Српска црква је гора од свих јереси које су до сада лајале на небо

ЕВО ШТА ЈЕ О СРБИМА И ЊИХОВОЈ ВЕРИ ПОЧЕТКОМ 18. ВЕКА ПИСАО БАРСКИ НАДБИСКУП ВИЋЕНТИЈЕ ЗМАЈЕВИЋ, РОЂАК ПАТРИЈАРХА АРСЕНИЈА lll ЦРНОЈЕВИЋА

• Срби побегли из азијске Сарматије... народ суров и крволочан, мрачан од рођења и дивљи; Срби су прво били Католици и Римљани а сад „са великим бесом лају на небо”; Србија под Османлијама „одгаја крволочне зверове”
• Гнушају се наших олтара. Неће да служе на њима, ако их пре не оперу и поново освете, или не разруше и наново саграде. Они најсветије чине сматрају као грешне, а прљавима називају најбеље голубице раја
• Ко може да без светог гнушања слуша како њихов језик псује веру и латинске вернике, говорећи за њих, на илирском, да су поган, а пресвета и божанска вера да је погана, називајући је још пасјом вером и мишјом вером
• Чак ни пресвети крст, славни знак пред којим приклањају главу највећи монарси света, славни знак искупљења и часна залога нашег вечног спасења, не остаје поштеђен од псовке оних неваљалих језика
• Стога није чудно што Срби, прелазећи из једног понора у други, радије прихватају мухамеданску секту, него римску веру. Свима је позната она грдна њихова хула да би радије били Турци, него Латини. Ово опако осећање епилог је сваког зла, каквог је пуна она опогањена и несрећна нација

         ДОБИЈЕ Србин прилику да буде официр код непријатеља свог народа и постане – Омер паша Латас.

         Преведу Србе силом у католичанство и од њих постану – најгори Хрвати и највећи мрзитељи, гонитељи и кољачи Срба.

         Падне кап државе на територију са чистим Србима и – никне антисрпска монтенегринска нација.   

         Вићентије Змајевић (1670-1745) био је надбискуп барски, примас Србије и апостолски визитатор католичке цркве у Србији, Албанији, Македонији и Бугарској. А био је даљи рођак српског патријарха Арсенија III Црнојевића, који је за себе је говорио да „потомак славних принчева Црне Горе”.

         Тај Змајевић оставио је иза себе два списа: „Дијалог између Србина и католика” и „Огледало истине” (Specchio della Verita) које је написано до октобра 1720.

         Књиге су писане у време борбе за превласт на Јадрану између Млетака, Хабзбурговаца и Османовића.

         Делове „Огледала истине” превео је историчар Марко Јачов у књизи Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку (1987).

         Преносимо најзанимљивије одломке. Јер, ево шта је рођак српског патријарха написао о Србим, њиховој вери и њиховој цркви:

         „Према погрешном мишљењу многих, приказује се да су верске заблуде Срба идентичне са грчким догмама и да се од њих не разликују, осим у илирском језику. Пошто је српски обред син грчкога, он заиста не би смео да буде гори од оца.

         Међутим, у образовању је преовладало незнање које је дало правац свему, чинећи [српски обред] различитим од родитеља у догматима и неједнаким му у веровању. Јер, оно што Грчка црква осуђује, то Српска исповеда, па усвајајући грешке и мржњу коју она [грчка црква] гаји према латинском обреду и његовим служитељима, умножава број жречева у светилишту, а сама постаје кавез многобројних дивљих и крволочних зверова.

         Иако је у другим приликама приказан постанак и пад нације, неће бити сувишно да се и овде укратко спомену њени догађаји, да то послужи за разјашњење данашњих његових жалосних призора.

         Срби су стари Србљи или Серви. Пошто су побегли из азијске Сарматије, цар Ираклије их је, као слуге државе, примио у средоземни део Илирика који је касније назван Србијом.

         Народ суров и крволочан, мрачан од рођења и дивљи, прешао је из мрака у јеванђелску светлост за време цара Василија Македонца, заменивши тако своје ропско мрачњаштво од рођења са најплеменитијим које је дошло од препорода у крштењу и вери у Христа.

         У прва своја срећна времена био је Католик и Римљанин. Међутим, кад је при менама Источнога царства постао од слуге господар, показао је лабавост у религији; постао је колико неверан владару, толико и издајник вере.

         Продужавајући у слабости, час здружен са Грцима час опет са Латинима, увек шарен и увек несталан, најпосле је успео да у својој краљевини оснује патријаршију и са учитељском влашћу увек слабе и невеште особе још више зарази [друге] државе.

         Одувек је у српском свештенству владало незнање, плодни извор црних димова, који би хтели помрачити лепи сјај цркве Божје.

         Србија никада није имала ни школа, ни науке, ни књига, осим оних које служе за црквену употребу. Лишена због тога светлости, лако је пала у таму, из које је није могла да је подигне ни савезничка Грчка, јер није могао да разуме грчку науку онај ко не познаје другог језика осим илирског.

         Тешка прелазна куга Албигеза [Албигени], протерана из Француске, а склоњена у Србији, показује свој велики отров и данас међу Србима. Пошто их је један пут ранила, морао је остати траг од те ране, да се још и данас покажу богаљима.

         Заиста је много скандалозна непријатељска мржња, коју они гаје према светим стварима латинског обреда.

         Гнушају се од наших најпоштованијих светилишта и не праве разлику између наших цркава и турских џамија.

         Ако у нашу цркву уђе неки [српски православни] калуђер, код њега се не осећа никакав знак поштовања. Напротив, он уздигнуте главе показује свој презир и своју одвратност.

