Опет се на Србију рогуше западни силници удружени у НАТО - са САД на челу

Србија и свет

ПРИШТИНСКА ПЛАТФОРМА ДОВОДИ ОДНОСЕ НА ИВИЦУ РАТНИХ СУКОБА

* Шиптарској платформи и њеним западним заштитницима испречио се председник Александар Вучић који се, у најоштријем и најбољем говору откад је постао прва српска политичка личност, убедљиво супротставио Албанцима и њиховим заштитницима, називајући их правим именима, адекватним њиховом антисрпском понашању – бандом, лажовима, преварантима

* Мада од Београда непризнато, што за нас значи да није држава, албанско  Косово, Србији и Србима приређује највеће и најтеже проблеме – не само зато што и најмања искра може да изазове велики пожар, већ што приштинску клику штите западни силници који су и отели српску покрајину Косово  и Метохију и “уручили” га Шиптарима

_________________________________________________________________________

           Пише:Раде БРАЈОВИЋ

           ДРЕВНА мудрост и самоодрживо искуство,  и у овим данима, показују да је у вишегодишњим затегнутим међунационалним односима довољан и наизглед безазлени детаљ да се покрену или запрете и најужаснији сукоби и ратни обрачуни – као што одсликавају све затегнутији актуелни догађаји између Срба и Албанаца на Косову и Метохији, али и државе Албаније са Србијом, па и Македонијом и Црном Гором, са којима и Србија има и немалих проблема, а са Хрватском неупоредиво тежих!

           Такво стање се одржава и појачава чињеницом што се оним наслеђеним међусобним проблемима, готово аутоматизовано,   додају и политички пројекти нарогушених западних силника, удружених у НАТО и са САД на челу.

           Све то, видело се у недавно објављеној албанској платформи о односима са Србијом, која, као да је, недирнута, промакла политичарима и јавности, да би истоветан текст, прекјуче усвојен у приштинском парламенту, изазвао општу буру, доводећи укупне односе до ивице ратних сукоба! 

           Шиптарској платформи и њеним западним заштитницима испречио се председник Вучић који се, у најоштријем и најбољем говору откад је постао прва српска политичка личност, убедљиво супротставио Албанцима и њиховим заштитницима, називајући их правим именима, адекватним њиховом антисрпском понашању – бандом, лажовима, преварантима и другим епитетима…

           Важније од тога је што су Вучић и цео полииучки врх зауставили подвале, ултиматуме, претње и разне намештаљке српском народу, особито оном на Космету, коме је уверљиво и одговорно обећао зашзтиту и одбрану свим средствима.

           Србија није, дакле, засута утешним речима политикантског типа, што у нашој пракси није реткост, већ је поново суочена, не са малим изазовима – опет је најугроженија на Балкану, а то, аутоматски, подразумева много шири простор!

           Да не читамо само уобичајену политичку хронику, показује јака и доста ретка чињеница – у рано недељно београдско јутро, у Патријаршији су се састали Синод Српске православне цркве, са патријархом Иринејом на челу, и политички врх Србије којег је предводио председник Вучић.

           Претресли су свих 11 тачака албанске платформе у разгговору дужем од једног часа. Патријарх је, у краткој изјави, оценио да је битно што су им иста мишљења и о тексту и о томе како ми да реагујемо. Идентичност је потврђена и Вучићевим информацијама  да су размотрили све тачке албанске платформе о односима са Србијом, поновио да је неприхватљив њихов захтев да признамо независност албанске лажне државе, да се формира суд за суђење Србима за измишљене оптужбе о наводном сексуалном насиљу…

           И, тако до – албанске безочности која ни раније није омела Вучића да каже оно што је, можда, најважније. Рекао је, тако, да нећемо да престанемо да економски развијамо Србију, али и да нећемо нашу државу и народ да “оставимо на цедилу”.

           Проширио је тему и казао да међународна заједница није спречила косметске Албанце да донесу платформу, иако је на време упозоравао, исто као и за увођење таксе на српску робу, која већ готово четири месеца најдиректније угрожава животне потребе косметских Срба, али и произвођача у централној Србији и делу БиХ.

           Иако Србији, међу балканским земљама, у означавању позитивних својстава, највише припада суперлативна ознака “нај”,  чини се да је, и у обележавању проблемских особености, она доминантна – посебно у невољама које јој стижу од других, и велесилских, и суседних земаља, наравно не свих и у свему. У означавању оних који су мање негативни од других, бесумње су то Македонија и Црна Гора, мада, нажалост, довољно убедљиво – обе су признале незавсност албанског Косова и подржавале бројне албанске потезе усмерене против Србије!  

           Мада непризнато, што за нас значи да није држава, албанско  Косово, Србији и Србима приређује највеће и најтеже проблеме – не само зато што и најмања искра може да изазове велики пожар, већ што приштинску клику штите западни силници који су и отели српску покрајину Косово  и Метохију и “уручили” га Шиптарима. 

           И, после безмало две деценије од отмице и ужаса које је претрпео српски неизбегли народ на Космету, насиље се не умањује,чак се ових дана заоштрава и умножава, посебно претње које су равне неким облицима притисака и принуде, а најгоре је што такво понашање стимулисало антисрпско понашање неких суседних земаља.  

           Најоштрија селекција антисрпских потеза, после приштинског разарајућег увођења таксе на српску робу, не може да избегне за постављање потеза који воде тешким сударима и ратним претњама, који су на Балкану посебно запаљиве, па друге земље, посебно Хрватска, неће, максар јавно, да одступе од ратне перспективе!

           А, шта друго, на пример, изазива албанско формирање “војске Косова” којој Приштина одређује примарну акцију – напад на косметски Север, настањен Србима, па спајање Северне и Јужне Митровице, отимање Трепче, Газивода и других важних места, којима већ претходе напади на усамљене Србе на југу, отимање стоке и других добара, коначно и ломљава српских гробаља, што је било жалосно видети током недавних “Задушница”…

           А, како тумачити нови сплитски излив антисрпства – игром, сигурно, није могуће, као ни недавно са ватерполистима. Они, Сплићани, запалили су лутке с ликом Милорада Пуповца – не да би се играли луткама, већ ратним сударима… И, да је игра, између мира и рата – потврђује историјска дуговечност – игре се претварају у неспортске сукобе…

           Ако није ратна игра, шта је? Шта би било да су Срби били у прилици да адекватно узврате, а не да скачу у море… После свега, шта би уследило, осим – фронталног напада на српски народ, где би год Србе нашли?! А, кад су Срби нападнути, нападачи не побеђују. Тако би било и на Косову и Метохији и другде, и свуда…

           Посматрачи, обично су то западњаци, не би видели своју истинску улогу, чак и кад нису на лицу места! Под условом да су, наравно – на Балкану.