Малић: Трампов простор за победу на домаћем терену сужава свака бомба бачена на Иран

АГРЕСИЈА НА ИРАН ПОТРЕБНА ЈЕ ИЗРАЕЛУ, ТРАМПОВА АМЕРИКА ОД ЊЕ ИМА САМО ШТЕТУ

* Америчко-израелски напад на Иран кренуо само неколико дана након што је Марко Рубио објавио да се САД одричу глобалистичког империјализма

* Све да сутра неким чудом у Техерану дође до „догађања демократије“ и Трамп буде добије „безусловну капитулацију“ коју је отворено тражио – што је, искрено говорећи, изузетно мало вјероватно – поремећаји које је овај рат већ изазвао на свјетским тржиштима наставиће се мјесецима, довољно дуго да негативно утичу на саму Америку до избора за Конгрес у новембру

* Прије неки дан је један савезни судија у Вашингтону наредио да се поново отвори „Глас Америке“ и сви отпуштени врате на посао. Дан раније, други судија у Бостону је оспорио сва именовања министра здравља Роберта Кенедија Млађег у савјетодавну комисију за вакцинацију и поништио све њене одлуке од јуна прошле године. Поента је да у Америци столује 677 савезних судија, и да СВАКИ демократа међу њима сматра да може, искључиво на основу својих емоција, да блокира рад државних институција

* Уместо да сву моћ своје функције – а она није мала – искористи да стави „Америку на прво место“ и да је „поново учини великом“, Трамп је по свему судећи одлучио да код куће безусловно капитулира пред демократама и окрене се освајањима у иностранству

_________________________________________________________________

             Пише: Небојша МАЛИЋ

             СВЕГА неколико дана послије најаве Марка Рубија да се Америка одриче глобалистичког империјализма (линк на прошломјесечни текст), кренуо је напад на Иран, у спрези са Израелом.

             Међу десетинама изговора за овај потез, наводе се исламска револуција 1979. и понижење које су САД претрпиле вишемјесечном опсадом амбасаде у Техерану; ирански атомски програм; „великоирански империјализам“ на Блиском истоку и наводна иранска подршка Хезболаху у Либану, Хамасу у Гази и Хутима у Јемену.

             Све и да је све то тачно, ништа од тога није захтијевало да се овај рат поведе баш у овом тренутку. И пријатељима и непријатељима Америке, али и многим Американцима, савршено је јасно да је овај рат у овом тренутку био потребан само Израелу. А Израел заузима посебно мјесто у америчкој политици и друштву, гдје престају логика и стратешко размишљање.

             Сама Америка од овог напада на Иран нема никакве користи, већ само штете. Све да сутра неким чудом у Техерану дође до „догађања демократије“ и Доналд Трамп буде у прилици да добије „безусловну капитулацију“ коју је отворено тражио – што је, искрено говорећи, изузетно мало вјероватно – поремећаји које је овај рат већ изазвао на свјетским тржиштима наставиће се мјесецима, довољно дуго да негативно утичу на саму Америку до избора за Конгрес у новембру.

             Трамп је, наиме, направио исту грешку као и сви велики владари кроз историју: кренуо је у ризичан поход у иностранству а да прво није обезбиједио позадину. Очигледно ни он, ни било ко од његових савјетника није читао „Горски вијенац“, па да зна како треба страховати не од „вражијега кота“ већ од „зла домаћега“.

             Прије неки дан је један савезни судија у Вашингтону наредио да се поново отвори „Глас Америке“ и сви отпуштени врате на посао, а да се пониште све одлуке привремене администраторке Кари Лејк.

             Дан раније, други судија у Бостону је оспорио сва именовања министра здравља Роберта Кенедија Млађег у савјетодавну комисију за вакцинацију и поништио све њене одлуке од јуна прошле године.

             И једно и друго наређење ће највјероватније бити поништено у жалбеном поступку, или пред Врховним судом, али то није битно. Поента је да у Америци столује 677 савезних судија, и да СВАКИ демократа међу њима сматра да може, искључиво на основу својих емоција, да блокира рад државних институција ако раде нешто што се њему (тј. странци по чијим наређењима ради) не допада. А за оспоравање њихове самовоље мора да се троши драгоцјено вријеме.

             Овај судија из Бостона, Брајан Марфи, буквално је именован у децембру 2024. године – послије Трамповог реизбора – и то гласовима искључиво демократа, што је било могуће једино зато што је са сједнице Сената било одсутно таман толико републиканаца да је њихова релативна већина била неважећа.

             Да све буде још црње, међу одсутнима су били Марко Рубио и Џеј Ди Венс, тада још сенатори а данас шеф дипломатије и потпредсједник САД.

