Павић: Српска јавно и званично подржава Израел - то је сасвим разумљиво и очекивано

ПРЕДНОСТ ЋЕ ИМАТИ ОНИ У ЕВРОПИ КОЈИ БУДУ ИМАЛИ РУСКЕ ЕНЕРГЕНТЕ ПО ИОЛЕ ПОВОЉНОЈ ЦЕНИ

Делегација Српске на челу са Милорадом Додиком

код председника Израела Исака Херцога

* На хиљаде радикалних исламиста се борило у редовима тзв. Армије БиХ између 1992. и 1995. починивши ужасне злочине над српским војницима и цивилима. Један од битних актера у том џихаду против православних Срба у БиХ био је Иран, који је послао преко три хиљаде бораца и пружао значајну финансијску, дипломатску и оружану подршку Изетбеговићевом режиму

* Велики дипломатски продор Српске у Вашингтону за време друге Трампове администрације није само ојачао положај Српске у САД већ и унутар саме БиХ и у ширем окружењу. Није претерано рећи да је само преко Израела и израелско-америчког фактора Српска могла да постигне продор ових размера. Стога је, чак и по најстрожим прагматичним мерилима, подршка Српске Израелу не само логичан, већ и малтене безалтернативни избор

* Чини се да је јавност у Србији већински на иранској страни. И због НАТО агресије 1999. године и због антиамериканизма који још увек преовладава у српској јавности, поготово јер се Иран перципира као савезник две пријатељске силе – Русије и Кине – и као један од стубова будућег мултиполарног света којем је већина Срба инстинктивно наклоњена

* Трампова очигледна решеност да суштински раскине са НАТО-ом значи да ће та злочиначка алијанса бити можда и фатално ослабљена. Наравно, постоји могућност њеног опстанка имакар делимичне консолидације унутар европског дела НАТО-а под немачком доминацијом. А то би требало да учини српски избор још јаснијим: или утапање у Четврти рајх који се спрема за нови поход на Исток, или јасно окретање ка Русији (заједно са Кином) као јединим могућим безбедносним партнером и противтежом новом немачком империјализму

__________________________________________________________________

               Пише: Александар ПАВИЋ

               У ТЕКУЋЕМ сукобу на Блиском истоку, Република Српска јавно и званично подржава Израел. То је сасвим разумљиво и очекивано.

               Још од свог настанка уочи грађанског рата у БиХ, Република Српска је била приморана да се бори за свој голи опстанак против исламистичког Сарајева предвођеног аутором Исламске декларације Алијом Изетбеговићем, чија је јавно декларисана амбиција била успостављање муслиманске – заправо исламистичке – доминације у независној БиХ, у којој би хришћани били сведени, тј. враћени у статус грађана другог реда, као што су били у у Сарајеву никад прежаљеној Отоманској империји.

               Због тога је Изетбеговић јавно изјавио да је спреман да жртвује мир за суверену – читајте исламистичку – Босну. Што је и учинио, уз благослов последњег америчког амбасадора у СФРЈ, Ворена Зимермана.

               Током рата који је уследио, Изетбеговић и СДА су позвали у помоћ читав исламски свет, који се великодушно одазвао.

И немачки медији признају да је долазак у Бањалуку

Доналда Трампа Млађег "Додикова победа"

               На хиљаде радикалних исламиста се борило у редовима тзв. Армије БиХ између 1992. и 1995. починивши ужасне злочине над српским војницима и цивилима. Један од битних актера у том џихаду против православних Срба у БиХ био је Иран, који је послао преко три хиљаде бораца и пружао значајну финансијску, дипломатску и оружану подршку Изетбеговићевом режиму.

               У том тешком и изазовном периоду изолације и санкција, један од ретких међународних чинилаца који је нашао свој интерес у сарадњи са Републиком Српском био је Израел. Заправо је интерес био обостран, с обзиром да је Израел добио прилику да преко Српске држи око на радикалним исламистима који су деловали на простору БиХ, док је Република Српска постепено успоставила вишеструку сарадњу са овим важним међународним актером који је, уз то, имао велики утицај код тадашњег једнополарног хегемона, Сједињених Америчких Држава.

               То је све било наврх дубље везе која је спајала два народа, укорењене у заједничком страдању током Другог светског рата и геноцидима које су преживели и једни и други.

               И после рата се та сарадња наставила и развила, крунисана значајним доприносом израелског лобија великом дипломатском продору Републике Српске у Вашингтону за време садашње, друге Трампове администрације.

