Кецмановић: Мудри чаробњак Арие Ливне сад Српску брижно гледа са небеса и брине о њој

„А НОЋУ СЕ ЈАВЉА МИЛОРАДУ ДОДИКУ – КОГА ЈЕ СМАТРАО СВОЈИМ СИНОМ - ДА ГА ПОСАВЈЕТУЈЕ“

* Ари није био само сенатор и савјетник него и неформални државни секретар за спољне послове.  Та функција није припадала ентитетима, а Српску је мало кад западала као заједничка у Сарајеву. Поред Арија, Српској није била ни потребна

* Сједио је из скромности у најмањој канцаларији у кабинету предсједника на Тргу Републике, у коју је, поред њега и писаћег стола, једва могла да стане само још једна столица, са које је гост могао да га слуша како води дуге разговоре са утицајним пријатељима на више страна свијета, концентрисано и течно, наизмјенице на пет-шест језика и исто толико континената

* Био је један од ријетких блиских Додикових пријатеља, који се није устручавао да га критикује. Али, када су то чинили други, а он остајао без аргумената, одговорао би: „Да, али ја њега волим као сина и увијек ћу бити на његовој страни“

* Као неки стари мудри чаробњак из бајке, ниоткуд је дошао у Српску кад јој је било најтеже, помогао јој да опстане и враћао се у митски Јерусалим да прикупи енергију и поново дође у Бањалуку кад затреба

* Новосаграђени Јеврејски културни центар поред Врбаса је, против Аријеве воље, још за живота понио његове име, а невелика просторију за молитву (синагога), по Аријевој жељи, носи име његове мајке, која је завршила у гасној комори Аушвица

_______________________________________________________________________

         Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

         ОНОМАД је у свим бањалучким и понеким београдским медијима објављена тужна вијест да је у 99. години живота у Јерусалиму преминуо Арие Ливне. 

         Поједини листови објавили су и кратке службене биографске податаке.

         Предсједник Јеврејског културног центра и дугогодишњи специјални представник и шеф Привредног представништва Републике Српске у Израелу.

         Савјетник предсједника Републике Српске, сенатор Републике Српске, као и специјални представник Свјетског јеврејског конгреса.

Директор информативног одјељења у Влади Израела, а потом замјеник и генерални директор Јеврејске агенције.

         Добитник специјалне захвалнице Владе Србије за заслуге на продубљивању и учвршћивању пријатељских односа између српског и јеврејског народа, Ордена части Републике Српске првог степена за заслуге и помоћ српском народу.

      Све наведено ипак је недовољно да објасни зашто су све највише политичке институције РС (Предсједништво, Скупштина и влада) заједнички организовале  комеморативну сједницу на којој је српски члан Предсједништва БиХ о Арие Ливнеу говорио са изузетно много личне топлине, туге и захвалности, у своје и у име Републике Српске.

         И, опет премало за оне који нису више знали о њему и нису га лично познавали.

         Упознао сам Ариеа Ливнеа сутрадан пошто је Милорад Додик изгубио своје прве и од давне 2006. једине изборе у Републици Српској.  На паркингу испред куће, тада већ бившег премијера, било је пусто, за разлику од претходних дана и година када се колима једва могло прићи. Типична слика за однос околине према политичарима који више нису на власти.

         Послије кафе са само накратко депримираним домаћином, који нам је већ послије три гутљаја изложио план за стварање велике странке која ће му обезбиједити више времена да покаже шта хоће и шта може да учини за Српску, Ари и ја смо у башти остали сами.

 

         Из дужег и занимљивог разговора урезало ми се у сјећање оно што је говорио о Додику.

         Са готово профетском увјереношћу, тврдио је да ће се „вратити на власт“, да је „богомдан да води Српску“, да је „једини он може сачувати“...

         За разлику од Ливнеа, кога сам тада први пут видио, Милета сам већ дуго познавао, али упркос пријатељској наклоности и политичком уважавању, чинило ми се да Ари претјерује.

         На страну што су се Ариелове тврдње умногоме потврдиле, људима на тешким, сложеним и одговорним не само политичким пословима у којима сваки потез може бити судбоносан, а то за лидера вјечито оспораване Српске посебно важи, неопходно је да уза се имају не само квалификоване и лојалне сараднике него и оне који безгранично вјерују у њих и оно што чине.

          Ливне је Додику био тај.  И зато се српски лидер са толико топлине и бола ономад опраштао од свога Ариа, пријатеља и саборца, не само свог него и Републике и српског народа.

         Ари није био само сенатор и савјетник него и неформални државни секретар за спољне послове.  Та функција није припадала ентитетима, а Српску је мало кад западала као заједничка у Сарајеву. Поред Арија, Српској није била ни потребна.