             Већ годину и кусур, Трамп није у стању да именује савезне тужиоце у неколико кључних судских јединица. Демократе се користе традицијом тзв. „плавих листића“ да ставе вето на именовања Трампових кадрова. А кад Трамп постави в.д. тужиоце, онда их демократске савезне судије рашчине (мимо процедуре), или пониште њихове оптужнице због „техничких неправилности“.

             Није проблем само у демократама, нажалост. Републиканска странка свакодневно осцилује између бескорисног кукавичлука и намјерне штете. Добар примјер су „плави листићи“, који чак нису ни пропис него традиција из времена када су и једна и друга странка играле по спортским правилима. Иако та правила очигледно више не важе за демократе, које су буквално направиле судско-административни пуч 2017. са „Русијагејтом“, републиканци се још увијек позивају на њих да би оправдали свој кукавичлук.

             Не треба ни спомињати да републиканци нису блокирали Бајденова именовања „плавим листићима“. Као, не би био ред.

             Републикански шеф Сената буквално одбија да покрене процедуру за усвајање закона о интегритету избора (SAVE America Act), јер каже да нема 60 гласова – иако му треба само 51 ако се позове на пословник. Али неће. Јасно је што су демократе против закона који би отежао изборну крађу, али изгледа да су и неки републиканци, јер су највјероватније до фотеља и сами дошли преваром.

             Амерички устав захтијева „савјет и сагласност Сената“ за одређена именовања, међу којима су судије Врховног суда, министри и амбасадори. Временом се то проширило и на ниже федералне функционере, паралелно са трансформацијом Сената од дома који треба да представља државе до мало елитније верзије Представничког дома, у којој се сенатори бирају директно а не у државним скупштинама.

             Систем дозвољава да се блокада именовања заобиђе тако што би Сенат прогласио паузу. Проблем је што руководство Сената одбија то да уради. И тако бројне функције – међу њима и амбасадори у Београду и Сарајеву – и годину послије Трамповог устоличења и даље зврје празне.

             Демократе не крију да им је циљ освајање већине у Конгресу, након чега планирају да одмах покрену још један опозив (импичмент) Трампа. Небитно је зашто, измислиће већ неки разлог.

             Свакодневно са ТВ екрана пријете „лустрацијом“, робијом и пријеким судовима свим републиканцима и свима повезаним са Трампом. Устав? Закон? Традиција? Правила? Ништа их од тога не занима; за њих је политика рат.

Небојша Малић

             У Калифорнији су демократе већ промијениле границе изборних јединица, на шта технички имају право, како би елиминисале неколико републиканских мандата у Представничком дому а повећали број својих. То се исто спрема у Вирџинији, на референдуму који поставља апсолутно цинично питање да ли су гласачи за „једнократну промјену како би се осигурали поштени избори“.

             За то вријеме, републиканци у Индијани су одбили да промијене границе на штету демократа, јер не би био ред.

             Што рече филозоф Кертис Јарвин, републиканци о власти мисле као што о алкохолу размишља лик који воли да попије једно-два хладна пива, док демократе мисле као алкохоличари.

             Демократе су већ мобилисале своје гласаче хистеријом о „диктатору Трампу“ који хоће да им „одузме слободе“, па у свим досадашњим ванредним изборима излазе на гласање у рекордном броју. Потпуно је небитно какви су им кандидати; својевремено је Ненси Пелоси, тада шефица Представничког дома, изјавила да у одређеним изборним јединицама „и чаша воде на којој пише Д може да добије изборе“.

             За то вријеме, милиони републиканаца су деморалисани. Гласањем за Трампа, гласали су за крај војних похода у иностранству, повратак домаће индустрије, обрачун са дубоком државом, реформу здравства, масовне депортације илегалних имиграната, и да неко стане у крај „воук“ тиранији. Све Трампове покушаје да то и уради блокирале су демократске судије и гњецави републиканци у Конгресу.

             А економски просперитет који је Трамп како-тако успио да инспирише, у међувремену ће избрисати раст цијена бензина, од којег Америка зависи више него било која друга земља.

             Умјесто да сву моћ своје функције – а она није мала – искористи да стави „Америку на прво мјесто“ и да је „поново учини великом“, Трамп је по свему судећи одлучио да код куће безусловно капитулира пред демократама и окрене се освајањима у иностранству.

             Прво је покорио Венецуелу, сад бомбардује Иран, а већ је почео да прича и о преузимању Кубе. Али буквално ништа од тога му неће помоћи код куће.

             То не значи да је историјска неминовност да ће демократе да се врате на власт, иако се тако тренутно чини. Можда ће америчка десница, умјесто да репризира судбину бјелогардејаца у Русији прије 100 година, одлучити да нема смисла да поштује правила и традиције када их непријатељ злоупотребљава. Али је сурова чињеница да се простор за побједу на домаћем терену сваком бомбом баченом на Иран све више смањује.