Кецмановић: Србима су се на небу изнад Босне поклопиле највеће звезде политичке галаксије

УПИТАШ ЛИ НЕКОГА У БиХ НАВИЈА ЛИ ЗА ПАЛЕСТИНЦЕ И ИРАНЦЕ ИЛИ ИЗРАЕЛ И САД – ЗНАЋЕШ КОЈЕ ЈЕ НАЦИОНАЛНОСТИ

Жељка Цвијановић и Кристофер Ландау

* Други човек америчке дипломатије Кристофер Ландау је на почетку разговора са Цвијановић рекао да су „САД према Србима биле неправедне и да хоће то да поправе“. Елем, Додику се нису само допале Трампове предизборне изјаве да ће се „са Путином око Украјине договорити за месец дана“ и да се „САД неће више мешати у унутрашње ствари других земаља“, па је за њега навијао када нико није

* Додикова Српска је одавно отворено јасно и гласно и досЛедно стала на страну Израела, чак и кад то јавно није била ни Америка. Најкраће речено, Србе са Јеврејима повезује страдање у Јасеновцу, као и невоље са муслиманским комшилуком, а ту су, на истој страни, очигледније него икад, и САД

* Матушка Русија, словенска и православна, у којој је је Додик срдачно приман (Путин, Лавров, Шојгу, Милер...) више него иједан пријатељ учинила је на дипломатском и политичком плану највише што је реално могла, и овај је то заслужио доследном лојалношћу

* А судиница Сена пише писма ЦИК-у да њена пресуда значи да Миле не може да буде ни шеф странке. Одбију је, а она опет. Таква  упорност није типична за нагодну муслиманку, таман и да јој је бабо служио у СС Ханџар дивизији. Могла јој је доћи само од Шмита, који не одустаје ни од имовине Српске, ни од Додика       

______________________________________________________________

             Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

             АКО данас у Босни упиташ непознатог пролазника да ли навија за Палестинце и Персијанце или за Израелце и Американце, сазнаћеш и које је националности.

             Доналд Трамп и Џеј Ди Венс кажу да „САД воде рат за заштиту хришћана“. А од кога би доли од муслимана!?

             Већ првих дана напада на Иран, у разговору на једном београдском ТВ каналу муфтија Јусуфспахић је изјавио „Ово је рат против муслимана“.

             Одговарајућа вјерско-национална подјела и антагонизам у Босни постојали су још од османске окупације, али већ током грађанског рата ’92 - ’95 све се одвијало по Хантингтоновој прогнози да послије пада Берлинског зида и краја идеолошких сукоба неће доћи до „једног свијета“, “свијета мира“ и „краја историје“, него до Сукоба цивилизација, читај - религија.

             Овај видовити амерички геополитичар своје знаменито дјело писао је у вријеме када је „босански рат“ већ био почео и остало је нејасно да ли му је био илустрација или инспирација.

             Како год, Босна је постала свијет, односно свијет – Босна.

             Међутим, једно је теоријска антиципација, а друго политички живот у којем није све на папиру схематски заокружено, чисто и јасно. У његову генерално тачну тезу да ће трима ратујућим странама у БиХ припомоћи истовјерни народи у ближем и ширем окружењу, нису се једино уклапале САД, које су нападно заузеле антисрпску страну босанских муслимана, потоњих Бошњака.

             Његови покушаји да објасни тај изузетак („манихејски поглед на свијет“, „етика помагања слабијим“ и сл.) остали су неубједљиви. Али, сада је америчко одступање од Хантингтонове схеме живот исправио.

             Ландау је на почетку разговора са Цвијановић рекао да су „САД према Србима биле неправедне и да хоће то да поправе“. Елем, Додику се нису само допале Трампове предизборне изјаве да ће се „са Путином око Украјине договорити за мјесец дана“ и да се „САД неће више мјешати у унутрашње ствари других земаља“, па је за њега навијао када нико није, укључив и већину америчких бирача, него се он уклопио и у Хантингтонову геополитичку визију.

             Истовремено, глобални геополитички процеси су ту визију накнадно закомпликовали и у БиХ. Биће исламског тероризма, антисемитизма, исламофобије.

             Додикова Српска је одавно отворено јасно и гласно и досљедно стала на страну Израела, чак и кад то јавно није била ни Америка. Најкраће речено, Србе са Јеврејима повезује страдање у Јасеновцу, као и невоље са муслиманским комшилуком, а ту су, на истој страни, очигледније него икад, и САД.

             Бошњаци су пак развучени између политичке елите, којој је из Вашингтона пепоручен „равноправан дијалог са друга два народа о реалним и практичним рјешењима“ и национално-вјерске базе, која јој под прозорима тражи солидарност са муслиманском браћом која се узајамно ракетира, а предизборна кампања само што није почела.

             Хрвати су тврдили да су персијског поријекла да би доказали да нису покрштени Срби, али Хрватска као еуропска не зна куд би између Вашингтона и Брисела, па игра на сигурно. Пленковић организује Томпсонове концрте и кличе За дом спремни, јер то увијек пали код усташоидних бирача, а препоручује их традиционалној савезници Њемачкој, док ова спонзорише антисрпску војну сарадању Загреб-Тирана-Приштина.

             На директним изборима побјеђује Милановић јер има доста и оних бољих.

             Српска позиција у БиХ, бар за сада, дјелује најкомотније: добри за Изреалом, са САД, са Русијом, на путу за ЕУ, али ... Српска браћа Руси и гвоздени пријатељи Кинези су стали иза Ирана, кључне геополитичке тачке у надметању БРИКС-а са  Западом.

