Британци за 185 година владања Индијом побили и уморили глађу 85 милиона људи

ИСТРАЖИВАЊЕ: МАСАКРИ И ВЕШТАЧКИ ИЗАЗВАНЕ ГЛАДИ - ГЕНОЦИД ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ У ИНДИЈИ

• У индијским државама Западни Бенгал (посебно области Бирбума и Муршидабада), Бихар, Орису, Џарканд и Бангладешу од 1765. до 1773. године од глади умрло безмало 10 милиона људи
• Индијски историчар Амаресх Мисра тврди да је и у геноциду 1857. убијено 10 милиона људи након што је 10. маја те године у граду Меруту избио масовни устанак у којем су учествовали и муслимани.Устаници су убрзо, за неколико дана, освојили Делхи и велике делове северне Индије. Британци су у тим ратним походима за гушење устанка, који су потрајали неколико година, палили и пљачкали градове и села, убијајући сво цивилно становништво
• Мушкарци, жене и деца Амритсара окупили су се 1919.у парку Јалианвали како би се чуо њихов глас против глади, недостатка посла и угњетавања од стране Британаца. Енглези су изненада блокирали све улазе у парк и отворили ватру на Индијце из свог расположивог оружја. За десет минута непрекидне паљбе убили су хиљаду, а ранили још 1.100 људи
• Један од најгорих злочинаца био је подкраљ Индије (1876. - 1880.) “Месар” лорд Е.Д. Лyтон. Он је организовао горе концентрационе логоре од каснијих – нацистичких, као што је напр. Бухенвалд, (у којем је оброк затвореника имао вредност 1.627 калорија, а за Индијце је био 1.500 калорија. Још се за тај оброк морало радити 9 сати
• Винстон Черчил је најодговорнији за масовну смрт Индијаца од глади 1943. Тада је рекао: “Мрзим Индијце. Они су зверски народ са зверском религијом. Сами су криви за глад јер се коте као зечеви“

Пише: Јово ВУКЕЛИЋ

         ИНДИЈЦИ су за Британце били нижа врста људи, раса недостојна белог човека, бића другог реда и према њима су се понашали као према животињама у току своје вишевековне владавине Индијским подконтинентом. Најстрашнији примери људског садизма, бруталности и малтретирања и зверских убијања забележени су у Британској Индији.

         Можемо ли глад класификовати као геноцид?

         Можемо, јер су глад у Индији плански проузроковали Британци. 

         Што се тиче непрегледних серија глади од 1765. године у Индији, Бангладешу и Пакистану па наредних осам година, све до 1773., последице су биле милиони умрлих. Глад је према непотпуним подацима убила чак 10 милиона Индијаца, трећину претежно бенгалске популације. А могла се наравно избећи без већих тешкоћа, хране је било, али је британски окупатори нису дали, јер не би стицали огромне профите.

         Џон Фиске, познати амерички историчар, у својој књизи "Невиђени свет" написао је „да је та глад била гора од „Црне смрти“ (болест слична куги или еболи) која је харала Европом средином 14. века“.(1)

         Током власти индијских Могула (принчеви и шахови), од сељака се захтевало да плаћају данак од 10-15 одсто пољопривредних прихода, што је омогућавало лагодан живот владара, али и сигурност за сељаке у случају да усеви пропадну .

         Међутим 1765. године британска Источноиндијска компанија (која је имала сурову приватну војску) приморала jе могулског шаха Алама III на Споразум којим је преузела скупљање овог данка и подигла га на 50 одсто.

         План британских окупатора био је дехуманзација Индијаца како би се приказали као дивљаци, пагани и неверници који су уронили у “таму хиндуизма”. Треба нагласити да су у Британији, у Источно-индијском колеџу, створене све тадашње британске сулуде теорије “социјалног инжењеринга” које су довеле до геноцида у Индији и другим земљама. (2)

Провинцију Бенгал-Бихар-Ориса купили за 26 рупија

         Британски завојевачи су 1765. године откупили индијску провинцију Бенгал-Бихар-Ориса за само 26 рупија! Желели су, после тешких борби са побуњеним сељацима, да покажу своју доминацију и моћ остатку потконтинета. Тражили су да се сви устаници предају.

         Глад је посебно била ужасна 1768. и 1769. године у индијским државама Западни Бенгал и Бихар, али је погодила и Орису, Џарканд и Бангладеш.

         Бенгал је најгоре прошао, а посебно области Бирбума и Муршидабада. Хиљаде породица су напуштале своје домове у нади да ће храну наћи на другоом месту, али је нису нашле. Они који су остали су умрли. Британци су се понашали као да се ништа драматично не дешава. А умирали су милиони, нарочито деца.