               Тај продор није само ојачао положај Српске у САД већ и унутар саме БиХ и у ширем окружењу. Није претерано рећи да је само преко Израела и израелско-америчког фактора Република Српска могла да постигне продор ових размера. Стога је, чак и по најстрожим прагматичним мерилима, подршка Српске Израелу не само логичан, већ и малтене безалтернативни избор.

               Једноставно, ако изузмемо Гадафијеву Либију, исламски свет је непријатељски расположен према Српској од њених зачетака, тако да је ствар опстанка окренути се савезницима на супротној страни. Поготово имајући на виду негативно историјско искуство целог српског народа са исламским светом оличеном у Отоманској империји.

               Што се тиче званичне Србије, она јавно испољава мање-више неутралан став према том истом сукобу. Израелски и ирански амбасадори уживају релативно равноправан третман и када је реч о званичним контактима и када је реч о приступу медијима. Ипак, није никаква тајна да Србија и Израел имају озбиљну, обострану војну сарадњу.

               С друге стране, Иран није признао лажну државу Косово, али јесте гласао за резолуцију о Сребреници 2024. године, и јесте подржавао ОВК уочи НАТО агресије, мада није подржао и саму агресију.

               Међутим, чини се да је јавност у Србији већински на иранској страни. Разлози за то се на првом месту могу наћи у још увек релативно свежим сећањима на НАТО агресију 1999. године и паралелама са садашњим америчко-израелским нападом на Иран, мимо било какве одлуке Савета безбедности УН. Али се могу наћи и у генералном антиамериканизму који још увек, сасвим разумљиво, преовладава у српској јавности, поготово јер се Иран перципира као савезник две пријатељске силе – Русије и Кине – и као један од стубова будућег мултиполарног света којем је већина Срба инстинктивно наклоњена.

               На крају, израелско масовно бомбардовање цивила и цивилних објеката, прво у Гази а сада и у Ирану и Либану, не може а да не изазове револт у значајном делу српске јавности. Међутим, многи међу нама памте да је исламски свет не само остао нем и неосетљив на патње и страдања српских цивила под зулумом радикалних исламиста у БиХ 1990-их, као и терориста ОВК на Косову и Метохији, већ да их углавном и не признаје.

               На ово су најосетљивији Срби у Републици Српској, с обзиром на то да су приморани на стање сталне позорности наспрам константних претњи и притисака који долазе из исламизираног Сарајева.

               Ипак, не сме се изгубити из вида ни улога Израела као противтеже неоотоманском експанзионизму. Грчка и Кипар, природни српски савезници, већ неко време развијају значајну војну сарадњу са Израелом управо на тим основама, јер им перманентно агресивна Турска једноставно не оставља никакву алтернативу. Исто се може рећи и за српски корпус у целини, без обзира на прагматичне односе који се одржавају са Анкаром од стране свих српских државних центара.

Александар Павић

               Гледајући изван садашње блискоисточне кризе, прагматичан избор за Србе у целини се чини много јаснијим. Надолазећа криза енергената и сировина се може амортизовати само кроз још ближу сарадњу са Русијом, поготово у светлу јавног економског самоубиства које ЕУ елите врше пред помало зачуђеним очима целог света.

               Укратко, ко у Европи буде имао приступ руским енергентима по иоле повољној цени биће у прилици не само да преживи већ и да стекне конкурентску предност над онима који ће остати заробљени у својим антируским болесним фантазијама и заблудама.

               Уз то, Трампова очигледна решеност да суштински раскине са НАТО-ом значи, на првом месту, да ће та злочиначка алијанса бити значајно, а можда и фатално ослабљена. Наравно, постоји могућност њеног опстанка у виду делимичне или потпуне консолидације унутар европског дела НАТО-а под немачком доминацијом.

               Међутим, то би требало да учини српски избор још јаснијим: или утапање у Четврти рајх који се спрема за нови поход на Исток, или јасно окретање ка Русији (заједно са Кином) као јединим могућим безбедносним партнером и противтежом новом немачком империјализму, који је по својој природи нужно и антируски и антисрпски.

               У сваком случају, стари поредак се руши а неки нови се још није установио. Опстаће само најјачи и најотпорнији, који имају снагу да хладнокрвно и без сентименталности препознају сопствени интерес и да не дозволе да буду потчињени туђем. Али ће ипак увек остати, што се Срба тиче, и обавеза и дубока тежња да се буде на правој страни историје.

               (Коментар је написан за портал Све о Српској)