ХАЈКЕЛИНА СТЈУАРТ: Убијали су га лековима!

ИЗ КЊИГЕ РОБИНА ДЕ РАЈТЕРА „КО ЈЕ УБИО СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА И ЗАШТО?“ (2)

• МИЛОШЕВИЋ (о инциденту који се догодио крајем августа 2004.): Могу да позовем комплетно затворско особље да посведочи шта се десило када ми је донет оброк намењен особи која седи на супротној страни пролаза. Дигла се права узбуна да добијем храну која је баш мени намењена иако су сви оброци, наизглед, исти... Будите тако љубазни и запишите да су доктори три године за редом изјављивали да сам здрав, а да сада - после овог инцидента - ти исти доктори одједном изјављују да више нисам здрав
• Хајкелина Верајн Стјуарт, запослена у организацији Амнестy Интернатионал и чест посматрач на суђењу, рекла је да је Милошевићева смрт директна последица лекова нађених у његовој крви: „Сигурни смо да је то узрок смрти; природна смрт је апсолутно искључена”
• Џејмс Бисет, канадски амбасадор у бившој Југославији (1990-1992), био је у Схејвенингену, у посети код Милошевића, кад је бивши председник изненада страшно поцрвенео у лицу и рукама зграбио главу. У глави му је одзвањало тако јако као када се говори у металну посуду. Рекао је да непркидно има такве сметње, иако му је притисак под контролом
• Сам Милошевић је, по доласку у Хаг, безброј пута нагласио да нема самоубилачке намере. Ево шта је рекао неколико дана пре смрти: „Нисам овај процес овако дуго издржао да бих себи нешто учинио”

         МНОГИ сматрају да је званични извештај о узроку Милошевићеве смрти лажан. Ивица Дачић, председник Социјалистичке партије Србије (СПС), каже: „Милошевић није умро у Хагу, он је убијен у Хагу”.

         Руски генерал Леонид Ивашов изјавио је: „То је политичко убиство по наруџбини.”

         Према речима Ника Варкенвисера, члана међународног центра за слободу Слободана Милошевића (Слободан Милошевић Фреедом Центре), смрт бившег српског председника је по Уговору о незлостављању (члан 16) последица суровог и нељудског третмана. „Начин на који се поступало са Слободаном Милошевићем, а поготову кад је реч о судијама Робинсону, Квону и Бономију, довољан је разлог да се Трибунал оптужи за убиство.”

         Владимир Кршљанин, члан центра за слободу Слободана Милошевића, изјавио је да многи Срби мисле да се ради о убиству са предумишљајем.

         У холандским новинама Таргетс (април 2006) пише: „Милошевићу је од самог почетка ускраћиван адекватан медицински третман, чак и после захтева руских лекара урученог новембра 2005 год. и дате гаранције од стране руске владе да ће се после лечења вратити у Хаг. То што су судије одлучиле да му се не изађе у сусрет, и то два пута узастопце, већ је довољан разлог да се Трибунал оптужи за убиство са предумишљајем.”

         Све српске новине, без изузетка, објавиле су вест о Милошевићевој смрти следећим речима: „Хаг је убио Милошевића.”

         Присуство српског министра Расима Љајића за време аутопсије требало је да распрши све сумње у вези Милошевићеве смрти. Међутим, оно је имало супротан ефекат јер је познато да је господин Љајић био његов заклети непријатељ. А то да је породица Слободана Милошевића инсистирала на независној аутопсији ван Холандије, једноставно се игнорисало!

         Самоубиство није било искључено као могући узрок смрти. Пошто се суђење приближавало крају, требало је да Милошевић буде зрео за тај очајницки чин. Врховни тужилац Карла дел Понте је рекла: „Није искључено да је Милошевић извршио самоубиство да би тиме искористио последњу прилику да покаже свој понос и презир према Трибуналу.” Такође је уз благонаклони осмех додала да „није први пут да оптужени изабере смрт пре пресуде.”