         И када би одлучили да полумртвим људима дају и минимум хране Британци би од њих захтевали да за њу прво морају да раде. Већина је била толико изцрпљена да су скоро сви умрли пре него би храну добили.

         Током ове велике глади у Бенгалу, Британци су чак из ове провинције одвели сву стоку и однели пиринач и друге прехрамбене намирнице и продали их ван Индије. Британци су на пољима пиринча и житарица након тога садили мак (опијум) како би га извозили у Кину и зарађивали огромне суме новца. И зато је од глади убрзо умрло 10 милиона Индијаца.

         Због глади су избијали масовни немири, а Британци су стварали казнене одреде па су на застрашујуће начине убијали људе, а најпопуларнији начин убијања непослушних био је да завежу човека за врх топа па га разнесу хицем!?!

         Тако је глад владала Индијом, земљом која није знала шта је глад до доласка Британаца. Они су Индијце заиста сматрали нижом расом.

         Индијски писац и историчар, Амаресх Мисра тврди да је Британија „починила још један - највећи геноцид у историји света, баш у Индији“.

         Он описује догађаје везане за тај страшни чин.

         За време британске колонијалне власти у Британској Индији, или Индијском царству ( коју су сачињавали Индија, Пакистани Бангладеш, Шри Ланка), 10. маја 1857. је у граду Меруту избио  масовни устанак хиндуистичког и муслиманског становништва против британских властодржаца. Устаници су убрзо, за неколико дана, освојили Делхи и велике делове северне Индије. Узроци устанка били су немилосрдна експлоатација и израбљивање (рад до смрти) сељака и радника, пљачкали су их и пребијали.

         Тада је (1858.) британска војска у Индији кренула у сурову противофанзиву да угуши велику побуну.

         У британским историјским књигама ова огромна побуна Индијаца  је дрско приказана као обична ратна операција за враћање подручја које су освојили устаници. У побуни су учествовали и милиони сељака, који су тада побијени.Гесло Албиона је било: Индијци су робови које треба убијати.

         Масакрирано 10 милиона људи!

         Индијски историчар, Амаресх Мисра из Бомбаја, тврди: „Британци у тим ратним походима за гушење устанка, који су потрајали неколико година, побили близу 10 милиона људи! Казнене експедиције палиле су и пљачкале градове и села, убијајући сво цивилно становништво. То је највећи геноцид у историји човечанства“.

         Он је о том геноциду написао књигу под насловом „“1857 – The Real Story of the Uprising” (1857. – „Стварна прича о Устанку“).

         Мисра у књизи показује како су Британци били јако окрутни и убијали сваког Индијца који се супротставио британским освајачима. Многи градови и села су потпуно уништени и спаљени. Мисра то поткрепљује са више поузданих извора.

         Масовне смрти хиндуистичких и муслиманских устаника потрђују и тадашње британске колонијалне власти, која је после тог устанка забележила драстичне губитке становништва у појединим регионима Индије. У неким подручјима се број становника смањио за једну петину, у другим за четвртину, а понегде чак за трећину. (3)

         У британским историјским књигама се тај догађај фалсификује и приказује као “индијска побуна” или “индијска непослушност”.

         Геноцид је скриван и приказан чак као некаква оправдана борба британских колонијалних власти против побуњеника.

         Нико никада није одговарао за ове масакре који по дефиницији јесу класичан геноцид!

         Један од најгорих злочинаца био је подкраљ Индије (1876. - 1880.) “Месар” лорд Е.Д. Лyтон.

         Он је организовао горе концентрационе логоре од каснијих – нацистичких, као што је напр. Бухенвалд, (у којем је оброк затвореника имао вредност од 1.627 калорија, док је Темплеов био 1.500 калорија). За тај оброк морало се радити 9 сати. Овај Лyтон, издао је наредбу да се свака вест о убијању или масовном умирању од глади у Индији суспендује и забрани објављивање. Уведени су строги закони ратне цензуре да се не би сазнала истина о масовним убиствима и злоделима.

Прећуткивање геноцида у британској историографији

         Британски историчар Саул Давид, оспорава тврдње Амаресха Мисре, и каже да он претерује. Једноставно, на делу је прећуткивање масакра у британској историографији.

         Али, и други индијски научници - као Амар Фарокви (Amar Farooqui), професор историје на Универзитету у Индији, потпуно се слажу се Мисром.

         Фарокви каже: „Дуго је владало је дуго ћутање о тим догађајима и британској тиранији. Није се могла изнети истина, није било слободе.  Тек сада су пронађена сведочанства Индијаца из тог времена, која показују другу страну те трагичне историје“. (4)

         Вођени само профитом, Британци су током своје колонијалне владавине у Индији плански доводили до читаве серије великих глади због којих су десетине милиона људи умрли за скоро 200 година владавине Албиона и Источноиндијске компаније.

