Билбија: Србија треба да са Русијом има стратешке односе какве Израел има са Америком

БЕОГРАД: ТРИБИНА «РАТ У УКРАЈИНИ – ШТА ЗНАЧИ СРПСКА НЕУТРАЛНОСТ»

* Руска операција у Украјини је за Вашингтон и Лондон „идеална олуја“ јер је Русија увучена у рат који дисциплинује Запад, оправдава даље постојање НАТО и храни америчку војну индустрију... Само, све што се догађа је и за Путина „идеална олуја“ за стварање нове Русије са својом сфером утицаја и својом валутном зоном

* Ако издржимо, ако задржимо колико-толико „независни курс“ – на шта нас охрабрује и Кина, и не дозволимо да нас Брисел, Берлин и Вашингтон лише права да и мимо њих имамо интересе и пријатеље – дочекаћемо ново велико „дељење карата“ које по српски простор и интересе може бити осетно повољније и отворити нове могућности

* Са преузимањем контроле макар над већим делом Украјине, Русија ће поново бити на ушћу Дунава, па ће се – можда и само од себе – отворити питање: хоће ли Русија, која настаје у актуелном рвању са Западом, моћи и хтети да постави још једну своју црвену линију - да наступа као заштитница православних и других народа који буду хтели да са њом повежу своју судбину?

* Сенка руске победе у Украјини и руско-кинеске демонтаже западне доминације заштитиће могући српски „израелски“ историјски избор. У крајњем случају, ако то буде неопходно, Срби могу затражити и директну заштиту Русије и Кине

_____________________________________________________

       Ђуро БИЛБИЈА, „Треба дочекати контрапреливање Украјине“

       АМЕРИЧКА `дубока власт`, чији је видљиви део Демократска партија САД, кренула је у прекомпоновање постхладноратовске верзије Pax Americana ради прављења „новог Запада“ који ће јој обезбедити пре свега потпуну контролу Европе и нови тип парирања Кини, са „савезом демократија“ и АУКУС-ом, проширеним Јапаном и вероватно Канадом, у улози главних инструмената.

       Џо Бајден, Борис Џонсон и Јенс Столтенберг са фактичким присиљавањем Русије на рат у Украјини – направили су такозвану идеалну олују за велики план чија реализација је у току.

       Само присиљавање је имало два окидача.

Јенс Столтенберг

       Први је био наступ украјинског председника, Владимира Зеленског, на Безбедносној конференцији у Минхену на којој је добио „трајуће аплаузе“ за најаву да Кијев одустаје од свог ненуклеарног статуса и креће у прављење атомске бомбе. А други, Столтенбергову више него изазивачку изјаву два дана пре почетка руске специјалне војне операције у Украјини: тражите мање НАТО на границама Русије, е – сада ћете га имати још више!

       Руска операција је за Вашингтон и Лондон заиста „идеална олуја“: Русија је увучена у рат који већ покушавају да јој претворе у „други Авганистан“, ради чега САД само што нису Кијеву испоручиле модерног офанзивног наоружања за милијарду долара, поново се појавила „опасност са истока“ која дисциплинује Запад, оправдава даље постојање НАТО и храни америчку војну индустрију, а даје прилику за свеобухватне „адске санкције“ срачунате да – заједно са што дужим украјинским ратом – Русију економски баце на колена и обезбеде рушење Владаимира Путина изнутра.

       Само, све што се догађа је и за Путина „идеална олуја“ за стварање нове Русије са својом сфером утицаја и својом валутном зоном којој се, поред „остатка СССР“, могу прикључити и Иран, Турска и неке арапске земље. И за (заједно са Кином) свођење америчке доминације у оквире „новог Запада“, са којим ће се постепено успоставити односи и правила игре (конкуренције и контролисане конфронтације) слична хладноратовским.

