Павић: Може ли Дејтонска БиХ надживети слом светског поретка?
БЕОГРАД: ТРИБИНА „ГЛОБАЛНО ПРЕСТРОЈАВАЊЕ И ИЗБОРИ У СРПСКОЈ И БиХ“
* Да ли и колико се још дуго треба држати Дејтонског споразума? Кратак одговор је – треба га се држати док год се преко његовог поштовања штите витални интереси Републике Српске и Срба уопште. Међутим, да би се очувао Дејтон, или бар капацитет за његово поштовање, неопходно је одржати и максималну аутономију одлучивања и маневрисања у бурним међународним водама
* Ако Република Српска и Србија желе да опстану, сачувају своје виталне националне интересе и економски ојачају, оне немају другог избора него да подрже па и активно учествују у рађању новог мултиполарног света
* Врло је могуће да БиХ неће ни дочекати коначни пад једнополарног поретка као јединствена држава. Али, нека се она сама уруши, без активне подршке Српске и Србије, како се не би отварали непотребни фронтови и непријатељима дао изговор да још једанпут оптуже Србе за непостојећу кривицу и нађу згодан повод за неку нову интервенцију, тј. агресију
* Нека други буду ти који отворено руше Дејтонски споразум, као што су Украјинци и њихови спонзори, кад их је стрпљење издало, били ти који су отворено прекршили Мински споразум. Јер ће онда и Република Српска и Србија, ако буду имале политичку вољу, имати одрешене руке да решавају своје национално питање на начин на који им одговара, уз подршку савезника на које могу да рачунају
______________________________________________________
Александар ПАВИЋ
БиХ је призната као независна држава од стране западних сила после нелегалног референдума 1992. године. Исте западне силе нису признале плебисцитарну вољу српског народа у БиХ да остане у саставу Југославије 1991. године.
Западне силе су признале једнострано проглашену независност тзв. Косова 2008. године.
Исте западне силе нису признале референдумско гласање народа Крима за припајање Руској Федерацији 2014. године, као што не признају ни референдуме о припајању Руској Федерацији одржане у Доњецкој и Луганској Републици и у Херсонској и Запорошкој области.
Западне силе подржавају територијални интегритет Украјине, а не подржавају територијални интегритет Србије.
Александар Павић
Западне силе на речима подржавају политику ”једне Кине”, док у исто време систематски охрабрују сецесионистичке активности Тајвана.
Да ли позивање на Дејтонски споразум и даље има смисла у свету у којем политички Запад више не поштује међународно-правни поредак утемељен у Повељи УН, већ упорно потура замену у виду ”поретка заснованог на правилима” која ће одређивати сам политички Запад, у складу са својим прагматичним, геополитичким и, све више, идеолошким интересима?
Постхладноратовски светски поредак је заправо почео да се распада врло брзо после пада Берлинског зида, током распада СФРЈ, с тим што то није било толико очигледно тада као што је постало последњих година.
Политички Запад је још увек убирао дивиденде своје победе над идеолошким противником, једнополарни свет је деловао неупитно, па тако и (гео)политички потези нових хегемона заогрнутих ”демократским” плаштом. Другим речима, Запад је још увек имао довољно кредита да су били ретки, и једва видљиви и чујни они који су могли да кредибилно посумњају у његове ”добре намере”.
Међутим, тада већ демонизованим и из ”свог нормалног света” изопштеним Србима није могло да промакне да се у закључцима тзв. Бадинтерове комисије, а поготово у случају Босне и Херцеговине, већ одступало од поштовања правних норми.
Референдум о независности БиХ који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године није био правно ваљан, с обзиром да на њега нису изашле две трећине грађана БиХ нити су две трећине изашлих афирмативно гласале. Међутим, упркос томе, тадашња ”међународна заједница”, предвођена неприкосновеним политичким Западом, ипак је признала његове резултате – иако претходно није признала резултате плебисцита српског народа од 9. и 10. новембра 1991. о останку у заједничкој држави Југославији, упркос излазности од 85% и 98% гласова у корист останка.
(Нажалост, мора се признати да тај плебисцит није уважио ни Београд, што се у највећем делу може објаснити огромним спољним притиском.)
Исто тако, западним силама – као ни, опет, Београду – није падало на памет да признају резултате референдума српског народа САО Крајине од 12. маја 1991. о присаједињењу Србији. Једноставно речено, као једини традиционално суверени народ на простору СФРЈ, Срби су били сметња градитељима новог империјалног поретка, којима је сваки суверенистички нагон представљао претњу коју треба моментално угушити, или јој направити противтежу у марионетским ”суверенитетима” империјалних вазала.
Дакле, враћајући се на случај БиХ, она је саздана на темељима безакоња и наметања империјалне силе.
