Кецмановић: Разграничење на КиМ не сме да нам буде циљ, а на срећу - није ни могуће
„РЕИНТЕГРАЦИЈА ТРЕБА ДА НАМ ЈЕ ЦИЉ, АЛИ ЋЕ МОРАТИ ДА ЧЕКА ПОВОЉНИЈЕ ВРЕМЕ“
* Свако разграничење би значило признање остатка територије која би се нашла са оне стране, а мислим да је Косово територија које не смемо да се одрекнемо. Ни једног педља!
* За разлику од ЕУ, у суштини - Немачке, која би хтела да се тај проблем реши на српску штету, Англосаксонци неће да га реше никако! Тако да су, парадоксално, Англосаксонци који су нам отели Косово, у овом тренутку наши делимични савезници
* Емиграција са Косова много је већа него емиграција из Србије. Тако би могло да се деси да кроз неколико деценија бројност Албанаца на Косову буде много безначајнија - у односу на садашње стање и на број Срба у Србији. То би реинтеграцију учинило много, много лакшом - уз повољне околности
___________________________________________________________________________
Владимир КЕЦМАНОВИЋ, излагање на трибини о КиМ „Реинтеграција или разграничење“
РЕИНТЕГРАЦИЈА треба да нам буде циљ, али тренутно, на жалост, није могућа.
Разграничење не треба да буде циљ и на срећу није могуће.
Зашто на срећу?
Зато што би свака врста разграничења значила признање остатка територије која би се нашла са оне стране, а мислим да је Косово територија које не смемо да се одрекнемо.
Ни једног педља!
Други разлог је што би разграничење - и у најпрагматичнијем смислу и ако би било могуће - било могуће само на начин да бисмо добили неки мали део територије, безначајан, а одрекли се свега. А још бисмо вероватно изгубили део територије, јер би разграничење подразумевало да се да део територије на југу уже Србије - како су је комунисти звали – а бисмо вероватно у коначном салду били у територијалном минусу. Све и да занемаримо да Косова не смемо да се одрекнемо...
Поменута је трећа опција - признање, али је по мени разграничење форма признања. Чак би могла да испадне неповољнија по нас форма разграничења од најобичнијег признања.
Срећа је што то није могуће, а није могуће због тога што они који тренутно доминирају светском политиком, а то су и даље САД, нису за било какво решење, па чак ни на нашу штету.
За разлику од ЕУ, у суштини - Немачке, која би хтела да се тај проблем реши на српску штету, Англосаксонци неће да га реше никако!
Тако да су, парадоксално, Англосаксонци који су нам отели Косово, у овом тренутку наши делимични савезници.
Испоставља се да је замрзнути конфликт, који имамо, једина могућност да не останемо без територије Косова и да сачувамо тапију на њега тиме што га нећемо признати и што ћемо сачекати повољан тренутак да дође до реинтеграције.
Који су услови да до ње дође?
Основни услов је промена међународне констелације, која ће се извесно догађати.
Не можемо да гарантујемо да ће се догађати у нашу корист, али има основа да у то верујемо.
Други фактор који нам сигурно иде у прилог је тај што Србија, као и остали део југоисточне Европе губи становништво, али не губи га у том темпу у ком га губи Косово, јер је емиграција са Косова много већа него емиграција из Србије.
Тако да би могло да се деси да кроз неколико деценија бројност Албанаца на Косову буде много безначајнија - у односу на садашње стање и на број Срба у Србији.
Владимир Кецмановић
То би реинтеграцију учинило много, много лакшом - уз повољне околности.
Мислим да би српска политика тренутно требало да инсистира на замрзнутом конфликту и непристајању на потписивање било каквих даљих уступака.
Оно на чему можемо да радимо јесте да водимо културни рат и да се инсистирањем на културном идентитету Срба на Косову одржава и национална свест и свест других о нашој присутности тамо и значају.
Не заборављајмо да је комплетан српски народ у Аустро-Угарској преживео и да је српски народ преживео турску окупацију од више векова и дошао у прилику да обнови своју државу.
Мислим да је ситуација слична, али у потпуно другачијим условима. И технолошким и цивилизацијским.
За оно што данас треба да се на Косову ради од прворазредног су значаја Срби на Косову и људи који се на терену боре за опстанак наше културе и опстанак наших људи тамо. Колико год да их је остало...
Приредила: Диана Милошевић