       Док руска специјална операција буде трајала, а Ентони Блинкен не крије да би у Вашингтону волели да траје бар до краја 2022-ге, трајаће настојања „колективног Запада“ – из Вашингтона, Лондона, Брисела и Берлина – да све што им се отворило са „украјинском кризом“ усмеравају против Србије, Републике Српске и српског простора и интереса у целини.

       Да Србију лишавају и реалне војне неутралности и права да стреми чланству у ЕУ, истовремено имајући стратешка партнерства са Русијом и Кином.

       Да планским „преливањем Украјине“ на наш део Балкана наставе дедејтонизацију БиХ, прво блокирањем настојања Бањалуке да поврати бар део отетих надлежности које Српска има по Уставу БиХ, а потом преласком у офанзиву са позиција које су уграђене у дозвољавање Бакиру Изетбеговићу да Дејтонски споразум прогласи за лудачку кошуљу на телу БиХ.

       Да „преливањем“ демонизују и прогласе малигним све српско – у готово потпуној симетрији са демонизовањем Русије и проглашавањем „малигним“ чак и „Ане Карењине“, Шостаковича, Чајковског и Стравинског, руских мачака (којима је забрањен долазак на „међународне изложбе“), а и „руских“ музичких инструмената због којих су Швеђани забранили један концерт.

       Против Србије и Српске ће док траје руска специјална операција појачано користити не само НАТО, Европски савет и Европску комисију, Европски парламент и амерички Конгрес, него и ОЕБС, који је Доњецка Република оптужила за шпијунажу, и Савет УН за људска права и све што је деценијама шминкано као „међународно“.

       Са завршетком руске специјалне операције, успешним по Москву, почеће и сусретно  „преливање“ у контрасмеру које ће учинити видљивим главно: да удружени Запад није успео да Русију ни разбије ни сведе на „бензинску пумпу са нуклеарним оружјем“, да је свет постао реално мултиполаран, а да је долар добио бар две конкурентске и независне валутне зоне формиране око Кине и Русије.

       Ово контрапреливање, шта год даље било са Уједињеним нацијама и структурама које су досад фигурирале као „међународне“, бациће сенку и на Балкан и олакшати положај и Србије и Српске. Можда не одмах и не довољно. Али, ако издржимо, ако задржимо колико-толико „независни курс“ – на шта нас охрабрује и Кина, и ако не дозволимо да нас Брисел, Берлин и Вашингтон лише права да и мимо њих имамо интересе и пријатеље – дочекаћемо ново велико „дељење карата“ које по српски простор и интересе може бити осетно повољније и отворити нове могућности. Поготово што је све што је почело са разби-распадом Југославије било извођено – све до данас – на штету Срба и против Срба.       

        Вашингтон је све учинио да спречи посету Зорана Ђинђића Бањалуци – три недеље пре него што је убијен, а у дану када је кренуо према главном граду Српске суочио се са сачекушом код београдске Арене.

       Упркос западном антисрпском „преливању Укајине“ на Балкан, Милорад Додик и Александар Вучић су објавили да ће Србија и Српска заједно бранити своју неутралност и да се ће ускоро у Бањалуци заједничка седница њихових влада.

       То је барикада која се може и мора бранити.

       Та барикада ће бити знатно одбрањивија након руске победе у Украјини која већ има и тек ће имати планетарне последице.

       Удружени Запад се већ уверио у тачност упозорења Москве да ће ширење НАТО на исток довести до рата.

       У Украјини је у току рат у којем цео НАТО, а ни Американци заједно са Британцима, не смеју да окрену свој „колт“ према Русији.

       Почасни председник московског Савета за међународне односе – Сергеј Караганов – процењује да се огроман број земаља, макар прикривено, радује што је Русија већ подрила доминацију Америке и Запада.

       Међу онима који се радују је и српска убедљива већина јер би Изетбеговићи и Ђукановићи без америчке и британске силе и манипулација били смешни пајаци.

       Караганов је уверен да ће се јединство које тренутно демонстрирају са обе обале Атлантика у догледно време напросто расути.

