Копривица: Садашња држава Црна Гора представља највећу црногорску аномалију
РАЦИОНАЛНА ОДБРАНА СРПСКИХ ИНТЕРЕСА - КАКВО ЈЕ РОДОЉУБЉЕ СРБА У ЦРНОЈ ГОРИ МОГУЋЕ (2 део)
* Ускраћивање слободе Србима претпоставка је „самосталне Црне Горе“, тј. за „дукљански“ фашизам и његове стране надзорнике слобода црногорских Срба смртна је опасност за њихову „Црну Гору“
* „Дукљанство“ је склепано на бази бивших, „абдициралих“ Срба, и оно може опстајати само ако и даље буде обнављано регрутовањем нових бивших Срба у „дукљане“. Они су потоњи себи узурпаторски дали „право“ да се 25 година баве нама као објектом злостављања, застрашивања, „превправљања“… Зато ни ми не смијемо себи допустити комоцију да се, глумећи некакву „узвишеност“ у односу на њих, не бавимо њима
* Само нам културно-идентитетска побједа над дукљанством, демонстрирање његовог суштинског банкротства и мртворођености, може повратити државу Црну Гору, опозвати њен антисрпски каркатер и довести нас до пуног политичког и историјског ослобођења
* Док црногорски Срби, на трагу духа литија, не издејствују промјену политичког идентитета црногорске државе, Црна Гора, што се нас тиче, прије свега остаје тековина историјског сјећања, затим завичај, али она у емотивном смислу – оваква каква сада јесте – више није наша. Да ли ће то постати – зависиће од понашања саме црногорске државе, али и од способности црногорских Срба да њене установе аутентично уподобе својем бићу
* Прошлогодишње политичке промјене остале су увелико недоречене, и ако у догледно вријеме не буде напретка у смјеру њихове реализације, могућ је и најгори развој догађаја – политички повратак дукљо-ђуканизма
_____________________________________________________
Аутор: Часлав Д. КОПРИВИЦА
АКТИВИЗАЦИЈА наше борбе и прелазак у „наступање“ подразумијева непристајање, као на тобоже неповратну датост, на то да „дукљани“ имају неформалну „власт“ над смислом одредаба „Црна Гора,“ „црногорство“, „(црногорски) Срби“…
Ми не можемо однијети коначну побједу за остварење својих колективних права у Црној Гори ако, поред осталога, не повратимо власт над идентитетски релевантним контекстом означавања и употребе колективних означитеља. Штавише, успјешано остварење овог дјелимичног циља биће један од сигурних показатеља да ли се налазимо на добром путу ка пуној историјској побједи и коначном ослобађању Црне Горе од дукљанске псеудопатриотске окупације.
Из тога слиједи да за нас дјеловање супротног, дукљанског табора не смије бити политички и идентитетски индиферентно, уколико се они тобоже баве само самима собом. Наиме, пошто у Црној Гори живе само два историјска етноса, Срби и Албанци, тада је јасно да је за пројект „независне Црне Горе“ животно важно успостављање и одржавање механизама вјештачке идентитетске конверзије црногорских Срба у историјски, прије 1945, непостојеће, несрпске „Црногорце“, на чијем трагу је и настало потоње „дукљанство“.
Зато је одржавање у животу пројекта „дукљанске“ Црне Горе од суштински неопходно ускраћивање Србима нормалне, демократске политичке инситуционализације унутар Црне Горе, јер ако би се то десило – а мора се десити – тада је само питање времена у којем тренутку ће се испоставити као неспорна социополитичка чињеница, оно што јесте историјска чињеница, да су у Црној Гори Срби већина.
Ако се прекине с праксом обуздавања, репресије над црногорским Србима – независна Црна Гора може постати спорна – ако се, примјера ради, на попису институционално испостави (оно што је општепозната историјска чињеница), да су Срби у Црној Гори макар релативна већина. Зато је ускраћивање слободе Србима претпоставка „самосталне Црне Горе“, тј. за „дукљански“ фашизам и његове стране надзорнике слобода црногорских Срба смртна опасност за њихову „Црну Гору“.
