Копривица: Од одсудне је важности да се СПЦ у Црној Гори дистанцира од „тројанског коња“ Кривокапића

КРИВОКАПИЋЕВА ГАРНИТУРА ВОДИ КРИПТОДУКЉАНСКУ АНТИСРПСКУ ПОЛИТИКУ (крај)

Здравко Кривокапић код Бориса Џонсона

* Антагонизовање нове подгоричке администрације с Београдом и Бањалуком, иако је она уведена у власт превасходно гласовима црногорских Срба, свакако је озбиљан успјех мешетарā са Запада по српским земљама

* Како је од стране тадашње црногорске опозиције, СПЦ у Црној Гори, а најпослије и државе Србије, допуштено да Запад на челу нове црногорске власти инсталира своју марионету?

* За кратко вријеме својег „премијеровања“ Кривокапић је успио да изда све друштвене и политичке актере које је могао: 1) СПЦ у Црној Гори која га је „номиновала“, 2) Демократски фронт, који га је, на предлог СПЦ у Црној Гори, прихватио за мандатара – као представника ДФ (!), 3) власти Србије које су привољеле ДФ да ипак дâ подршку Кривокапићу послије његовог скандалозног потписа споразума с коалиционим партнерима, написаном (дословно!) у једној западњачкој амбасади у Подгорици

* Како је могуће да је за званични Београд Албанија, анексиони хегемон приштинских одметникā, држава-агресор која штеточински вршља по тзв. „Прешевској долини“, постојбина Жуте куће… – ближа од, ма колико кукавне и вјероломне званичне Подгорице?

_____________________________________________________________

       КАО што је иза вишегодишње, много пута на дјелу потврђене „срдачне Антанте“ Ђукановић–Вучић стајала дуга (чврста) рука Запада, заједничког налогодавца обојици локалних господара, тако и иза садашњег, инсценираног обостраног непријатељства званичне Подгорице и званичног Београда стоји исти рукопис, само што је „београдски“ дио сценарија унеколико модификован.

       Ако и дукљани и криптодукљани унисоно говоре о „београдској опасности“ за сувереност протектората званог „Црног Гора“ (а у питању је заправо псеудопротекторат, јер у протекторату хегемон има одговорност за своје „штићенике“, док се Црна Гора третира као нека субсахарска „независна држава“ која у међународним односима и посједује одговарајућу специфичну тежину), дотле је вишегодишњу колаборацију званичног Београда с Ђукановићевим усташоидним режимом – у име „мира“ у региону, „привредног раста“ и осталих вучићевских флоскула – замијенила тобожња одбрана националних интереса Срба и Србије наспрам њихових (неспорних) угрожавања од стране нове црногорске власти.

       Узгред, ове и овакве црногорске власти вјероватно не би било без одлучујуће ријечи званичног Београда у тренутку када се Демократски фронт озбиљно колебао, послије првих забрињавајућих знакова Кривокапићевог непредвидљивог понашања, које ће касније ескалирати до аморалне политичке неурачунљивости. Додуше, када је већ било дошло до тога да се, од Запада очигледно подметнути Кривокапић, изабере за носиоца побједничке листе на изборима, тада већ није било много избора.

       Ипак, поставља се питање: Ко је у Црној Гори, зашто, с којим сазнањима и каквим разлозима предложио баш Здравка Кривокапића на то мјесто, те да ли је, ко је и на који начин из Београда томе „кумовао“?

       Одговори на нека од ових питања у јавности већ постоје, али не сви, а тиме и на оно што је овдје одлучујуће – како је од стране тадашње црногорске опозиције, СПЦ у Црној Гори, а најпослије и државе Србије, допуштено да Запад на челу нове црногорске власти инсталира своју марионету?

       Претпоставка да се он тек тако и необјашњиво изметнуо у ово што сада јесте послије избора, благо речено је неувјерљива.

       За хипотезу која слиједи тренутно немамо доказа, иако нам се ни најмање не чини невјероватном: Шта ако је неко из Србије ко је можда био у позицији да учествује у вијећању о носиоцу листе „За будућност Црне Горе“ (сјетимо се, с ликовним обиљежјима у бојама српске тробојке, а не Ђукановићеве приватне „државне заставе“), а тиме и потенцијалном мандатару, знао ко је заправо Здравко Кривокапић и за шта би могао бити способан, а да ништа није предузео поводом тога – или можда баш јесте?

       Истина, то звучи демонски – кумовати интронизовању „тројанског коња“, а онда га нападати због онога што он ради, а све у оквиру плана који је другдје већ био срачунат н наложен. Но ако знамо какви су се све невјероватни, књижевној фикцији (не баш квалитетне књижевности) блиски „сценарији“ од 1991. овдје остваривали, то се, на основу доступних емпиријских индикација, ни у овом случају не може искључити.