         Наиме, шест дана пре Милошевићеве смрти, нађен је мртав у својој ћелији Србин Милан Бабић. И у овом случају се твдило, иако није било никаквих доказа, да је у питању самоубиство. Све уобичајене мере предострожности биле су предузете; једна од њих је контрола затвореника на сваких пола сата. Бабићева смрт остаје загонетка, а надлежни одбијају да дају било какав исказ.

         Хајкелина Верајн Стјуарт, запослена у организацији Амнестy Интернатионал и чест посматрач на суђењу, рекла је да је Милошевићева смрт директна последица лекова нађених у његовој крви: „Сигурни смо да је то узрок смрти; природна смрт је апсолутно искључена.” Такође је изјавила да је, из разговора са особом блиском бившем председнику, сазнала да је он кришом користио лекове који неуталишу дејство прописане терапије. Један од саветника госпође Дел Понте такође се пожурио да објасни како је Милошевић још раније одбијао да узима лекове.

         Међутим чињеница да је Милошевић добијао терапију под строгим надзором лекара, чини теорију о самоубиству потпуно апсурдном. Зар треба заиста да поверујемо да је месецима замењивао лекове упркос томе што су камере биле непрекидно укључене?! Па чак и кад би то била истина, како је онда могуће да ништа у његовој ћелији није нађено?!

         Рајнер Руп је рекао: „Изузетно инвентивно, ово самоубиство! Прво је пуцао три пута себи у леђа, а затим се обесио. У полицијском досијеу, не тако давно, на југу Сједињених Америчких Држава, тако је описано једно самоубиство. Ово објашњење неодољиво подсећа на изјаву „независног” холандског токсиколога Доналда Угеса поводом „самоубиства” бившег југословенског председника. По њему, Милошевић је успевао да у своју ћелију, у једном од најобезбеђенијих затвора, прошверцује забрањене лекове да би упропастио своје здравље, а све у нади да ће му то обезбедити карту за Москву у једном правцу.”

         Токсиколог Доналд Угес тврди да су резултати анализе Милошевићеве крви коју је извршио јануара 2006 показали присуство рифампицина, јаког лека против туберкулозе и лепре који неутралише дејство лекова против високог крвног притиска. Поред тога, он тврди да је Милошевић себи погоршао здравље узимајући и антибиотике које му нису били преписани. „Веома рафиниран лек, нико се тога не би сетио. На тај начин његови људи покушали су да холандске лекаре представе као некомпетентне. Не верујем да се ради о убиству. Нити је умро због рифампицина; тај лек је требало да му обезбеди одлазак у Москву где би га пустили на слободу; тамо би престао са узимањем лека, опоравио би се, а Холандија би се обрукала.”

         Пошто су породица и присталице Слободана Милошевића изразиле неповерење према званичним извештајима о његовој смрти, светска штампа искористила је овакве изјаве Доналда Угеса да их оцрни. Међутим Доналду Угесу је Суд правде поверио функцију токсиколога, а не детектива. Једно је открити трагове токсина у крви, а сасвим друго имати тачан одговор на то како су они тамо доспели.Како је могао Доналд Угес, признати професор на пољу биохемијске анализе, да говори о томе зашто је Милошевић употребљавао непреписане му лекове? Како је он то могао да зна?!

         Сам Милошевић је, по доласку у Хаг, безброј пута нагласио да нема самоубилачке намере. Ево шта је рекао неколико дана пре смрти: „Нисам овај процес овако дуго издржао да бих себи нешто учинио.”

         Разне спекулације да је тровање могући узрок смрти нису сасвим неоснване! Већ 2002. године испоставило се да је Милошевић добијао погрешне лекове који, баш као и рифампицин, повишавају крвни притисак; о томе пишу холандске новине НРЦ Хаделсблад (23. новембар 2002.): „Слободан Милошевић је у затвору у Шевенингену добијао погрешне лекове који су му изазвали висок крвни притисак. То је разлог због ког је морало да се почетком новембра прекине суђење бившем председнику Југославије. Један од коментатора Трибунала тврди да није у питању грешка. Сваки даљи коментар је одбио.”