Зато, у мјери у којој је политичко „дукљанство“ историјски потпуно незасновано, и стога противприродно и изопачено, у тој мјери оно мора трајно задржавати агресиван став према црногорским Србима – било да су „дукљанске“ политичке снаге на власти или не. Наиме, сама наша егзистенција, чак и да им ријеч не кажемо о њима самима, њих фактички угрожава, као што је то већ виђено код бивших православних Срба конвертиралих на мухамеданство и римокатоличанство.
Зато је институционални, макар латентно антисрпски став, који може ексалирати све до „дукљанског“ фашизма – један од носећих стубова овако направљене „независне Црне Горе“. То се види и по томе што и они који су дошли на власт гласовима Срба, као институционални представници овакве Црне Горе, Србима, својим гласачима не вјерују.
То нас доводи до тога да је главни проблем савремене Црне Горе то што је Црна Гора држава, јер она у својем институционалном бићу „памти“ антисрпски импулс из којега је настала, и тако ће бити све док се концентрисаном, интенционалном политичком акцијом то не буде измијенило. Спонтано чиљење духа антисрпства из државних установа Црне Горе сада је једва замисливо.
Идентитетска рехабилитација Црне Горе зависи прије свега од нас, црногорских Срба, на том путу нам не стоји само резидуална антриспрска интенционалност државе Црне Горе, већ, још више, политичког „дукљанства“. Зато се ми не смијемо постављати искључиво крајње дефанзивно, како смо се морали држави док смо били доста слабији, као да нас се не тиче њихово дјеловање. То је суштински погрешно, јер је сáмо „дукљанство“ склепано на бази бивших, „абдициралих“ Срба, и оно може опстајати само ако и даље буде обнављано регрутовањем нових бивших Срба у „дукљане“. Црногорско српство и „дукљанство“ су утолико „спојени судови“, те ако су потоњи себи узурпаторски дали „право“ да се 25 година баве нама као објектом злостављања, застрашивања, „преправљања“… тада ни ми не смијемо себи допустити комоцију да се, глумећи некакву „узвишеност“ у односу на њих, не бавимо њима.
Најпослије, због поменуте законитости идентиетских спојених судова, када год се (наизглед) бавимо само собом – што морамо, што нам као људима и као народу пристоји и припада – ми се фактички, и не хотећи, бавимо и њима. Па када је већ тако, хајде да се онда у том узајамном бављењу ми из-бавимо од канџи репресивног „дукљанства“.
Само нам културно-идентитетска побједа над њим, демонстрирање његовог суштинског банкротства и мртворођености, може повратити државу Црну Гору, опозвати њен антисрпски каркатер и довести нас до пуног политичког и историјског ослобођења.
Зато, када, примјера ради, кажемо да у Црној Гори не желимо да доминирамо ни над киме, већ само хоћемо слободу за себе, у чему нима ни трунке ичега спорнога – нама се не вјерује, не само када је ријеч о „дукљанима“ него и о пристрасном, западњачком фактору.
У суштини, они су фактички – не и морално – у праву, јер када и ако се црногорским Србима пружи пуна равноправност (а пружити нам је нико неће, већ је морамо изборити), тада наша реална снага у Црној Гори неће зависити од наше намјере да останемо равноправни суграђани поред „дукљана“ и мањинаца. Пошто су, наиме, сви „дукљани“ православног поријекла етногенеолошки Срби, тада нико ни Западу нити „дукљанима“ не може јамчити да ће укидањем системске дискримнације црногорских Срба политичко-идентитетски тас бити заустављен у некој тачки равнотеже између српских и несрпских/антисрпских Црногораца.
Зато наше неспутано национално постојање наши непријатељи (унутарцрногорски и изванцрногорски) „читају“ као претензију на доминацију, и у томе се ништа неће промијенити. Зато, ако нам је стало до опстанка и слободе, а јесте, као што смо показали, треба да будемо спремни да истрајемо до краја у тражењу својих права, макар „ризиковали“ и тоталну побједу над „дукљанским“ отпадништвом.