       Пандемија и рат за Украјину, по његовом мишљењу, само убрзавају деглобализацију и либералне „грађане света“ лишавају будућности јер се свет враћа из глобалног и виртуелног у национално и реално.

Сергеј Караганов

       Он је уверен да Европска унија нема будућност, да ће Сједињене Државе још дуго бити утицајне, али да ће „Велика Азија“ постати центар света ка којем ће се окренути и Русија и тако затворици страницу своје историје коју је отворио Петар Велики. Јер, Русији од Европе, како наглашава, више ништа није потребно.

       Украјина је требало да буде западно копље заривено у срце Русије као војно-политичког стожера „не Запада“. Русију желе да фатално ослабе и униште, жалећи што нису искористили прилику коју су за то имали деведесетих.

       Друго копље био је у Вашингтону форматизовани продор Цариградске патријаршије у украјински део канонске територије Руске православне цркве.

       Сада је за Запад прекасно, па ће морати да се помири са губитком доминације и са скромнијим позицијама у свету, а Вартоломејево копиле – тзв. Православна црква Украјине – напросто ће испарити, као што убрзано испарава и „васељенски“ статус цариградског патријарха.

       Русија је половином децембра удруженом Западу испоставила своје црвене линије и оно што су многи назвали „Путиновим ултиматумом“.

       Са преузимањем контроле макар над већим делом Украјине, Русија ће поново бити на ушћу Дунава, па ће се – можда и само од себе – отворити питање: хоће ли Русија, која настаје у актуелном рвању са Западом, моћи и хтети да постави још једну своју црвену линију - да наступа као заштитница православних и других народа који буду хтели да са њом повежу своју судбину?

       Као што се царска Русија изборила да буде заштитница православних у Турској.

       „Расипање Запада“ и разлаз унутар Европске уније Срби не смеју чекати са крчмљењем националних интереса и позиција за пуко обећавање фантомске ЕУ-лизалице.

       Српски свет има више него довољно својих разлога да се – данас више него икад – држи опомене великог руског царског обавештајца и научника Алексеја Једрихина: Од непријатељства Англосаксонаца, горе је смо – њихово „пријатељство“.

       Са одбрањеном барикадом неутралности и проширивањем, продубљивањем и јачањем веза Београда и Бањалуке, са истовременим помагањем Српству у Црној Гори да поврати своје историјске позиције, моћи ћемо да чекамо реалне плодове демонтаже америчке хегемоније и могућу појаву додатне црвене линије Москве.

       Кад та `демонтажа` одмакне, Немачка и Француска ће бити присиљене на сарадњу са Москвом, наш део Балкана више неће бити америчко и британско антисрпско ловиште какво је и данас, па Србима руска заштита можда и неће бити потребна.

       Независно од тога, и данас верујем да Србија треба да Русији понуди тип стратешких односа какве Израел има са Сједињеним Државама. Ти односи Израелу омогућавају не само да сигурно опстаје него и да буде једна од најнапреднијих и најсуверенијих држава не само у свом делу света.

       Колико знам, такве односе Владимиру Путину из Београда досад нико није нудио. Мислим да вреди, у најмању руку, покушати.

Ђуро Билбија

       Иако Горан Свилановић последњих дана тврди да су два наметнута гласања Србије против Русије једина права врата за Србију и да ће она кроз њих проћи, формирајући нову владу на линији тих гласања.

       То би било противно целом току српске историје, а значило би и одлазак крајем 1944-те у четнике.

       Сенка руске победе у Украјини и руско-кинеске демонтаже западне доминације заштитиће могући српски „израелски“ историјски избор.

       У крајњем случају, ако то буде неопходно, Срби могу затражити и директну заштиту Русије и Кине.

       На нама је да изаберемо и да будемо на нивоу могућег избора. Утолико пре што ће то имати и димензију стајања на праву страну историје.

       (трибину су организовали портали „Све о Српској" и „Факти" уз подршку Представништва РС у Србији)