Бећковић у Призрену: Нисам слутио колико ће најскупља српска реч – „Косово“ - до данас поскупити

У ПРИЗРЕНСКОЈ БОГОСЛОВИЈИ ПРЕДСТАВЉЕНО ДРУГО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ „КОСОВО – НАЈСКУПЉА СРПСКА РЕЧ“

* Александар МИЛАНОВИЋ: „Нема Срба без српског језика, а не би било ни Косова без српског језика, као што не би било ни данашњих Срба без Косова. Стога је немогуће забранити било коме, па ни Београдском синдикату и Трагу да репују и певају о Косову, о Призрену, а ни обичним људима и десетинама хиљада Звездиних и Партизанових навијача да на утакмицама певају о Косову, ма колико их због тога кажњавали“

* Владика ТЕОДОСИЈЕ: „Много сам се молио и молим да данашња генерација буде достојна предака. Да ходимо њиховим стопама и њиховим путем и да никако не будемо најгора генерација у српском роду. Да се с нама, не дај Боже, заврши, оно што је вековима трајало, већ да ми истрајемо, да одолимо свему што нас притиска, и споља и изнутра и да све оно вредно, поштено, честито и ми предамо будућим поколењима. Косово је заиста најскупља српска реч“

* Матија БЕЋКОВИЋ: „Бесмислена је идеја да вам неко да нешто што није његово. И ма колико вам давао и ма колико он био силан, то је безначајно. Требало је одавно, а није касно ни сада, да Срби и Албанци седе једни наспрам других и да виде како да уреде свој живот. И како да гарантују права Србима на Косову и њиховим светињама и њиховим границама, а да опет Србија гарантује њихова људска и демократска права. Да живимо у неком свету као што живе свуда где има такав проблем. Али се мора знати чија је то земља“

____________________________________________________________________________

         ПРИЗРЕНСКА Призренска Богословија Светих Кирила и Методија угостила је српског академика и песника, Матију Бећковића.

         Пред више од стотину људи, у амфитеатру Богословије која ће ускоро обележити 150 година верско-образовног рада, представљено је друго издање књиге „Косово – најскупља српска реч“. Тридесет година након првог издања, Богословија је поводом обележавања Михољдана објавила и друго.

         „Песник, пророк, написао је ову књигу пре тридесет година, а као да је јуче последњу тачку ставио,“ описао је професор Призренске богословије.

         Сам Бећковић, осврћући се на трајање ове књиге, каже да када је, поводом 600 година од Косовског боја издао ову књигу по први пут, „нисмо ни слутили колико ће та реч поскупети у међувремену“.

         Културни програм вечери употпунио је и Хор призренске Богословије.

         Судбина Косова у рукама је српскога језика, а не у рукама политичара, преговарача, специјалних саветника, колумниста, спин доктора и аналитичара, једна је од порука синоћ из Богословије.

         Представљању новог издања књиге „Косово – најскупља српска реч“ присуствовао је Епископ рашко-призренски г. Теодосије, а о књизи су говорили професори Филолошког факултета Универзитета у Београду - проф. др Александар Милановић и проф. др Јован Делић.

         Косово – најскупља српска реч је предавање Матије Бећковића држано у Аустралији, Европи и Југославији током 1989. године приликом прославе шестогодишњице Косовске битке. Уз беседу, у издању ове књиге из 1989. нашле се и четири песме Матије Бећковића.

Обновљена Призренска богословија

          Владика Теодосије: Да не будемо

         најгора генерација у српском роду

         Владика Теодосије поздравио је присутне у Призрену. Поручио је да „треба живети Косово“ у комплексном времену у ком се данас живи.

         „Многи су говорили о Косову, многи су певали о Косову, то и данас чине. Али засигурно мислим да то не чини нико боље од нашег Матије. И није само довољно говорити о Косову и певати. Треба живети Косово. Треба живети Косовски завет. Треба сведочити у наше време, све оно што смо били и што смо сада и што треба да будемо,“ упозорио је владика.

         Каже да је наше време много комплексно, да се као монах и свештеник и као владика много моли да данашња генерација буде достојна предака:

         „Да ходимо њиховим стопама и њиховим путем и да никако не будемо најгора генерација у српском роду. Да се с нама, не дај Боже, заврши, оно што је вековима трајало, већ да ми истрајемо, да одолимо свему што нас притиска, и споља и изнутра и да све оно вредно, поштено, честито и ми предамо будућим поколењима. И оно што бих хтео да поручим вечерас, овде, сваком Србину, православцу, да има на уму ове речи - да је Косово најскупља српска реч.“

         Милановић: Расправа о Косову

               је расправа о језику

         Проф. др Александар Милановић подсетио је да је управо дело „Косово - најскупља српска реч“ једно од најцитиранијих дела савремене српске публицистике и објаснио да сам наслов указује на то да ова књига не говори само о Косову, већ и о језику, српском језику.

         Већи део свог излагања посветио је важности језика у обликовању човекове свести и доказивању важности речи „Косово“ у српској националној свести кроз асоцијативне везе које она подстиче.

         „Нема Срба без српског језика, а не би било ни Косова без српског језика, као што не би било ни данашњих Срба без Косова. Да је реч Косово, у свим својим значењима, уткано у суштину српског бића, а самим тим и централно у нашем језику, Бећковић образлаже кроз читаву књигу,“ наводи Милановић.

         Милановић је објаснио да је увођењем нове категорије – најскупље српске речи, Бећковић давне 1989. најавио асоцијативну лексикографију, која је у српски језик ушла тек 2005. када је објављен асоцијативни речник српског језика.

