Којић: Ако је у Сребреници био геноцид – онда за праве геноциде треба наћи нови термин
ТРИБИНА „ДЕКОНСТРУКЦИЈА МИТОВА О САРАЈЕВСКОМ СУЖИВОТУ И ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ“
Прво заседање "Грајфове комисије"
* Запад преко Хашког трибунала и наметања закона у БиХ, жели сакрити своју нечасну улогу у разбијању Југославије и сврставање у тим дешавањима на страну Муслимана и Хрвата. У Федерацији БиХ се на грађењу слике жртве, те скривањем истине о злочинима над Србима, жели продужити ратна пропаганда. Такође, желе се произвести политичке посљедице на преуређење дејтонске БиХ, односно укидање Републике Српске
* Током пробоја у јулу 1995. године из окружења, из Сребренице ка Тузли, 4.000 до 5.000 муслиманских бораца изгубило је живот у међусобним и борбама са припадницима ВРС
* Међународна независна комисија је утврдила да број војних заробљеника, над којима је извршена егзекуција, не може бити већи од броја заробљених, а према доступним подацима, најмањи могући број заробљених је био од 1.500 до 2.000, а највећи од 2.500 до 3.000
* Не постоје општински геноциди! Комисија је констатовала да је највећи теоретски број људи сахрањених у примарним гробницама 3.715. И упозорила да се догађаји у Сребреници не могу окарактерисати као геноцид
______________________________________________________
Милорад КОЈИЋ, диркетор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица
ДЕКОНСТРУКЦИЈА митова о сарајевском суживоту и „геноциду“ у Сребреници захтјева посматрање процеса дугог трајања и преклапање различитих интереса у распаду и разбијању бивше Југославије.
Наиме, деведесетих година прошлог вијека, на простору Балкана, поклопили су се интереси великих сила и потреба да се формира синтетичка бошњачка нација.
С једне стране, великим западним силама је требао наратив о злочину који ће подсјећати на нацистичке, како би легитимизовале идеју постојања НАТО пакта након распада Варшавског пакта. Истовремено, НАТО је на овом пољу довршио трансформацију у чије средиште је стављена идеја интервенционизма.
С друге стране, нацији која је тек проглашена - био је потребан кохезивни фактор у виду наратива о великом страдању. А, на првом мјесту у тој поставци, налазило се питање Сребренице.
Милорад Којић
У основним теоријским поставкама, геноцид је унапријед планирана и добро припремљена акција, с одређеном намјером и дугорочним циљевима да се уништи једна вјерска, етничка или национална група као таква.
Масакр, рецимо, као и други масовни злочини, могу бити спонтани акти, тренутна операција која произилази из датог тренутка, и чији су циљеви ограничени.
У случају геноцида, убиства су израз датог профила државе и организације друштва. Иза њих стоји специфична политичка оријентација владајућих друштвених елита. Дакле, за геноцид је потребна претходна намјера уништења циљне групе и постојање широко распрострањеног система. Насупрот томе, масакри и други злочини могу бити несистематско тренутно и спорадично насиље, без дугогодишње идеолошке припреме, а то су и облици насиља који су се догађали кроз читаву историју.
Због свега наведеног, упорно се инсистира на везивању геноцида за Сребреницу како би оно произвело директне политичко-правне посљедице.
Процес којим се велики број различитих злочина преименује у геноцид изазива нешто што се назива инфлација и обезврјеђивање појма геноцида.
Оваквим начином именовања обезвриједили би се они изворни, суштински, школски примјери геноцида, поготово они почињени у Другом свјетском рату. Један од таквих злочина, који се желе замаглити, јесте Геноцид над Србима у НДХ.
Геноцид би, на тај начин, као „злочин над злочинима“, изгубио својеврсну издвојеност на скали злочина, и дошло би до замагљивања трајних историјских процеса на којима су стварни злочини почињени.
Конкретно, више научника је јасно изразило став да би се, уколико би се термин геноцид везао за дешавања у Сребреници, у љето 1995. године, за прави злочин геноцида морао користити неки други термин.