             Но, памти се да су муџахедини из десетине исламских земаља ’93 стигли у ратну БиХ у помоћ муслиманској браћи управо из Техерана и код Возуће пред камерама буквално клали заробљене војнике ВРС, а ономад у Сарајеву пасдарански генерал са министром одбране БиХ Зуканом Хелезом договара војну сарадњу иза леђа Бањалуке.

             Како Срби могу са њима, а како опет и мимо словенског братства и челичних пријатеља, који су нетом матици испоручили суперсонични ПВО?

             Посљедњи израелско-палестински рат почео је тако што је Хамас ракетирао циљеве унутар јеврејске државе, први пут пробушио „непробојну ПВО куполу“ и упао у територију Израела, заробио таоце и одвео их у непрегледни лавиринт подземних тунела у Гази, али нико није остао равнодушан на сурову одмазду поравнавања палестинских територија.

             Још од успостављања исламске државе Иран, ајатолах Хомеини говорио је о ционистичкој завјери и америчком сатани, пријетио Израелу уништењем, те прерађивао уранијум.

             Проирански Хезболах је из Либана отворио други фронт против Израела, али жртве у Школи за дјевочице код сваког изазивају снажну емпатију. Ипак, савезници и симпатизери једне од двије стране истицаће само да су Хамас и Хезболах започели сукобе, односно разарање Газе и помор 171 једног дјетета.   

             И опет једно али ... Додик је навијао за Трампа још у његовој првој предизборној кампањи када нико није, и у томе остао досљедан и када је овај изгубио битку за други мандат, и Трамп му је узвратио када је поново постао предсједник. Али шта, при томе, са заштитницима Русима.

             Повољна околност за Додика била је и у томе што је у том тренутку Трамп, према одавно декларисаном плану, свом снагом кренуо на договор са Путином око Украјине, а мимо ЕУ, те су се Србима на небу изнад Босне, бар привремено поклопиле највеће звијезде планетарне политичке галаксије.

             Матушка Русија, словенска и православна, у којој је је Додик срдачно приман (Путин, Лавров, Шојгу, Милер...) више него иједан пријатељ учинила је на дипломатском и политичком плану највише што је реално могла, и овај је то заслужио досљедном лојалношћу.

             На иницијативу и под предсједавањем РФ одржана је сједница СБ УН на коју „в.п.“ Шмит није био ни позван Василиј Небензја га је калпио као никада, његова америчка колегиница се што немушто што експлиците сложила, а самозваног губернатора Швабу Кристијана бранио је само Британац.

             Можда је то био преломан тренутак чији сценариј је морао бити претходно договорен на релацији Москва-Вашингтон, а своју улогу је одиграо и Додиков пријатељ Орбан, политички маг који сједи и у ЕУ и у НАТО, Трампов фаворит у Европи, ужива и Путинову наклоности јер неће против Русије.

             Најзад, иако му је већина, и то најјачих држава у ЕУ, радила не само о политичкој глави, Додик не одустаје од европског пута. А  ЕУ и НАТО не само да имају сједиште у истом граду него, послије дистанцирања Американца, НАТО постаје европска ствар и ЕУ еволуира у војно-политчку организацију, уводи одлучивање већином гласова, пријем новака без права гласа, а милитантна женица Каја, задужена за спољну политику и безбједност, у русофобији је престигла своју претпостављену Урсулу.

             Са њима неће ни Путин ни Трамп, али та по свему губитничка удруга није безопасна када се ради о мањима и слабијим у балканском дворишту.                         

             Упркос свим прогнозама да ће отићи до Нове године, Шмит и даље сједи у Сарајеву и прави се мртав, бонска овлашћења нису укинута, услови 5+2 да странци оду нису суспендована. Нијемци и када су у регуларном току утакмице поражени, у судијској надокнади изједначе и, ако не у продужецима, оно на пенале побиједе.

Ненад Кецмановић

             Ено је судиница Сена пише писма ЦИК-у да њена пресуда значи да Миле не може да буде ни шеф странке. Одбију је, а она опет. Таква  упорност није типична за нагодну муслиманку, таман и да јој је бабо служио у СС Ханџар дивизији. Могла јој је доћи само од Шмита, који не одустаје ни од имовине Српске, ни од Додика.       

             Очекивало се да ће, док је Трамп заузет на Блиском истоку, Путин и Си довршити са Украјином, односно Тајваном, а да ће САД и Израел, пошто нису успјели са обојеном револуцијом у Техерану, убрзо морати да се зауставе и часно повуку проглашењем побједе.        Али, онда још нешто непредвиђено: Путин не убрзава у Украјини, нити је Си на Тајвану, Трамп убија ајатолахе и шаље командосе по уранијум.

             Али, откако су Иранци блокирали Ормуски мореуз и ЕУ оставили без нафте, Каја Калас гута кнедле и привремено скида санкције на насушне руске енергенте. А у Москви не кажу „њет“, него трљају руке јер ће им продати огромне количине по рекордним цијенама.

             Понавља се прича: најприје „биће све јасније након исхода у Украјини“, па „биће све јасније када се ЕУ распадне“, а, сада, „биће све јасније кад се заврши на Блиском истоку“. 

             Да, да, хоће, хоће, али када? „Биће Саћи гаће само не знам кад ће!“, стоји у пјесмици чика Јове Змаја. А босански чово, забленут у контроверзне информације ко с ким, када и зашто, против кога или чега у асиметричним диловима хибридног рата, мрмља себи у њедра: „Е, хајде сад ти буди паметан па разуми“.