         Један од „стимулуса“, односно речи која подстиче разне асоцијације, у овом речнику је и реч „Косово“, које како наводи Милановић, најчешће асоцира на речи „рат, Метохија, поље, Албанци“, али и друге речи које су „у духу Бећковићевих погледа који се показују као универзални у српском језику“, а то су: „Србија, историја, бој, туга, наше, битка, манастири, божур, Грачаница, срце Србије, али и само реч срце“.

 

         Једна од реакција која је сасвим у Бећковићевом духу, каже Милановић је „највећа српска мука“.

         Овај топоним код говорника српског језика у свест призива и речи „бол, губитак, вера, заборав, застава, заувек, завичај, живот“, јер Косово је за нас пре свега, даље цитира асоцијативни речник Милановић: „цар Лазар, кнез Лазар, Лазар, Косовска битка, Бановић Страхиња, барјак, Косовка девојка, Милош Обилић“.

         У овим асоцијацијама, Милановић увиђа тачност Бећковићеве констатације:

         За Милановића, Бећковић доказује да је косовски мит облик архетипа, односно универзалне људске приче, који је изрекла и обликовала српска национална свест.

         „Опште лингвистичка поставка о акумулативној и меморијалној функцији језика овде су полазиште за одгонетање косовског мита“, додаје Милановић указујући на Бећковићеву дефиницију „прасвојства“ језика као потребе „да се различита памћења склопе у једној глави и општа судбина исприча“.

         Ови и слични записи за Милановића су доказ да је „судбина Косова у рукама српскога језика, а не у рукама политичара, преговарача, специјалних саветника, колумниста, спин доктора и аналитичара“.

         За крај, овај историчар српске књижевности још једном је констатовао нераскидиву везу између косовског мита и српског језика и објаснио да зато без забране српског језика, не може бити ни забране Косова:

         „Обратни асоцијативни речник српског језика показује да су неке од најчешћих асоцијативних веза уз реч Србија, за данашње говорнике – Косово, кнез Лазар, Милош Обилић и српски језик. Али,  да је уз реч туга у српском језику као високо фреквентна везана реч Косово. Стога је немогуће забранити било коме, па ни Београдском синдикату и Трагу да репују и певају о Косову, о Призрену, ни десетинама хиљада Звездиних и Партизанових навијача да на утакмицама певају о Косову, ма колико их због тога кажњавали. Ни обичним људима. Реч и песма о Косову ће опстати, па ће опстати и наше Косово.“

 

        Јован Делић о „бећковићевском издајнику“

         Јован Делић, главни уредник Зборника Матице српске за књижевност и језик од 2000. године и редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду се у свом излагању више посветио песничком умећу Бећковића и за разлику од колеге Милановића који је говорио о универзалности Бећковићевог косовског мита, Делић се фокусирао на један конкретни поетски субјект у Бећковићевом делу – издајника.

         Професор Делић рекао је да прототип модерног „издајника“ види у песми „Милош Обилић“ аутора Матије Бећковића и то не у поступцима поетског субјекта, већ у негацијама, односно ономе што Бећковић пише да Обилић не чини.

         „Модерни издајник мора да делује достојанствено и да глуми слободара и побједника, озбиљног и забринутог спаситеља народа, чији су симболи бијели коњ, барјак на коме пише Либертас и озбиљно лице јер је издаја озбиљан посао који ваља представити као слободарски, храбар и достојанствен чин. Издајник је пародија побједника и спасиоца, а Обилић такав није. Слика модерног издајника је слика модерног времена и прилика,“ објашњава Делић, а доказ да песник пише баш о „модерном издајнику“ види у савременој лексици попут кованице „стручњак за издају“.

         Издају, даље, Делић каже, „модерни издајник“ види као „политички, односно храбри реализам, пристајање на своје време, као што вода пристаје на сваки суд“.

         Бећковић – Поштовати права Албанаца,

              али да се зна чија је то земља

         Бећковић је рекао окупљенима да му је друго издање књиге „Косово – најскупља српска реч“ најдраже управо зато што му је припала та част да је објави Призренска богословија.

         Иако је већи део свог обраћања посветио рецитовању својих дела и то у пратњи Хора Призренске богословије, Бећковић се ипак осврнуо и на тренутне политичке процесе, односно преговоре Срба и Албанаца.

         „Та идеја да вам неко да нешто што није његово је бесмислена. И ма колико вам давао и ма колико он био силан, то је безначајно. Значи, требало је одавно, а није касно ни сада, да Срби и Албанци седе једни наспрам других и да виде како да уреде свој живот. И како да гарантују права Србима на Косову и њиховим светињама и њиховим границама, а да опет Србија гарантује њихова људска и демократска права. Да живимо у неком свету као што живе свуда где има такав проблем. Али се мора знати чија је то земља.

         Мађари су после битке на Мохачу копали своју земљу и ископали кости њихових ратника који су битку водили. Ја сам убеђен да бисмо ми, да смо стигли, копали око Лаба и Ситнице, око Газиместана од Чечана, како каже народна песма, да бисмо нашли кости наших праотаца и прадедова. Коска је вечита и нема бољега и чвршћега документа,“ био је изричит Бећковић.

         Бећковић је изразио и уверење да у неком хипотетичком квизу где би питање било - ко су ови људи и где се налазе, мислећи на јучерашњи скуп, нико не би знао да одговори то су Срби у Призрену.

         Бећковић је говорио и о поетској и историјској стварности. За прву каже да је истинитија од било чега другог.

         Историја не зна за девет Југовића, али поезија о њима зна све, и где су били, и шта су носили и која славна дела чинили. О српској народној поезији каже да је и Гете, читајући српске народне песме казао „народ који има такву поезију заслужује бољу историјску судбину и не заслужује да буде роб“.

         http://mitropolija.com/2018/10/12/prizren-dok-bude-srpskog-jezika-bice-kosova/