       Какав је досадашњи биланс Кривокапићеве „владавине“ Црном Гором, нажалост увелико обиљежене његовим невладањем самим собом?

       Када ово питамо, имамо у виду само факторе утицајā, те обавезā и потоњег понашања које је из тога проистекло.

       За ово кратко вријеме својег „премијеровања“ успио је да изда све друштвене и политичке актере које је могао: 1) СПЦ у Црној Гори која га је „номиновала“, 2) Демократски фронт, који га је, на предлог СПЦ у Црној Гори, прихватио за мандатара – као представника ДФ (!), 3) власти Србије које су привољеле ДФ да ипак дâ подршку Кривокапићу послије његовог скандалозног потписа споразума с коалиционим партнерима, написаном (дословно!) у једној западњачкој амбасади у Подгорици.

       Ако имамо у виду да је таквим вишеструким и поновљеним вјероломством Кривокапић издао прије свега „своје“ гласаче, тј. гласаче који су вољом и/или утицајем трију поменутих фактора – не његовом заслугом – постали „његови“, да је издао и побједнички дух литија, тада није тешко доћи до закључка да су издаја својих и служење непријатељу двије једине ставке његовог „(негативног) политичког капитала“.

       То је још једном потврђено његовом најновијом изјавом у Лондону гдје је – нагађајући, у стилу трећеразредног провинцијског жбира, шта би годило „слуху“ домаћинā – проговорио о „малигним активностима и хибридним пријетњама из окружења“.

       Овај рјечник смишљен је управо у Лондону, да би означио (тачније: изумио, а уједно и проказао) наводне активности Русије у Украјини и у Источној Европи, а „неустрашиви“ Кривокапић је то „примијенио“ на Србију (Русија ипак није окружење Црне Горе), да би подвукао да неће скренути с „еврофилског“ пута.

       Нагласимо још једном, као што је пријатељство Ђукановића и Вучића одговарало Западу, тако и непријатељство Вучића и Кривокапића прија истом газди, који је, нема сумње, архитекта и једнога и другога.

       Резултат тога је да су тренутно односи званичног Београда и званичне Тиране неупоредиво бољи од односа званичног Београда и званичне Подгорице.

       Уз све неопростиве „заслуге“ тројца Кривокапић – Бечић – Абазовић за лоше односе Црне Горе и Србије, овакав упоредни биланс (у односу на Албанију) противприродан је и скандалозан.

       Како је, наиме, могуће да је за званични Београд Албанија, анексиони хегемон приштинских одметникā, држава-агресор која штеточински вршља по тзв. „Прешевској долини“, постојбина Жуте куће… – ближа од, ма колико кукавне и вјероломне званичне Подгорице?

       Да је тако види се по томе што држава Србија, (само)вољом својег предсједника, подиже кредит да би заједничку аутопутну мрежу Албаније и „Косова“ (дакле, „Велике Албаније“) повезала с нашом аутопутном мрежом, иако у томе нема никаквог интереса Србије.

       То је видљиво и на основу тога што је, на примјер, медије (пре)блиске властима албанска туристичка понуда предмет усхићења.

       Примјера вучићевског нормализовања албанског архинепријатељства има још, а без сумње круцијални примјер тога је „малошенгенска иницијатива“, гдје је кретање између двију држава олакшано као да је ријеч о најбољем пријатељу, а не о – Албанији.  

       Не носи ли се неко у званичном Београду мишљу да вербалним ратом с Подгорицом и „панегирицима“ о љетовалиштима „жутокућашког“ сусједа потпомогне албански туризам, едаби, поред осталога, нашкодио црногорском туризму, а тиме и, ваљда, пословнично „одговорном“ Кривокапићу?

       Ако таквих идеја има – а по ономе што се види из СНС-пропагандног погона, рекло би се да је тако – размишља ли се колико ће се тиме (економски, али и морално, најпослије симболички) наштети црногорским Србима, о користима заклетим душманима из „земље орљова“, да и не говоримо?

       Или можда добробит црногорских Срба за званични Београд и није толико важна, осим као условни адут у споља режираној препирци с намјесништвом Запада у Подгорици, с којим се (са)учествује у намјештеном игроказу?

        Успут, и једни и други „принципијелни“ браниоци онога што тобоже сматрају „светим“, послушно уводе санкције Бјелорусији, која ничим није нашкодила ни Србији нити Црној Гори, нити их је икада ичим увриједила, ако не рачунамо да је њен предсједник 1999. под бомбама долазио у агресијом нападнуту СРЈ. То часни људи, а, ваљда, и часне државе памте. Зашто онда санкције?

Овако су дочекали Еди

Раму у Прешеву

       Црна Гора да би потврдила да је одани НАТО-савезник који не прави проблем око тога што се у спољним и унутрашњим пословима баш ништа не пита – чиме се на дјелу показује шта је исход, тежина и смисао „независне Црне Горе“, а Србија… – ту је тешко досјетити се икаквог макар и привидно сувислог разлога, осим чињенице Вучићевог, готово до нивоа условних рефлекса увјежбаног послушништва онима за које вјерује да их мора слушати.