         Крајем августа 2004. у затвору у Схејвенингу, за време вечере, догодило се нешто веома необично: наиме, затворско особље јако се узнемирило када је Милошевићев оброк добио неко други. На суђењу, 1. септембра 2004, Милошевић је споменуо овај инцидент. Тога дана реч је имала одбрана. Трибунал је намеравао да Милошевићу одузме право да се сам брани под изговором да он то није у стању и на тај начин да га примора на ћутање. Одбрану је требало да преузме господин Стивен Кеј. Све то изазвало је снажан отпор код Милошевића и уједно довело до бојкота при саслушавању сведока. Претила је опасност да цео процес пропадне. Трибунал је морао да попусти.

         Ево шта је између осталог Милошевић рекао тога дана: „Дакле, већ три године моји лекари ме сматрају здравим и довољно способним да се сам браним. И онда се дешава нешто чудно: изненада се појављује неки „независни” доктор из Белгије, земље где је седиште НАТО-а, и изјављује да нисам довољно здрав да самог себе браним, а сви моји доктори овде се са тим једногласно слажу… По мом мишљењу, ради се о манипулацији; суштина целе приче је жеља да ми се одузме могућност да кажем истину. Тужилац, господин Џефри Наис, хоће да ми додели адвоката и стога што се о мени ради, па не могу да будем непристрасан. Лично сматрам да је друга страна та која је у овом случају пристрасна.”

         Милошевић је, као и обично, изузетно учтиво још једном подвукао: „И зато запамтите добро: никада нећу одустати, ни по коју цену, од свог права да се сам браним, нити ћу пристати да ми се то право ограничи.” А затим је наставио да говори о чудним стварима које су се у затвору десиле:

         „Ви можете да донесете сопстевене закључке. Међутим, имајте на уму да користим лекове које су ми ваши доктори, ваши сарадници, преписали. Ја нисам сасвим сигуран шта се овде дешава, али могу да позовем комплетно затворско особље да посведочи шта се десило када ми је донет оброк намењен особи која седи на супротној страни пролаза. Дигла се права узбуна да добијем храну која је баш мени намењена иако су сви оброци, наизглед, исти. Нисам око тога правио проблем. Нисам знао шта се дешава. Међутим, будите тако љубазни и запишите да су доктори три године за редом изјављивали да сам здрав, а да сада - после овог инцидента - ти исти доктори одједном изјављују да више нисам здрав. Ја имам одређене претпоставке, те претпоставке могу бити оправдане или не, али за њих постоје јаки докази.”

         Затим су судије ућуткале Слободана Милошевића тако што су му искључиле микрофон. Никада се није повела истрага поводом овог алармирајућег случаја!

         Милошевић је све чешће патио од ужасног притиска иза очију и ушију. Џејмс Бисет, канадски амбасадор у бившој Југославији (1990-1992), био је у Схејвенингену, у посети код Милошевића, кад је бивши председник изненада страшно поцрвенео у лицу и рукама зграбио главу. У глави му је одзвањало тако јако као када се говори у металну посуду. Рекао је да непркидно има такве сметње, иако му је притисак под контролом.

         Не само да му нису пружали одговарајућу медицинску помоћ да би употребили његово слабо здравље као разлог да га приморају да одустане од свог права да се сам брани, већ су чинили све да му здравље још више погоршају: редовно се дешавало да сатима мора после суђења да седи на дрвеној клупи и чека јер, наводно, није било превоза.

         „Amici curiae” тј. пријатељи суда, који у току суђења имају функцију посматрача, залагали су се да се процес на годину дана прекине. За то време би се Милошевић опоравио. Када је то чула, врховни тужилац Карла дел Понте је побеснела. По њеном мишљењу Милошевић је имао у затвору сву потребну негу.

         (следи наставак)