Треба формирати Српску свемирску агенцију!
МЕЂУНАРОДНИ СКУП РУСИЈА И БАЛКАН
Проф. др Ђорђе БЛАГОЈЕВИЋ: Два века војнотехничке сарадње Србије и Русије (2)
* Садашња власт од самог почетка ради на уништавању војне индустрије, сигурно најјаче индустријске гране коју смо имали
* Један од претходних министара војних хладно је уништио 1200 противавионских пројектила, «застарелих», али којима се ова земља успешно бранила од злочиначке агресије, током које је наша ПВО имала стотине погодака, и стотинак званично уништених непријатељских авиона (процењује се да је стваран број неколико пута већи, јер већина авиона после «хаваријског слетања» више никада не полети)
* Још је зацртао и пут потпуног уништења војне индустрије и војно-техничких научно истраживачких центара, са поступним затварање Војно-техничког института, при чему ће најпре бити затворени најатрактивнији одсеци (ваздухопловни, ракетни, итд.). Вероватно му је то била и најбоља «препорука» као председничком кандидату
* Колико год то некоме звучало мегаломански: нова влада би морала позитивно одговорити на предлог групе професора Машинског факултета у Београду о формирању Српске Свемирске Агенције и укључити земљу у међународну сарадњу на овом пољу
* Нама је неопходна помоћ, помоћ пријатеља и браће. Зато позивам Русију да нам помогне онолико колико је западна колонијалистичка звер помогла антипатриотске велеиздајничке снаге деведесетих година. Потребно нам је само то, али ни мање ни више од тога. Остало ћемо урадити сами
ВОЈНА индустрија је, упркос свему, остала једна од најпропулзивнијих грана индустрије, која је имала изузетан утицај на све остале гране, посебно у смислу освајања нових технологија, али и нових тржишта, посебно у пријатељским земљама.
Примера ради, привредна сарадња с Ираком, током претпоследње деценије прошлог века, започела је продајом неких производа војне индустрије, наставила се изградњом серије војно-индустријских комплекса «КОЛ-1 до КОЛ-15», затим се указала потреба за радничким насељима, аутопутевима...
Пошто су се наше фирме доказале на овим војно-индустријским пројектима, на ред су дошли и хотели и многи други цивилни објекти. Тако је за десет година, СФРЈ остварила бруто-приход од преко 38 милијарди долара сарадњом са Ираком. Дакле: са само једном земљом, што двоструко премашује тадашњи државни дуг.
Слободно се може рећи да је главни разлог високог стандарда који се обично злурадо приписује «добром животу на рачун дугова које сада плаћамо», био управо огроман извоз роба и услуга (нарочито војне технике), што треба захвалити пре свега високо-развијеном војно-индустријском комплексу.
Нажалост, крајем осамдесетих година на чело СССР-а долази Михаил Горбачов, под чијим руководством долази до распада те моћне империје, што производи тектонске поремећаје на геополитичкој мапи света. Русија под Јељцином постаје вазал Запада, а обзиром да у исто време западне силе покрећу процес распада Југославије и иницирање грађанског рата, свака званична сарадња са Русијом престаје.
Неколико државних и приватних фирми покушава да покрене нове пројекте у сарадњи са руским фирмама (Енергомаш, Гироптика, Раменское...) са мање или више успеха.
После разбијања СФРЈ, део војно-индустријског комплекса, који је био смештен у Босни, практично је уништен. Због комплементарности, тиме је тешко погођен и преостали део. Управо због тога, многи аналитичари сматрају да је Босна управо зато била место где је развијен најжешћи рат - циљ је заправо био управо уништење војно-индустријског комплекса!
У Србији је остао мањи део, некада огромне југословенске војне индустрије. Постојали су солидни ресурси бар у неким областима: Црвена Застава - Крагујевац, Први Партизан - Ужице, Прва Петољетка - Трстеник, Слобода – Чачак, Крушик - Ваљево, ДМБ – Београд, Прва Искра – Барич, и многе друге фабрике. Нажалост, небригом државне власти, сви ови капацитети су, углавном незаслужено, доведени у незавидан положај губиташа, и многима од њих прети ликвидација.