       Антагонизовање нове подгоричке администрације с Београдом и Бањалуком, иако је она уведена у власт превасходно гласовима црногорских Срба, свакако је озбиљан успјех мешетарā са Запада по српским земљама.

       Инструисањем званичне Подгорице и званичног Београда да се оптужују и гложе поводом традиционалних, поново задатих тема, највише страдају аутентични српски интереси – и у Црној Гори, и у Србији, и у „Региону“.

        Они који супротно мисле и зборе, представљајући се публици рецептивној за њихова приповиједања као браниоци (криптодукљанског) црногорства, односно на полуокупациону визуру Андрићевог венца редукованог „српства“, у пракси дјелују као међусобни савезници на спровођењу плана који не одговара ни Србији, нити Црној Гори, а понајмање српском народу.

       Није ли се, уосталом, нешто слично десило и 5. октобра 2000, када је већина родољубиво оријентисаних гласача ДОС устоличила антипатриотску, аутоокупациону власт?

       Од некадашњег ћосићевског, одавно „излизаног“, али ипак незаборављеног добијања у рату, а губљења у миру, дошли смо да Срби добијају у „догађањима народа“, тј. у (пролазним) историјским пројавама народне сабраности око истинитога, али губе у потоњим институционализовањима истих у виду „демократских процеса“.

       Заправо, с изузетком Милошевићевог доласка на власт, када је нова владајућа структура одговарала народној вољи, у случају Петог октобра 2000, те 30. августа 2020, пројава народне воље доводила је, да се изразимо добро опробаним комунистичким политичким жаргоном, „ненародну власт“.

       Укратко, Срби гласају – што на гласачким мјестима, што на улици – али на основу тога одлучују и заправо владају инострани србофоби, помоћу локалних марионета.

       Вријеме је – макар због спознаја да је некада било тако – да се овај тренд промијени.     Они који су напросто украли побједу црногорских Срба – најприје на литијама, а онда и на изборима – треба да буду удаљени од власти, коју нелегитимно узурпирају.

       Ствар са Србијом је у том погледу другачија, будући да овдашње власти, врло формално посматрано, имају легитимност, док је њихово послушништво Западу ипак селективније  него код криптодукљана.

       Ипак, у ономе што је Западу геополитички овдје најважније, они не одступају, што се види не само по истрајним покушајима власти у Србији да се одустајањем од српске суверености на Косову и Метохији створе претпоставке за тзв. „евроинтеграције“, које се, и београдски „еврофили“ добро знају, неће догодити.

       „Србија (наводно) побеђује» – али без Косова и Метохије… „Тројанска“ гарнитура у Београду је старија и кудикамо вјештија од оне у Подгорици.

       Најпослије, треба нешто рећи и о улози Српске православне цркве у Црној Гори, у контексту новонастале политичке ситуација.

       СПЦ у Црној Гори не треба подсјећати на оно што она зна и што је већ чинила, а то је потврђивање своје дистанцираности од званичног Београда, увијек спремног да аутентичне националне интересе, када год се за то укаже „прилика“, помијеша с деструктивним „дворским“ мешетарањем, вођеним каткад непрозирним, готово патолошким идиосинкразијама „господара“ Србије, али не и националним, нити државним интересима.

       Ипак, од одсудне је важности да СПЦ у Црној Гори нађе начина да уради и оно што из моралних, али и историјско-идентитетских разлога напросто мора – да се јасно дистанцира од нове званичне Подгорице, тим прије што је у довођењу некадашњег политичког анонимуса, а сада, извјесно је „тројанског коња“ Кривокапића, управо она одиграла одлучујућу улогу.

       Ова је обавеза утолико израженија ако се зна да је Здравко Кривокапић морално и интелектуално недорастао задатку пред којим се нашао, до те мјере да пристојног човјека обузима стид када слуша његове неурачунљиве иступе којима себе потврђује као „НАТО-пјешадинца“ ниског чина, који нажалост представља Црну Гору.

       СПЦ у Црној Гори је на то обавезна не само стога што је Кривокапић вјероломно обмануо СПЦ обећаном, а онда повученом спремношћу да потпише Темељни закон са СПЦ, нити само због неукусне и штеточинске „интервенције“ политички неуког предсједника црногорске владе „у корист“ садашњег митрополита црногорско-приморскога Јоаникија, који би и без тога био изабран – док је након тога изабран само упркос томе.

       Ријеч је и о томе да је СПЦ у Црној Гори свој огромни ауторитет заложила за особу која, истина у смањеном обиму у односу на претходнике, наставља да води криптодукљанску, антисрпску политику.

       Докле ће то бити могуће, то добрим дијелом зависи од гласа епархија свете Српске православне цркве у Црној Гори.