         Исповедају да су наше цркве недостојне да се у њима врши богослужење, а да наше свете тајне нису достојне поштовања. Не поштују ни свете иконе ако нису живописане на грчки начин. Неће да се клањају скулптурама високог уреза, премда употребљавају оне ниског уреза.

         Својим верницима забрањују да улазе у наше цркве. Кажњавају онога који се попрска нашом освећеном водом и стружу, као окаљан и опогањен, онај део тела који је том водом био поквашен.

         Гнушају се наших олтара. Неће да служе на њима, ако их пре не оперу и поново освете, или не разруше и наново саграде. Они најсветије чине сматрају као грешне, а прљавима називају најбеље голубице раја.

         Ко може да без светог гнушања слуша како њихов језик псује веру и латинске вернике, говорећи за њих, на илирском, да су поган, а пресвета и божанска вера да је погана, називајући је још пасјом вером и мишјом вером.

         Са великим бесом лају на небо. Бљујући отров, узалудно се упињу да окаљају оно што је на земљи најсветије и божанско.

         Није било јереси која је смела да толико делује. Од речи прелазе на дела која су, исто тако, опака и за осуду.

         Говоре због чега нас називају поганима. Осуђују наше крштење и, пошто су гори од анабаптиста [протестаната], говоре да оно не вреди и да је ништавно. Заиста нас сматрају поганима, а због тога и наше жртве, светилишта и свете тајне нечистима.

         Ово зло веровање не може да се порекне, јер тако на делу бива.

         Прекрштавају наше католике и тиме нас сматрају незнабошцима и паганима.

         Довољна би била само ова њихова заблуда, па да се сагледа велика гора крволочних зверова које Србија одгаја.

         Поричући вредност нашем кршењу, удара се секиром у корен и сасвим се сече велико стабло Божје цркве, називајући нечистим и богупротивним све оно што је за нас побожно и свето.

         Ако је јерес порицање чак и једног јединог догмата вере, шта треба да значи кад неко, као многобожачку и паганску, сасвим пориче саму веру?

         Заиста изгледа да су некадашњи донатисти Африке [са почетка IV века, следбеници Доната Великог, пореклом Берберина] сада васкрсли у Србима. И они су порицали ваљаност нашег крштења, газили нашу евхаристију, као профанисану; сматрали ништавним католичек хиротоније и рукоположења; палили или стругали олтаре, као заражене од наших богослужења. Такав је, у ствари, карактер Срба који су, на жалост Божје цркве и на пропаст државе, постали синови оних афричких чудовишта. Поређење је довде одговарајуће, али су сада Срби превагнули.

         И у катихизису њиховог крштења, који је намењен одраслим католицима, показује се опакост, увек скопчана са грдном мржњом према латинском обреду.

         Као што католици пре крштења постављају питање: „Одричеш ли се сатане и свих дела његових?”, тако исто и они са најсветогрднијим поређењем постављају три питања, која се не могу слушати без згражавања. Они питају: „Одричеш ли се папе римскога? Одричеш ли се суботњег поста? Одричеш ли се латинскога крста?”

         Чак ни пресвети крст, славни знак пред којим приклањају главу највећи монарси света, славни знак искупљења и часна залога нашег вечног спасења, не остаје поштеђен од псовке оних неваљалих језика.

         Стога није чудно што Срби, прелазећи из једног понора у други, радије прихватају мухамеданску секту, него римску веру. Свима је позната она грдна њихова хула да би радије били Турци, него Латини.

         Ово опако осећање епилог је сваког зла, каквог је пуна она опогањена и несрећна нација.

         Ако је она [српска вера] гора од анабаптиста, иста као донатисти, другарица иконокласта и гора од свих других јереси које су до сада лајале на небо, она је још колегиница оригениста, јер пориче вечност мука у паклу у корист разврата и Епикурове школе.

         [Српски] свештеници продају тај есцап, који им доноси знатну добит. Пошто ни они, као ни Турци, не признају треће место где се душе чисте, малу би корист имали у великој трговини, ако не би постали ученицима гласовитог Орфеја и показали да су они кадри да за односну свету лиру могу извући душе из пакла.

         Нису само ове јереси и заблуде [српске] нације, јер бродећи по широком мору без крмара, удара и у друге хридине и топи се као невољник и несрећник.

         Она [српска нација] не признаје грех одлучне мисли; блуд не сматра смртним грехом; одобрава отмицу девојака; разводи бракове, не захтева узајамну сагласност при склапању брака, већ јој је довољно да за ваљаност брачне везе буду присутни младенци.

         Не знају Срби ни које битне ствари сачињавају свету тајну, нити знају њену намену, говорећи да је непотребно да се све то зна за ваљаност свете тајне. Кажу да није ваљано крштење, ако није извршено са свим формалностима и другим церемонијама. Ако је, на пример, дете на самрти, сматрају недовољним да се само попрска водом, него држе да је дете умрло некрштено, ако до краја није извршен сав обред.

         Ко ли је у стању да уђе у поље њихових симонија, а да се не згрози, видећи толики број чудовишта, колико је и безакоња, што они чине?

         Света тајна исповести је јавни пазар, на коме се продају и купују греси, ко да више. Јавни или тајни лупежи се погађају за неповратни опроштај њихових грехова. Рукоположење је богато тржиште, које доноси само добит.

         Сва заслуга кандидата састоји се у новцу, који вреди више од сваке способности и знања. И сама евхаристија подлеже истој кризи, јер Богочовек, кога је Јуда продао, доживљава и данас, ако не исто издајство, а оно истоветно поступање.

         (У другом наставку: Змајевић о свештиницима Српске православне цркве)

         Приредио: Душан Ђурић

         Извор: Марко Јачов, поглавље „Однос Вићентија Змајевића према православним Србима” у књизи Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку (1987).