Прва Петолетка - Трстеник
Социјалистичка власт је, чак и у време санкција, бар одржавала ове фабрике, и оне су имале ограничен број послова, како у земљи тако и у иностранству (без обзира на санкције), мада их је стално држала на рубу егзистенције, јер је већи део зараде одлазио на одржавање социјалног мира, што је, имајући у виду рат и санкције, било и разумљиво и оправдано. Трагично је да највећи део ових дугова ни до данас није измирен, а скоро сви послови су прекинути током ДОС-ове власти.
Уместо да их скидање санкција препороди, послови су пали скоро на нулу. Практично, ова индустрија изумире и пред гашењем је, без обзира на то што је и даље врло конкурентна у светским размерама у многим областима.
У Србији је остао је и најзначајнији развојни центар, Војно-технички институт, плус неколико цивилних института («Винча», ИМТЕЛ, «Михајло Пупин», «Институт за примењену физику», «ИХТМ», итд.), као и одговарајућа образовно-научна база (Машински, факултет, Електротехнички факултет, Технолошки факултет и Војно-техничка академија).
ВТИ је један огроман научно-технички комплекс, смештен углавном у Жаркову и у Кумодражу, са огромном експерименталном базом, какву сигурно не поседује ниједна земља у свету сличне величине. Неки су га својевремено називали «Југословенска НАСА», што, имајући у виду величину земље, није ни најмање претерано.
То је био и остао, и у претходној и садашњој држави највећи научни и развојни центар. Држава је у овај комплекс уложила милијарде долара и уместо да се тај новац сада враћа кроз пројекте на међународном тржишту, инжењери седе беспослени, не својом жељом, и живе на рубу егзистенције. Када се има у виду цена школовања једног инжењера у овој области, која не укључује само званичне студије, већ и «сазревање» у овој или некој другој сличној установи, рад на веома скупој опреми и производима, јасно је колико цела држава губи.
Посебно треба имати на уму - ако се ова ситуација брзо не промени – да ће се изгубиће тешко стечена знања, а иста се касније се неће моћи обновити, јер нове генерације инжењера неће имати ко да обучи (просечна старост војних инжењера у ВТИ-у је преко 50 година и врло скоро ће бити пензионисани), а тиме ће се оно што је било наша вековна традиција неповратно изгубити.
Десет тешких година ратова и санкција доводе до распада земље и потпуног урушавања војне индустрије. Доласком на власт у Русији патриотских снага, са Владимиром Владимировичем Путином на челу, Русија се поново отвара према Србији. «Споразум о слободној трговини Србије и Русије» потписан је 28. Августа 2000. године. Нажалост, убрзо после тога западне обавештајне службе организују пуч од 5. октобра 2000. и доводе на власт велеиздајничку клику, која Србију доводи у стање необјављене окупације. Све потоње владе, биле су заправо окупационе владе, које су само извршавале одлуке донесене ван земље.
Велеиздајничка клика бежи од Русије као ђаво од крста! Управо због тога, војнотехничка сарадња између Русије и Србије никада није обновљена.
Покушаји појединаца и малих фирми да се доведе висока технологија из Русије (МЕМС сензори) пропада због незаинтересованости српске стране. У Србији важе гесла: «Све што није са Запада је ђубре», «Наши једини пријатељи су западне земље» (ваљда зато што су нас бомбардовале, убијале нашу децу, отимале нам територију...).
Садашња власт од самог почетка ради на уништавању војне индустрије, сигурно најјаче индустријске гране коју смо имали. Мада ништа боља ситуација није ни у осталој индустрији, ако није и гора. Један од претходних министара војних није само хладно уништио 1200 противавионских пројектила, «застарелих», али којима се ова земља успешно бранила од злочиначке агресије, током које је наша ПВО имала стотине погодака, и стотинак званично уништених непријатељских авиона (процењује се да је стваран број неколико пута већи, јер већина авиона после «хаваријског слетања» више никада не полети), него је и зацртао пут потпуног уништења војне индустрије и војно-техничких научно истраживачких центара, ВТИ-а пре свега.
Вероватно му је то била и најбоља «препорука» као председничком кандидату.
Следећи министри само настављају започети посао. Војна индустрија стоји, ВТИ који је чак и за време санкција имао успешне послове с иностранством, паралисан је, с једне стране непостојањем домаћих развојних пројеката, са друге - одлуком да сваки посао са иностранством мора да одобри влада (уз претходни «амин» западних амбасада), а она не одобрава ниједан.