         Британци су имали задатак да максимално експлоатишу природне ресурсе Индије и никакви обзири према становништву нису постојали. Светили су се сурово за најмању непослушност народу Индије у свакој прилици.

         Ова британска политика систематског масовног убијања народа је врло слична оној нацистичкој о уништењу “непожељних”. И била је много масовнија и трајнија. Иритирани због тога што су приходи од опорезивања некада мањи од очекиваних, масовно и брутално су убијали „нижу расу“ (Индијце) . често из чистог беса, освете. Сматрали су Индијце „циганима“, безвредним бићима, робовима без икаквих права.

         Планско убијањесељака и гајење мака

         Потом, Британци су почели да издају наређења сељацима које културе треба узгајати, с обзиром да су их извозили. Сељаци навикли на узгајање пиринча и поврћа тада су морали да узгајају углавном мак (због опијума).

         Најважнији извозни артикал Британске Индије био је опијум. Целу производњу мака и продају опијума водила је опскурна британска Источнондијска компанија.

         Профитерски мотив експлоататора довео  једо катастрофалних и разарајућих последица. Сељацима британске власти уопште нису хтеле да помогну, плански су их убијале.

         Велика бенгалска глад у току ратне 1943. године је најпотреснија зато што је достављањем хране лако могла бити избегнута беспотребна смрт три милиона људи.

         Британски премијер Винстон Черчил био је најодговорнији за ту масовну смрт од глади 1943. Редовно је помоћ упућену Бенгалу преусмеравао војним трупама. Тада је рекао: “Мрзим Индијце. Они су зверски народ са зверском религијом. Сами су криви за глад јер се коте као зечеви“. (5)

         Овом изјавом ушао је у историјске анале геноцида и бесчашћа.  Потом је у Бенгалу умрло чак три милиона људи, а британски и канадски бродови пуни хране пловили су поред обала Бенгалског залива. Британске власти су у првих 7 месеци 1943. из Индије извезле чак 700.000 тона пиринча “за потребе британске војске и цивила”.

         Злочином против човечности и бруталним масакром 1919.  у Амритсару илустроваћемо причу о једној од најсуровијих владавина у историји света.

         Мушкарци, жене и деца Амритсара окупили су се у парку Јалианвали (окружени зидовима) како би се чуо њихов глас због глади, недостатка посла и угњетавања од стране Британаца. Енглези су изненада блокирали све улазе у парк и отворили ватру на Индијце из свог расположивог оружја. За десет минута непрекидне паљбе убили су хиљаду, а ранили још 1.100 људи. Око 100 жена и деце покушали су да се спасу спуштајући се у средишњи бунар, али су се сви удавили. (6)

         А комадант који је издао наредбу да се пуца -Региналд Дyер - хваљен је због овог подвига!

         Британска јавност скупила је тада 26. 000 фунти за њега (милион данашњих долара) уз мото “захвалност човеку који је спасао Индију”.

         Треба констатовати да после одласка Британије из Индије (1947.) у овој земљи нико није умро од глади!

         Али су Британци оставили беду и сиромаштво и хаос у односима између муслимама и хиндуса, избили су оружани сукоби који су однели око два милиона мртвих.

         Уместо осуде и суочавања са енормним злочинима британска државна, политичка и војна врхушка о својим ратним злочиницима и творцима геноцида пише и тада и данас похвалне књиге, подиже  имспоменике и даје њихова имена улицама.

         (Следећи текст: Геноцид и злочини В. Британије у Кини)

........................

1.https://ebooks.adelaide.edu.au/f/fiske/john/f54u/

2. www.dragovoljac.com/index.php/zvonimir-r-dosen/5733-rasni-zakoni-i-zloci...">http://www.dragovoljac.com/index.php/zvonimir-r-dosen/5733-rasni-zakoni-...

3..https://croative.net/indijski-povjesnicar-velika-britanija-je-pocinila-n...">https://croative.net/indijski-povjesnicar-velika-britanija-je-pocinila-n...

4.Исто

5.www.telegraf.rs/zanimljivosti/1635970-britanski-genocid-nad-hindusima-au...">http://www.telegraf.rs/zanimljivosti/1635970-britanski-genocid-nad-hindu...">www.telegraf.rs/zanimljivosti/1635970-britanski-genocid-nad-hindusima-au...">http://www.telegraf.rs/zanimljivosti/1635970-britanski-genocid-nad-hindu...

6.www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/najveci-zlocini-najveceg-carstva-u-povije...">https://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/najveci-zlocini-najveceg-carstva-.../

https://izmedjusnaijave.rs/%d0%b1%d1%80%d0%b8%d1%82%d0%b0%d0%bd%d1%86%d0...