Од Беле куће до Брисела – Србија је иста, а и биће, ваљда, иста
Србија у свету
КО МОЖЕ ДА ОБЈАСНИ: КАКО БИ ТО ШИПТАРИ ПРИЗНАЛИ СРБИЈУ?
* Отварају се и преговори о формирању Заједнице српских општина. Ради се о документу који годинама чами међу недирнутим папирима, а, ево, сада се извлачи на сто, па ако се активира, биће то велика и заштита и самозаштита за Србе на Косову и Метохији…
* Све лепе речи зачас могу да се избришу, ако се услове шиптарским захтевом за међусобно признавање независности
________________________________________________________________
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
ТАМО далеко, у Америци, њеном главном граду, Вашингтону, и центру власти над властима, Белој кући, одбили смо оно што никад нисмо и никад нећемо прихватити, а остварили оно што нам је сада изузетно важно и развојно потребно.
Одбили смо притисак да признамо незавсност албанске државе на српском Космету.
Притисак је био толико јак да је написан бираним речима под бројем десет, албанског и америчко-српског споразума. Садржај под бројем десет је, на захтев српске делегације, избрисан, а остало су све корисне бројке и садржаји о изузетно важним економским пословима.
Економија је, као ретко када, ових дана, вишеслојна – економским садржајем и укупним смислом, најдиректније утиче и на политичке садржаје.
Међузависност је изазита, а перспективе – недељиве. То је чак видљиво и из међусадржаја збивања у Вашингтону и у Бриселу, чак се допуњују…
У Белој кући, центру свих центара америчке власти и њене засад недостижне моћи, Србија и њен председник Вучић, показали су жилави отпор свим притисцима и одбранили се од најтежег – признавања независности Косова!
Реаговање Србије било је неодбрњиво – Америка је избрисала тачку десет, у којој је та подвала била написана, а потом су могле да опстану све друге тачке и садржаји, изузетне економске природе.
Све су тачке правих садржаја, а вероватно је најважнија она која концентрише инвестиције, за које је, на почетку, издвојено 60 милијарди долара.
Следе пројекти – ауто-пут од Ниша до Приштине, железнички воз чак до Драча, оба пута толико важна да је све друго непотребно и помињати, али је важно да све што ће да се ради имати смисао таквог обостраног повезивања, српско-албанског, да ће га и опаки удари тешко моћи да пробију…
После 4, уследио је 7. септембар, у Бриселу, где су оба партнера брзо схватила да је потребно да допуњавају споразуме из Беле куће.
У свему је, чини се, најважније се обострано мислити на будућност – разговори се настављју, први експертски, 17. септембра, па 28. истог месеца, на највишем нивоу, Србија са председником Вучићем на челу.
Као неки футуризам, важна је и једна тема – отвориће Србима и Шиптари посебно важну преокупацију – Заједницу српских општина.
Ради се о документу који годинама чами међу недирнутим папирима, а, ево, сада се извлачи на сто, па ако се активира, биће то велика и заштита и самозаштита за Србе на Косову и Метохији…
Изузетно је важан и бриселски договор о трагању за несталим, бесумње убијеним личностима, којима се не зна – ни гроба. Према пријавама с обестране, нестало је 1.000 Албанаца и 539 Срба.
Србима су се обавезали да ће законом гарантовати повратак Срба исељених са свих имања, станова, кућа, што би убрзало сам повратак и подстакло обострано поштовање мађунационалних односа између Срба и Шиптара, што би, колико-толико, стабилизовало косметску равноправност…
Економски је изузетно важно стварање слободног тржишта, које подразумева несметано кретање људи, робе, услуга и капитала, што значи да се елииминишу баријере и увођење такси, којес у, сећсте се, знато оштетиле српску трговину…
Ове и овакве спремности, а има их још, могу само да отворе перспективе које би, ако се реализују, могле да стабилизују српско-албанске односе које би штитиле институције Европске уније, чија су врата Србији подавно одшкринута.
Све, међутим, наде и перспективе за трен могу да се сруше – ако шиптарска власт настави досадашњим путем, а то значи да би и њихови западни спонзори продужили да граде односе који у наведеним споразумима нису ни дирнути.
Повод зачас може да буде – инсистирање Приштине да се постигне, како га зову, свеобухватни правнообавезујући споразум о обостраном признавању српско-албанских односа...
Све лепе речи зачас могу да се избришу, иако су описане у међународним споразумима. Из њих се види да су могуће, ако се услове захтевом обостраног признавања независности – ко тада може да објашњава како би то Шиптари признали Србију?!
Исто питање могло би да се постави и њиховим спонзорима. Ако буде супротно, видеће се у терминима новог дијалога који би заказали бриселски посредници.
Тајне, обично, не трају дуго.