам му 1999. године донела крст и ставила му око врата, тачније натерала сам га да га стави и рекла: Прекрсти се, а он ће: Не могу, неће рука да се подигне само је руку прислонио на срце“

         ЛЕГЕНДАРНИ оружар - конструктор, творац аутомата АК-47 Михаил Тимофејевич Калашњиков који је умро у децембру 2013. године, само пола године пре смрти написао је патријарху Московском и целе Руси Кирилу покајничко писмо. 

         У том писму конструктор исказује руском патријарху своје душевне бриге и недоумице због одговорности за смрт људи убијених аутоматом који је он створио.  

         „Моја душевна бол је неиздржива и своди се на стално једно те исто нерешиво питање: колико је мој аутомат прекинуо живота, да ли је заслужено да ја, Михаил Калашњиков, са деведесет три године од дана рођења, син сељанке, хришћанин и по вери својој православни, будем крив за смрт људи, нека су чак и непријатељи?“ - пита Калашњиков патријарха.  

         Он у писму размишља и о судбини своје земље и човечанства.  

         „Истина, повећава се број цркава и манастира у нашој земљи, а зло се ипак не смањује!... Добро и зло живе, налазе се једно поред другога, боре се и што је најстрашније налазе међусобно помирење у душама људи - ето шта сам закључио на заласку свог земаљског живота. Испоставља се да постоји неки вечити мотор који сам у младости желео да пронађем. Светлост и тама, добро и зло - две супротности исте целине нису у стању да постоје једно без другог? Није ли Свевишњи све то управо тако створио? Да човечанство вечно тавори у таквом односу?“ - питао је конструктор патријарха.

         Посебну улогу у поправљању стања ствари Калашњиков је придао Руској православној цркви која, по његовом мишљењу, „носи свету свете вредности добра и милосрђа“.

         „И мене је Господ поучио да се у сумраку живота приближим, уз помоћ мојих пријатеља, светим тајнама Христовим, да се исповедам и причешћујем телом и крвљу Христовом“.

         Калашњиков у писму такође напомиње да је уместо музеја по његовом имену у Ижевску била саграђена Свето-Михајловска црква.

         „Када сам навршио 91 годину, прешао сам праг цркве,  у души сам имао немир и осећај... као да сам ту већ био... Такав осећај има, вероватно, само крштен човек. Како је добро - пролетела ми је мисао кроз главу - што сам одустао од изградње свог музеја на овом месту“ - дели своје утиске Калашњиков.  

         Са посебном топлином Калашњиков се присећао да је поред цркве посадио садницу сибирског кедра који је донешен из његовог завичаја - села Курја у Алтајском крају.  

         „Људи ће гледати на Цркву и на Дрво и мислити о суседству вечних симбола Добра и Живота. И моја ће се душа радовати и са небеских висина посматрати ту лепоту и благодат“ - написао је Калашњиков. 

         Самог патријарха Кирила он назива„Ваша Светости“ и жели му „добро здравље“ и помоћ Свевишњег „у делима Вашим у име човечанства и на благо грађана Русије“.

         „Уздам се у вас у својим грешним недоумицама, у Вашу пастирску реч и Вашу прозорљиву мудрост. Гледам и слушам Ваше проповеди и одговоре на писма мијрана чије душе пребивају у житејској смутњи. Многима помажете Речју Божјом, људима је потребна духовна подршка“ - истиче Калашњиков у свом писму.

         Прес секретар патријарха Кирила, Александар Волков, саопштио је московском дневном листу „Известија“ да је патријарх добио писмо и да је на њега одговорио.  

         „Ово писмо је било веома добродошло у време напада на цркву. Патријарх се захвалио легендарном конструктору на пажњи и ставу и одговорио да је Михаил Тимофејевич представљао пример патриотизма и исправног односа према земљи“ - истиче Волков.  

         Додао је да поводом одговорности конструктора аутомата за погибије људи црква има потпуно одређен став - кад оружје служи за одбрану Отаџбине, црква подржава и његове творце и армију и оне који га употребљавају.  

         „Он је измислио овај аутомат за одбрану своје земље, а не да га користе терористи у Саудијској Арабији“ - објашњава Волков.  

         Документ, који је написан на 7. април, а чију копију поседује „Известија“, садржи две странице штампаног текста и потпис конструктора.  

         Кћерка конструктора Јелена Калашњикова мисли да је тако велик и одговоран текст њен отац могао написати уз помоћ старешине Михајловског храма оца Виктора који се помиње у писму.

         „Последњих година ја сам писала његова писма, али за ово писмо не знам“ - објаснила је Јелена Михајловна.

         Она позива да људи да не буду исувише категорични према промени убеђења Михаила Тимофејевича.

         „Наравно да се не може рећи да је он ишао на службе и да је строго живео по Божјим заповедима. Треба разумети која је то била генерација. Могуће је говорити о вери у Бога и не веровати. А и веровати и никада то не рећи. Михаил Тимофејевич никада није износио на површину оно што је осећао. Сећам се како сам му 1999. године донела крст и ставила му око врата, тачније натерала сам га да га стави и рекла: Прекрсти се, а он ће: Не могу, неће рука да се подигне, само је руку прислонио на срце“ - присећа се Калашњиковљева кћер.

         Осим духовних доживљаја, писмо творца АК-47 садржи и бриге о националном оружаном комплексу чију је слабост Калашњиков осећао још 1941. године. 

         „Како је било могуће да таква држава, тако моћна одбрамбена индустрија, тако јака конструкторска школа, са толико задивљујућих примерака оружја на скаладишту, а да моји другови и ја - када смо се нашли на фронту - нисмо имали чиме да се бранимо? Нисмо имали аутомате и митраљезе, већ само легендарну пушка Мосина и то једну на тројицу“ - присећа се Калашњиков у писму патријарху.  

         Необично је да у писму свој аутомат АК-47 Калашњиков назива „оружје - чудо“, а „главног противника - Американце“ - „пријатељима“.  

         „Увек смо ишли у корак са временом, у нечему смо престизали нашег главног противника Американце, али смо на људском нивоу били пријатељи, иако смо служили разним и у тим годинама непомирљивим друштвеним системима“- пише конструктор.  

         Конструктори оружја и научници који су га стварали - често су се на крају живота разочаравали у своје изуме.

         Творац атомске бомбе Роберт Опенхајмер био је након бомбардовања Хирошиме и Нагасакија потресен рушилачком силом оружја које је створио. Имао је осећај кривице и од тада се активно борио против употребе атомског оружја. Чак је 1954. године због залагања да се забрани производња хидрогенске бомбе и да се нуклеарна енергија користи само у мирнодопске сврхе био смењен са свих дужности повезаних са тајним истраживањима. 

         Узгред, нису сви творци оружја осећали грижу савести. Отац совјетске „хидрогенске бомбе“ Андреј Сахаров до самог краја свог живота сматрао је да је његов рад био исправан и користан.