Основни циљ инфлације појма геноцида јесу конкретне политичке посљедице, а разне елите промовишу такве наративе у смислу виктимизације сопственог колектива, очекујући због тога економске, политичке и друге бенефите.
Важно је рећи да ни у теорији не постоји термин „општински геноцид“, који представља манипулацију дефиницијом, односно њеним дијелом који говори о дјелимичном уништењу заједнице.
Конкретно, Србима је на територији НДХ било намијењено потпуно уништење, што је само по себи геноцид. Како Срби тада нису живјели само у НДХ, српски народ, ако га посматрамо као цјелину, био би дјелимично уништен.
Из извештаја Међународне независне
комисије за Сребреницу
За изучавање свих догађаја у прошлости, а поготову овако осјетљивих тема попут рата и ратних злочина, веома је битан историјски контекст. У том контексту немогуће је заобићи дешавања у Сребреници и околини прије 1995. године.
Западни амбасадори, други промотери и њима подређени носиоци западних интереса, по правилу игноришу контекст дешавања.
Прије свега, игноришу српске цивилне жртве у селима у централном Подрињу од 1992-1995. године!
Разлог за то је што би давање почасти српским жртвама могло релативизовати поменути наратив. Сликовит примјер је недавно усвојена Резолуција у Црној Гори. Она је политички акт који, у највећој мјери, иде на руку бившем режиму.
Сама Резолуција је политички акт, јер, без обзира на то што је у њој наведено да је забрањено негирање, није могуће покренути поступак против некога ко је мишљења да се догађаји у Сребреницу не могу квалификовати као геноцид. То је чист примјер политичке злоупотребе ове тематике са којом се свакодневно сусрећемо.
Треба обратити пажњу, такође, на промовисање и наметање кривичне одговорности за оспоравање геноцида у Сребреници, које се активно најављује у региону.
Смисао тога јесте потпуно сузбијање научног и неидеолошког посматрања догађаја, не само у Сребреници и околини, него и у односу на корјене и догађаје у Одбрамбено-отаџбинском рату.
Једнострано се жели наметнути идеолошко тумачење прошлости и карактера ратова за разбијање Југославије.
У таквим настојањима, Запад преко Хашког трибунала и наметања закона у БиХ, жели сакрити своју нечасну улогу у разбијању државе и сврставање у тим дешавањима на страну Муслимана и Хрвата.
У Федерацији БиХ се на грађењу слике жртве, те скривањем истине о злочинима над Србима, жели продужити ратна пропаганда. Такође, на основу тога, желе се произвести политичке посљедице на преуређење дејтонске Босне и Херцеговине, односно укидање Републике Српске.
На тај начин, генерације које долазе, о прошлости би училе искључиво на основу хашке интерпретације историје, која позива на колективну одговорност српског народа и Републике Српске.
Председник Комисије Гидеон Грајф
Што се самог контекста догађаја тиче, треба подсјетити на дешавања на терену.
Након муслиманских напада на Кравицу и Скелане, током јануара 1993. године, дошло је до контраофанзиве Војске Републике Српске, у оквиру које је подручје Сребренице било готово ослобођено. Накнадном интервенцијом представника великих сила, одлучено је да Сребреница буде демилитаризована и заштићена зона. Ипак, демилитаризација не само да никада није била извршена, већ документи којима располажемо говоре да муслиманска страна никада није ни имала намјеру да демилитаризује овај простор.
Према наређењу Сефера Халиловића, у Сребреници је требало предати само покварено и старо наоружање, док је употребљиво оружје требало сачувати. И саме међународне снаге, које су морале извести демилитаризацију, имале су инструкције да не инсистирају на предаји оружја муслиманских снага. Дакле, муслимани су сачували дио постојећег наоружања, а за вријеме постојања „демилитаризоване зоне“, наоружање је допремано ваздушним путем.