Међутим, ово је још увек «златно доба» према ономе што нас тек очекује. Према новој «стратегији», ова држава нема непријатеља осим светског тероризма (?????), и није јој потребна озбиљна армија, већ тек неколико снажних анти-терористичких јединица!? (Узгред, она најбоља је расформирана током акције «Сабља»!)
Тако ће се најпре укинути РМ и РВиПВО, итд... Сразмерно томе, смањиће се војно-индустријски комплекс, а наравно и војна научно-развојна база. Планира се свођење индустријских капацитета на «разумну меру» («онолико колико нова, реформисана армија може да апсорбује»), као и поступно затварање ВТИ-а, с тим што ће најпре бити затворени они најатрактивнији одсеци (ваздухопловни, ракетни, итд.). Паралелно са овим процесом иде уништавање образовне базе, «реформом» образовног система, али то је посебна тема.
Драган Шутановац у посети ВТИ
Где ми то срљамо?
Уништавамо, област у којој смо били најјачи (поред грађевине која је већ уништена), од које смо живели. Не треба заборавити ни пропулзивност војне индустрије, јер она је та која рађа и осваја нове технологије које се после примењују у другим областима.
Тренутна ситуација је очајна. Не само да војнотехничке сарадње са Русијом више нема, већ нема скоро никаквих активности у овој области. Војна индустрија Србије је на умору, научно-образовна база такође. Можемо једино да се надамо да ће скори избори довести до промена које ће омогућити обнову односа са братском Русијом на свим пољима, па и на војнотехничком. Иначе, тужно нам се пише!
А шта би био први задатак те нове власти у овој области?
Прво: ревидирати све уговоре о сарадњи са НАТО-ом као и све билатералне уговоре са чланицама овог војног савеза. Сваки разговор о даљој сарадњи условити претходним плаћањем ратне штете за зверско бомбардовање наше земље 1999. године.
Одмах прихватити позив за укључење у ОДКБ, и прикључити се Евроазијској иницијативи. То би значило одмрзавање процеса приступа Србије Савезу Русије и Белорусије који је замрзнут 2000. године. Обновити контакте са фирмама руског војнотехничког комплекса ради обнове ранијих лиценци и покретања нових, као и отварања нових пројеката модернизације постојећег наоружања.
Обновити контакте са традиционално пријатељским земљама са којима је раније постојала сарадња на овом пољу. Нажалост, неке међу њима су војним интервенцијама колонијалних западних сила обрисане са мапе света, али има још преосталих.
Успоставити блиске контакте и започети разговоре о сарадњи на војнотехничком пољу са јужноамеричким земљама, пре свега са Бразилом и Венецуелом. Подићи започете разговоре са бразилским фирмама о сарадњи на пољу космичке и војне технике на државни ниво.
Коначно, колико год то некоме звучало мегаломански: позитивно одговорити на предлог групе професора Машинског факултета у Београду о формирању «Српске Свемирске Агенције» и укључити се у међународну сарадњу на овом пољу.
Све ово су кораци који не коштају ништа или коштају веома мало, али могу значајно да покрену војноиндустријски сектор а самим тим и целу индустрију. Крајњи резултат ових мера била би реиндустријализација земље. Јер, ма шта причали експерти, финансијски систем мора бити базиран на производњи!
Без производње, нема нове вредности, а самим тим нема ни новца. Живети на кредит се не може вечно!
Нажалост, плашим се да ове промене нећемо моћи сами да извршимо, јер окупациона власт контролише све медије, штампане и електронске, те предизборна кампања патриотских снага није могућа.
Народ више одавно не верује ништа странкама на политичкој сцени, а не може да дође до релевантних информација о неким новим снагама које су сакривене дубоко у медијском мраку.
Нама је неопходна помоћ, помоћ пријатеља и браће. Зато позивам Русију да нам помогне онолико колико је западна колонијалистичка звер помогла антипатриотске велеиздајничке снаге деведесетих година. Потребно нам је само то, али ни мање ни више од тога. Остало ћемо урадити сами!
(Аутор је потпредседник Покрета за Србију и професор Машинског факултета у Београду)
