Патријарх јасно рече да српски народ не може да се помири да Космет буде изван Србије
Србија и свет
ЛИТИЈЕ СУ ЗАКИТИЛЕ ЦРНУ ГОРУ – НАРОД ЈЕ МАСОВНО СТАО НА СТРАНУ СПЦ И ОДБРАНЕ КиМ
* Апострофирао је Призрен, у коме су царовали Милутин и Душан, и Пећку патријаршију, седиште и патријарха и Српске цркве
* Нагласио је да Албанци нису освојили Космет у рату, већ “благодарећи светским пријатељима” , па данас у Призрену живи само двадесет Срба, а било их је – шеснаест хиљада…
* Шта ће нам Космет ако се затворе врата између Србије и Црне Горе – виде ли то и једна и друга, или ниједна? Видеће се обе у истом огледалу. А још од њих зависи како ће изгледати!
___________________________________
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
ДА ЈЕ, до пре неки дан, неко неупућен бануо у било који град Црне Горе, помислио би да државу растачу неки демонстранти, помало необични јер дугачке колоне предводе свештеници, а масе су са крстовима у рукама и са обележјима Српске православне цркве.
Колоне су биле заиста дугачке, разнолике, масовно са децом, а и са старијим особама – сви су певали пригодне песме и извикивали пароле.
Е, ту је, у паролама, био уграђен смисао тих бројних литија које су, као никад – закитиле ЦрнуГору.
Укратко, демонстранти су јасно тражили да се укине у црногорском парламенту тек усвојени закон, који је, између осталог, давао право црногорским властима да од СПЦ узму светилишта, цркве, манастире, имања и друга разна добра.
У свим колонама, и у укупном амбијенту литија, посебно у северним градовима и местма Црне Горе, уз одбрану и афирмацију Српске православне цркве, као једине заједничке, осећала се још једна, изузетно важна тема - Косово и Метохија.
У црногорском амбијенту, та тема је показивала и једну посебност која је управо најбоље одговарала нашој цркви.
Црногорско руководство повукло је два потеза која су безочно била против српских и црногорских, као и против ставова њихове једине Српске православне цркве. Прво су Мило и његови следбеници признали независност шиптарске државе, а потом и да Албанци имају сва законска и друга права да владају и управљају српским Косметом.
Један његов део, Метохија, неко време припадао је Црној Гори, што је додатно утицало на повећање непрхватљивости потеза црногорског руководства.
Сад су, на литијама, народ и црква добили, истина неформалну, али суштински снажну прилику да демантују црногорско руководство и изразили снажно и масовно немирење са лажном шиптарском државом на светој српској земљи!
Нигде се, ваљда, у новије време, народ и црква, нису тако сложили, као у овим косметским догађајима - зато се често, у свим сегментима српске и црногорске заједнце често понавља косметска прича.
Прво су, западњаци уценили Србију, па је бомбардовали и отели драгоцени Космет, на њему изградили велику војну базу и Шиптарима, уручили државу – на српској земљи! Уследила је нова, заједничка отимачка фаза, америчка и западноевропска, без икаквих битних унутрашњих разлика дефинисању и спровођењу агресивне политике.
И, тако, то траје дуже од две деценије – ништа се битније променило није. Била је војна, САД-НАТО, па политичка агресија, САД-ЕУ, у којој се само понекад маскирала суштина, а она значи да се све што се јавно дешавало и скривало – покривало мрежом великих сила! Насиљем!
Мрежа, а у мрежи, западни великаши условљавају преговарачке токове и уцењују резултатима – онако како не одговара Србији.То јасно види српски народ, али и њихове најзначајније вође, како је, пре неки дан, показао српски патријарх Иринеј. Патријарх, који не говори тако често, изнео је, прецизно, своје ставове:
* Српски народ не може да се помири да Космет буде изван Србије, а исто и Призрен, у коме су царовали Милутин и Душан, такође и Пећка патријаршија, седиште и патријарха и Српске цркве, а то што се збило у та три места, “у нашу главу не може да уђе”…
* Албанци нису освојили Космет у рату, већ “благодарећи светским пријатељима” , па данас у Призрену живи само двадесет Срба, а било их је – шеснаест хиљада…
Овако прецизне дијагнозе толико су уверљиве, па није чудно што се ни западни силници, и њихови шиптарски поданици, просто не усуђују да негирају, а слично је кад говоре председник Вучић и његови сарадници, мада је, у неким њиховим изјавама, могуће осетити“мекше” ставове.
Тако Вучић често истиче да нема ништа од тога ”да ми признамо независност Косова, а да не добијемо ништа“, што може да се протумачи да није искључен разговор о (не)могућој шиптарској независности, иако се, превасходно можда ради о тактичкој изјави.
Захтев да САД и ЕУ могу да укину приштинске таксе на српску робу, а такса се не укидају, не би морао да буде тактика, али се чини да западњаци ударају на обе стране – да би постигли одлућујући утицај и на Београд и на Приштину – кад почну одлучујући разговори о коначном решавању кризе…
А. кад ће почети – не зна се. Јер, и нова приштинска власт није боља од претходне, а слично је и са САД и ЕУ. Тачи и Курти се, у Приштини политички и друкчије додирну, а у Вашингтону тек-толико, јер разликују се политички, али и према Србији, у једном – таксама. И Трамп и његови траже да се скину, али уз услов, који не иде – не могу Срби да, заузврат, не развијају акције да укину признање независности?
Знак питања ће бити мањи, или га неће бити – ако се споразумеју Меркелова и Вучић - неће, тада, моћи да буде такси, одговорили су Срби, па је Америка одустала од условљавања у замену за укидање таксе. И, сад се чека – шта ће рећи Ангела Мркел и други западњаци, па ће, ваљда, и Курти попустити да без услова укине таксе… А, потом ће почети величање новог, модерног видео-састанка Меркелове и Вучића, који избегавају ризик короне и определили су се за разговоре из Београда иБерлина – без страха од ширења инфекције која притиска целу планету, на незапамћени начин.
Једном је тај дијалог издаље померен за дан, а требаће времена да се висока техника протумачи, не само информативно већ и мисаоно – ко ће кога да убеди…
По неком српском наслеђеном правилу, Србија се и сада, као одвајкада, суочава са великим успесима, али ии зузетним проблемима. Економским и сличним велким успесима, прикачио се Србији и један изузетан проблем – не овај корона-вирус, који потреса свет, већ унутрашње неслоге и мећаве из Црне Горе?
Зар се, уопште, треба борити за Косово и Метохију кад у врху дражаве неко мисли и говори да треба убити Вучића – је ли то, можда, професионална немоћ да се изрази политички став и оспори противник, или је случајно та амбиција изречена у дане годишњице убиства Зорана Ђинђића.
Затварају ли се, тиме, атентатима, прави путеви Србије – зар нас о тој немоћи није научила историја? А, шта ће нам Космет ако се затворе врата између Србије и Црне Горе – виде ли то и једна и друга, или ниједна?
Видеће се обе у једном огледалу. А још од њих зависи како ће изгледати!