УНПРОФОР у енклави Сребреница, односно холандски батаљон, имао је редовне састанке са командом 28. дивизије такозване Армије БиХ. Њихово сједиште је било у истој згради гдје су се налазили и војни посматрачи УН (УНМО). Постоје бројни документи и извјештаји УН у овој енклави, који недвосмислено свједоче да су били свјесни постојања цијеле дивизије такозване Армије БиХ и да су о томе редовно извјештавали своје надређене у Сарајеву, Загребу и Њујорку, као и Министарство одбране у Холандији.
У том смислу се намеће и питање евентуалне одговорности због неспровођења Споразума о демилитаризацији, чији гарант су биле УН.
У вези с тим, потребно је обратити пажњу и на резултате истраживања Међународне независне комисије, које је истраживала страдање свих народа у сребреничкој регији.
Према њеном извјештају, а према подацима из Монографије 28. дивизије тзв. АБиХ, до почетка 1995. године, страдало је око 2.100 људи, међу којима су велика већина били војни обвезници.
Неспорно је да је до демилитаризације Сребренице 1993. године било на десетине напада на муслиманска села, у којима је страдало неколико стотина цивила.
Када се говори о операцији пробој из окружења у јулу 1995. године, треба имати на уму да је у пробој кренуло око 12.500 људи, међу којима је био веома мали број цивила. Они су, дакле, у тој колони, изгубили статус цивила.
Према налазима Комисије, број погинулих војника током пробоја је између 4.000 и 5.000, док је број стријељаних између 1.500 и 3.000.
Комисија је утврдила и да је у периоду од 1992. године, па до јула 1995. године, страдало око 2.665 Срба и нешто више од 2.000 муслимана.
У ове цифре су убројане и цивилне и војне жртве.
У средњем Подрињу, муслиманске снаге на челу са Насером Орићем, су уз потпуну координацију и знање муслиманског политичког и војног руководства у Сарајеву, извршиле систематске масовне злочине и етничко чишћење српског становништва на територији од око 900 км2 и то на дијеловима пет општина у тој регији.
Након званичне и формалне демилитаризације енклава Сребреница и Жепа, муслиманско политичко и војно руководство у Сарајеву је одлучило да у потпуности сачува своје војне потенцијале у овим енклавама.
Спровођене овог плана је омогућено и на захтјев неких моћних западних земаља. Ово је резултовало тиме да су оружани напади из енклава на српско становништво и оружане снаге настављени са мањим или већим интензитетом, а према команди у Сарајеву, све до јула 1995. године, када је ВРС одлучила да уништи војне потенцијале тзв. АРБиХ у овим енклавама.
Током пробоја из окружења, у јулу 1995. године, истраживања са криминалистичког аспекта, спроведена у оквиру рада Комисије показала су да је 4.000 до 5.000 бораца изгубило живот у међусобним борбама и борбама са припадницима ВРС, као и у разним другим околностима.
Комисија је утврдила да број војних заробљеника, над којима је извршена егзекуција, не може бити већи од броја заробљених, а према доступним подацима, најмањи могући број заробљених је био од 1.500 до 2.000, а највећи од 2.500 до 3.000.
Ова процјена је у потпуности у складу са форензичким истраживањем, које је, такође, спроведено у оквиру рада Комисије. Констатовано је да је највећи теоретски број људи сахрањених у примарним гробницама 3.715.
Комисија је утврдила да се догађаји у Сребреници не могу окарактерисати као геноцид. Истовремено, Комисија је акцентовала почињене злочине и позвала на санкционисање криваца, што би био пут до помирења и суживота.
Јасно је, дакле, само кроз сагледавање неких од најважнијих чињеница, да је, само не погрешно, него и злонамјерно повезивање дешавања из јула 1995. у Сребреници са појмом геноцида.
Наш је задатак да такав пројектовани пропагандно-идеолошки наратив деконструишемо, прије свега, јасним изношењем историјског контекста и чисте фактографије.
(трибину су организовали информативно-политички портали „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)