Осим тога, „независна Црна Гора“ је прије свега плод геополитичког пројекта Запада, тада је за њих системска репресија црногорских Срба фиксна тачка локалног, унутарцрногорског политичког дјеловања за њихов рачун.
Видјели смо како је политички Запад благонаклоно гледао на геноцидни прогон Срба из РСК. Слично је с рускојезичким становништвом Прибалтика и Украјине. Претпоставка изразито артифицијелних, геополитички мотивисаном (само)вољом моћника образованих творевина јесте насиље према знатном дијелу сопственог становништва. Отуда фашистичка конгенијалност између некадашњих и данашњих фашиста, чак и у Црној Гори, која, све до појаве „дукљанства“, није познавала фашизам ни у једној форми, осим као својег противника.
Зато је за политички Запад геополитички стандард антисрпски и антируски - спровођење фашистичког притиска према Србима и Русима у граничним, геополитички спорним подручјима њиховог обитавања. То објашњава лакоћу с којом он „превиђа“ сва драматична кршења управо западњачких демократских стандарда од стране својих геополитичких фаворита дуж неконсолидованог Limesa.
Када демократија и геополитика дођу у сукоб, односно када се сучеле опште и партикуларно начело – Запад никада нема дилема: увијек даје предност партикуларном, геополитичком принципу. Зато су двојни стандарди његов метастандард.
Док црногорски Срби, на трагу духа литија, не издејствују промјену политичког идентитета црногорске државе, Црна Гора, што се нас тиче, прије свега остаје тековина историјског сјећања, затим завичај, али она у емотивном смислу – оваква каква сада јесте – више није наша. Да ли ће то постати – зависиће од понашања саме црногорске државе, али, нагласио бих још једном, и од способности црногорских Срба да активним политичким, друштвеним, културним дјеловањем њене установе аутентично уподобе својем бићу, да их учине изразом онога што сами јесу, како је то свуда, гдје су државе нормално настајале.
Тада би државне установе, као што је било до 1997, или још боље – до 1916, поново постале израз онога што јесу Црногорци као Срби, односно већина грађана Црне Горе.
Прошлогодишње политичке промјене остале су увелико недоречене, и ако у догледно вријеме не буде напретка у смјеру њихове реализације, могућ је и најгори развој догађаја – политички повратак дукљо-ђуканизма.
Све ово нас суочава с важним реалноетичким проблемом родољубља. црногорских Срба. Наиме, они су не само упућени да воле оно што је Црна Гора била, насупрот ономе што она сада јесте, него и да љубављу према њеној прошлости надокнађују немогућност своје емотивне идентификације с њеном садашњошћу. Ипак, ова аномалија „живљења у прошлости“, што нам самозвани „модернисти“ из Црне Горе и из Србије спочитавају, неупоредиво је мања од аномалије коју живе и коју оличавају „дукљани“.
Они, љубећи свој натовски, албанофилно-кроатофилни Монтенегро, не могу да воле некадашњу Црну Гору, или пак морају да безобзирно кривотворе њену историју и њен историјски идентитет, што немилице и чине – небили га, унаказивањем, уподобили својој псеудопатриотској антиутопији званој „независна Црна Гора“.
„Дукљани“, дакле, живе у садашњости Црне Горе на темељу заборава, лажи и издаје аутентичне Црне Горе. Њихова аномалија је не само кудикамо већа од наше него је и, за разлику од наше, морално неодбрањива.
А заједнички именитељ и наше и њихове аномалије јесте садашња држава Црна Гора, која је настала не само на правно него и на морално нерегуларан начин, тако да сảмо њено постојање у оваквом облику представља највећу црногорску аномалију. Тога треба да буду свјесни сви одговорни и свјесни политички, друштвени и културни актери у Црној Гори, и зато је пред нама дуг, дуг пут до нормализације Црне Горе. Када то кажемо, тада нарочито немамо у виду идеолошку нормализацију ненормалногā, на којем почива држава Црна Гора, а што од нас траже „дукљани“, ДПС и њима сличне политичке снаге, те западњачке амбасаде.
(беседа у Српској кући у Подгорици - следи наставак)