Потписивање Дејтонског споразума
Срби у Републици Српској су насилно отргнути од заједничке државе, практично киднаповани. Међутим, по речима Валтазара Богишића – што се грбо роди, време не исправи, чему смо сведоци и дан-данас, јер је и 27 година после потписивања Дејтонског мировног споразума, БиХ још очигледније ”немогућа држава”, по бесмртној карактеризацији професора Ненада Кецмановића.
На примеру БиХ је почела да се јасно оцртава суштина западне замене теза, односно ”стелт” преласка са света који се руководи нормама међународног права садржаним у Повељи УН и Завршном акту из Хелсинкија из 1975. године – на ”поредак заснован на правилима” (rules-based order) који западне силе покушавају да наметну као замену. А то је заправо свет у којем би Запад требало да одређује и у ходу мења правила, сходно сопственим интересима и амбицијама – а сви остали да беспоговорно слушају и прилагођавају се у ходу.
Није ни чудо што је свет на ивици свеопштег хаоса.
Али, вратимо се Дејтонском споразуму. Он јесте производ једнополарног света, времена када је Запад могао да намеће мир. С друге стране, он је и међународни споразум и као такав схваћен од стране Републике Српске и Србије, али и Русије, Кине и многих других незападних држава.
Дејтон заправо најмање поштују његови творци – што би требало да звучи парадоксално када се не бисмо сетили принципа ”поретка заснованог на правилима”.
Сличан је приступ политичког Запада и према неким другим споразумима чији је био покровитељ. На пример, Минским споразумима. Или Кумановском споразуму и Резолуцији 1244 Савета безбедности УН.
Као и из Дејтонског, политички Запад је и из ова два споразума узимао само оно што му треба.
С обзиром да се пред нашим очима дефинитивно руши стари свет у којем се право и међународни споразуми редовно газе и рађа један нови, који још увек није правно уобличен, легитимно је поставити питање – да ли и колико се још дуго треба држати Дејтонског споразума?
Кратак одговор је – треба га се држати док год се преко његовог поштовања штите витални интереси Републике Српске и Срба уопште.
Међутим, да би се очувао Дејтон, или бар капацитет за његово поштовање, неопходно је одржати и максималну аутономију одлучивања и маневрисања у бурним међународним водама.
Милорад Додик се три пута у последњих десет месеци сусретао са председником Руске Федерације Владимиром Путином. Циљеви сусрета су јасни: учвршћивање традиционално блиских међусобних веза са једном од пет сталних чланица Савета безбедности УН и главних држава-сведока потписивања Дејтонског споразума, али и осигуравање енергетске безбедности, што је ствар од капиталног значаја у време светске енергетске кризе без преседана.
Приликом последњег сусрета са Владимиром Путином, Милорад Додик је успео да уговори непромењену цену руског гаса, као и изградњу гасовода и две електране. Колика је важност реализације ових пројеката видимо на примеру Немачке која је, после саботаже Северног тока 1 и 2 постала у великој мери зависна од скупљег и неизвеснијег течног гаса из САД и, стога, додатно изгубила капацитет за суверено одлучивање о сопственом национално-државом интересу.
Зато не чуди што је политичко Сарајево, уз терцирање својих западних покровитеља, толико непријатељски расположено против поменутих енергетских споразума између Српске и Русије. Сарајеву не одговара аутономна Република Српска, јер то угрожава његове никад угасле амбиције о централизацији БиХ и обесмишљавању принципа конститутивних народа.
Додатно, преко веза са Русијом – као и Кином, што Република Српска такође веома успешно ради – одржавају се виталне везе са мултиполарним светом у настајању. А то је једина данашња геополитичка понуда која Србима у целини одговара. Јер, велика већина човечанства живи у државама које нису признале лажну државу Косово, које поштују, макар вербално, изворни Дејтонски споразум (слово, а не ”дух”), и које би желеле повратак поштовању међународног права.
Ако Република Српска и Србија желе да опстану, сачувају своје виталне националне интересе и економски ојачају, оне немају другог избора него да подрже па и активно учествују у рађању новог мултиполарног света.
Врло је могуће да БиХ неће ни дочекати коначни пад једнополарног поретка као јединствена држава. Али, нека се она сама уруши, без активне подршке Српске и Србије, како се не би отварали непотребни фронтови и непријатељима дао изговор да још једанпут оптуже Србе за непостојећу кривицу и нађу згодан повод за неку нову интервенцију, тј. агресију.
Нека други буду ти који отворено руше Дејтонски споразум, као што су Украјинци и њихови спонзори, кад их је стрпљење издало, били ти који су отворено прекршили Мински споразум. Јер ће онда и Република Српска и Србија, ако буду имале политичку вољу, имати одрешене руке да решавају своје национално питање на начин на који им одговара, уз подршку савезника на које могу да рачунају.
(трибина је одржана 29. септембра у организацији инфо-портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)