 

         Човјек таквог животног искуства, толиког знања, интелигенције и интуиције, вриједио је много више него читаво држвно министарство.

         Сједио је из скромности у најмањој канцаларији у кабинету предсједника на Тргу Републике, у коју је, поред њега и писаћег стола, једва могла да стане само још једна столица, са које је гост могао да га слуша како води дуге разговоре са утицајним пријатељима на више страна свијета, концентрисано и течно, наизмјенице на пет шест језика и исто толико континената.

         Зна се да је одиграо важну улогу када је у критичном тренутку по Српску у Бањалуку ненајављена стигла баронеса Кетрин Ештон, тадашња британска комесарка ЕУ за спољне послове и безбједност. А у то вријеме је и министар спољних послова Израела недјељу дана годишњег одмора провео у граду на Врбасу.

         Ари никада није причао о томе какво је конкретније било његово ангажовање у тим драматичним догађајима, као и у многим другим, мање спектакуларним, али не мање драгоцјеним за његову другу домовину - Српску. Као што није хтио ништа да каже о своме учешћу у лову на нацисте који је дуго трајао након Другог свјетског рата. А понајмање  у спасавању заробљених израелских спортиста на Олимпијади у Минхену.

         Причао је врло упућено о свим тим догађајима и структури и начину дјеловања специјалних служби, али не о именима и себи лично у свему томе.

         На индискретна питања шеретски је одговарао: „Ко год вам каже да је радио за неку од њих, знајте да није“.  

         Оно што је за своје бањалучке саговорнике био Ари, за њега је, како је често истицао, био Драгољуб Јовановић. Са угледним предратним професором Правног факултета у Београду и лидером Демократске странке, дијелио је затвореничку ћелију у Митровици. Привилегија да са њим из дана у дан разговара о свему и свачему, вели да му је вриједила више него универзитетско школовање и не би га мијењао за године слободе.

         Слатко се смијао својој наивности што се, баш као и стари професор, који је вјеровао у комунистичку демократију, на робији нашао на правди бога: послије ослобођења 1945, као љевичар и антифашиста сусрео је свога старог пријатеља и сународника и са њим отворено разговарао о предностима и слабостима социјализма.

         Као љевичар био је понекад жестоки критичар десничарских влада у Израелу, али само када

је тамо, но патриотизам га није поштедио ружних неприлика у представништву РС у Тел Авиву.

         Истовремено, био је један од ријетких блиских Додикових пријатеља, који се није устручавао да га критикује. Али, када су то чинили други, а он остајао без аргумената, одговорао би: „Да, али ја њега волим као сина и увијек ћу бити на његовој страни“.

         Причао је о предности и љепоти својих позних година „када човјеку више ништа не треба да би му неко могао нешто ускратити и када од других ништа не очекује да би га могли разочарати“.

         Волио је људе и људи су вољели њега.

         Шармом, духовитошћу, виталношћу, ведрином и добротом плијенио је све око себе.

         У често закрвљеним односима између власти и опозиције, странака и политичара, иако близак власти, био је добронамјеран према свима.

         Многи су му се обраћали и помагао им је јер су му сва врата била отворена. Бањалука је узвраћала.

Јеврејски културни центар у Бањалуци "Арие Ливне"

         Још за живота му је подигла маузолеј. Новосаграђени Јеврејски културни центар поред Врбаса је, против Аријеве воље, још за живота понио његове име, а невелика просторију за молитву (синагога), по Аријевој жељи, носи име његове мајке, која је завршила у гасној комори Аушвица.

         Своја тешка и бурна животна искуства, која би тешко било смјестити у један роман, као и свој безмало цио вијек дуги живот, подносио је са лакоћом.

         Као неки стари мудри чаробњак из бајке, ниоткуд је дошао у Српску кад јој је било најтеже, помогао јој да опстане и враћао се у митски Јерусалим да прикупи енергију и поново дође у Бањалуку кад затреба. 

         Уз његово већ често поболијевање, али и ријетку дуговјечност, била је везана једна истинита ангедота.

         Уочи повремених одлазака на чувену израелску клинику ради прегледа, терапије и интервенције, окупили би се пријатељи у кафани хотела Љубе Чубића, који је био његов бањалучки дом.

         Ари је већ планирао датум повратка у Бањалуку, а у ваздуху је лебдјела брига свих осталих да ли ће га више уопште видјети. Они који су били најближи понекад би изостали, а на приговор би одговорили: „Не знате ви Арија довољно дуго, ми смо се већ бар десет пута са њим растајали и опраштали са сузама, а он се увијек поново врати. И када умре, нико неће повјеровати.“

         Овога пута чика Ари се неће вратити, али сигурно одозго брижно гледа на Републику Српску и ноћу се јавља сину да га посавјетује.

         „Јер, смрт је само непровјерена вијест из новина.“