Јовановић: Путинова Русија нема разлога да поводом КиМ пристане на мање од Јељцинове Русије

`БРИСЕЛСКИ ДИЈАЛОГ` ТРЕБА ЗАМЕНИТИ СТРАТЕШКИМ У ЧЕТВОРОУГЛУ РУСИЈА-КИНА-САД-ЕУ     

Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин

код Слободана Милошевића

* Имајући у виду да је Русија одиграла важну улогу у окончању првог рата на тлу Европе после Другог светског рата - не може бити логчно да неко данас држи Русију по страни преговарачког процеса чији је циљ отклањање последица тог рата

* Преговори у Бриселу, под окриљем Запада, воде се искључиво у складу са геополитичким интересима Запада. Циљ преговора у Бриселу је решење које је саставни део геополитике експанзије НАТО (САД) на Исток

* Све идеје које Запад лансира и којима тежи у вези са Косовом и Метохијом усмерене су на три међусобно повезана циља – прво, мања и слабија Србија; друго - независно Косово и Метохија (бар до конституисања Велике Албаније); треће - Србија са руководством окренутим против Русије (слично Црној Гори); и четврто - потпуна контрола НАТО до руских граница, односно, учлањење Косова, Србије и Украјине у НАТО

* Замена за стратешки дијалог у четвороуглу нису ни «шаргарепе», ни «поглавља», ни «пакети» инвестиција и «бољег живота». Игра је геополитика, а игралиште тешко да може бити само Балкан

________________________________________________________________________

        Аутор: Живадин ЈОВАНОВИЋ

        КОМПРОМИС за будући статус Косова и Метохије који је записан у Резолуцији СБ 1244, потврђује суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ, у међународно признатим границама, а Албанцима на Косову и Метохији, суштинску аутономију, разуме се, у оквиру СРЈ, односно, Србије.

        Имајући то у виду, логично је закључити да предмет преговора треба да буду конкретизација, модалитети и оживотворење суштине записане у одлуци СБ УН, а не њено заобилажење, умањивање значаја, или негирање.

        Ради се о правном акту светског тела одговорног за мир и безбедност која има највећу правну снагу у међународном правном поретку.

        Резолуција СБ УН 1244 је резултат тешких преговора за окончање илегалне, оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ).

        Ти преговори само у Београду су имали пет рунди. Под бомбама НАТО.

        Дакле, ништа од записаног у документу Ахтисари-Черномирдин-Милошевић од 3. јуна 1999., ни гарантовање суверенитета и територијалног интегритетаи СРЈ (Србије), ни право на враћање контигената српске војске и полиције у Покрајину, није дато због беневолентности НАТО, Била Клинтона, Тонија Блера или Герхарда Шредера према Србији, већ због реализма и нужде.

        Преговорима у Београду увек су предходили и следили их,  разговори на врху у светским центрима као што су Њујорк, Москва, Берлин, Париз, Хелсинки, Брисел.

        Русија је у тим преговорима играла важну улогу посредника. Њена улога била је незаменљива. Она је, такође, била и израз реализма, не само Србије (СРЈ), већ једнако и реализма НАТО, САД и ЕУ.

        СРЈ (Србија) нити је желела, нити је изазвала агресију. Уосталом, данас је сасвим јасно – да то није била ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода САД (НАТО) на Исток, на руске границе.

        Окончање агресије, разарања земље и убијања недужних грађана, био је превасходни интерес Србије. Паралелно, заустваљање даљег разарања европског и светског система безбедности заснованих на Финалном документу ОЕБС из Хелсинкија, односно, на Повељи УН – било је у заједничком интересу Европе, Русије и света.

        Избијање озбиљних разлика у западној Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, било је додатни разлог што је 10. јуна 1999. године оружана агресија кончана резолуцијом СБ УН.

        Имајући у виду да је Русија одиграла важну улогу у окончању првог рата на тлу Европе после Другог светског рата, не може бити логчно да неко данас држи Русију по страни преговарачког процеса чији је циљ отклањање последица тог рата.

        Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008. је управо таква последица. Преговори у Бриселу, под окриљем Запада, воде се искључиво у складу са геополитичким интересима Запада.

        Нелогичност је и у томе што се за исход таквих преговора очекује аминовање Русије у Савету безбедности УН.

        Поводом будућег статуса Косова и Метохије врло често се поставља питање – шта је реално?

        Да ли је реално очекивање да се Русија председника Путина у Савету безбедности УН, или иначе, сагласи са решењем које је у геополитичком смислу далеко мање од онога што је пре 20 година постигла Русија председника Јелцина?

        Питање је утолико логичније што је у међувремену постало сасвим јасно да све идеје које Запад лансира и којима тежи у вези са Косовом и Метохијом усмерене на три међусобно повезана циља – прво, мања и слабија Србија; друго, независно Косово и Метохија (бар до конституисања Велике Албаније); треће, Србија са руководством окренутим против Русије (слично Црној Гори); и четврто, потпуна контрола НАТО до руских граница, односно, учлањење Косова, Србије и Украјине у НАТО.

        Такви покушаји, без обзира што нису реални, воде опасној дестабилизацји Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи, удаљавању од развоја, заостајању.

        Што се Србије тиче, приоритетно је даље учвршћивање политике неутралности, њено уздизање на ниво уставног принципа, уравнотежена међународна сарадња и захтев за поштовање и извршавање неизвршених делова из резолуције СБ УН 1244 и других докумената.

        Дијалог о Косову и Метохији у досадашњом формату тешко може дати уравнотежено, праведно и одрживо решење. Циљ преговора у Брислу је решење које је саставни део геополитике експанзије НАТО (САД) на Исток.

        Да би решење било одрживо и у интересу мира потребно је враћање резолуцији СБ УН 1244, Повељи УН и Финалном документу из Хелсинкија.

        За то је неопходан стратешки дијалог у четвороуглу Русија – Кина - Вашингтон – ЕУ.

        Без тог дијалога слаби су изгледи за успех дијалога Београда и Приштине, ако се и када се настави. Замена нису ни «шаргарепе», ни «поглавља», ни «пакети» инвестиција и «бољег живота». Игра је геополитика, а игралиште тешко да може бити само Балкан.

        Доминација, хегемонизам и застрашивање значе окретање прошлости и сукобима. За мир и будућност неопходни су дијалог, равноправност и поштовање основних принципа међународног права.