Шта је Андрија Прлаиновић желео да каже...
ИЗЈАВОМ ПОСЛЕ ФИНАЛА НА ОИ СКРЕНУО ПАЖЊУ НА ТО ДА ТРЕБА СИСТЕМСКИ УЛАГАТИ У СПОРТ
Ватерполисти Србије ОИ 2016
Пише: Предраг Вујић
Изјава Андрије Прлаиновића, само пар тренутака након што је ватерполо репрезентација Србије освојила златну медаљу на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру, одјекнула је у Србији.
Ево шта је он рекао:
„Ових осам-девет медаља овде (на ОИ у Рију) нису производ системског улагања. У Србији практично више нема професионалних ватерполо клубова, сви су пред стечајем. Немам шта да додам на то. Ми смо са своје стране урадили што смо могли“, подсетио је Андрија Прлаиновић, освајач Лиге шампиона са Партизаном 2011, па са Црвеном звездом 2013, а након тога члан италијанског „супертима“ Про Реко и мађарског Солнока.
Многи нису разумели ову његову изјаву.
Чињеница је да су српски олимпијци имали значајну подршку државе, односно из буџета који се, као што је познато, пуни захваљујући пореским обвезницима, за припреме у Рио де Жанеиру. Међу њима и српски ватерполисти.
За ватерполисте је направљена нова база у Врњачкој Бањи, атлетичари су добили модерну атлетску дворану, рвачима је помогнуто да припреме за Олимпијске игре обаве без главобоља, и другима... Држава је из буџета определила никад веће награде за освојене медаље. И то је сјајно!
Сви ти момци и девојке играју срцем за ову земљу и највеће награде су им наша насмејана лица, сузе радоснице у три, четири, пет ујутру, када смо полукрмељави скакали, нервирали се, драли се, аплаудирали, псовали, радовали се...
Није, међутим, Прлаиновић мислио на припреме за Олимпијске игре, нити на предвиђене награде. Нити је незахвалан на свему овоме. Штавише!
Много пута су ватерполисти изјављивали да су припреме последњих година много лепше и лакше, потенцирали су пожртвованост Националног Завода за спорт у Кошутњаку... Учествовали су ватерполисти у многим хуманитарним акцијама, обилазили су Србију, дружили се са људима. Дакле, њихова љубав према Србији никада није била доведена у питање.
Оно на шта је овај трофејни ватерполиста указао јесте систем спорта (и његовог финансирања), на то да су готово сви ватерполо клубови, малтене, пред гашењем, да једва састављају крај са крајем. У садашњој генерацији ватерполо репрезентације Србије ниједан не игра у клубу из Србије. Тачније, играо је до недавно Никола Јакшић. И он иде из Партизана. Пре њега је из српског клупског ватерпола (Партизана) отишао бомбардер Душан Мандић. А он је отишао још прошле године.
А није ватерполо прескуп спорт...
За оне који нису баш упућени у ватерполо дешавања, ево неколико примера да им буде јасније:
- Ватерполо клуб Партизан који је окосница овог спорта у Србији у наредној сезони играће са клинцима. И тако из сезоне у сезону. Отишли су чак и они који су се тек „испилели“, попут голмана Димитрија Ристичевића. Отишао је и Владимир Вујасиновић, један од ентузијаста у овом спорту, који је својевремено тим Партизана водио на пљескавице, јер нису имали свој новац. Вујасиновић је, иначе, отишао у Про Реко, где има статус легенде, а тај Про Реко, којег финансира богаташ Габријеле Волпи, одлучио је да доведе баш Вујасиновића, јер има намеру да оснажи своју ватерполо академију. Исти тај Про Реко, мирне душе, може и да се расформира, јер је освојио све у клупском ватерполу. Али, не, одлучили су да раде на дуге стазе. Има кривице и на руководству Партизана, неспорно, али је ватерполо такав спорт да не може сам да се финансира и чињеница је да је неопходна помоћ државе и друштва.
- Ватерполо клуб Војводина је дала многа, многа значајна имена српском ватерполу. Душко и Гојко Пијетловић, Милош Ћук, голман Бранислав Митровић олимпијски шампиони, поникли су у Војводини... Сјајни голман Слободан Соро је такође поникао у Војводини, био је и члан златне генерације Бечеја, потом Партизана... Дакле, Војводина је важна за српски ватерполо колико и Партизан.
- Ватерполо клуб Бечеј је био шампион Европе. Тај клуб више не постоји.
- Београдски ватерполо клуб Црвена звезда је имао ад хоц пројекат освајања европске титуле и у томе је успео. Али, то је био једнорочни пројекат. Да није било Партизана прошле сезоне, рецимо, Звезда не би ни имала играче са којим би наступала у првенству. Партизан јој је уступио шесторицу млађих играча. Има у Звезди жеље да се ради систематичније, али...
- Ватерполо клуб Раднички из Крагујевца је основан 2012. године у ери Млађана Динкића и био је скуп пројекат, који је окупио многа велика имена српског ватерпола. Између осталих у тој екипи играо је и садашњи министар спорта Вања Удовичић. Раднички је на том таласу првих година постојања бележио успехе - освојен је Лен куп (ватерполо „Куп UEFA“), био је вицешампион Европе. Али, чим су престала велика улагања, Раднички је спао на маргине. Тај клуб постоји, постоји и ватерполо школа и једна је од ретких ватерполо оаза и база у Србији. Ако ништа друго тај пројекат је значајан јер је Крагујевац добио модеран базен.
- Ватерполо клуб Наис (Ниш) покушава да опстане, батрга се у води, али... Председник клуба Милан Крстић пре десетак дана је указао да је из градског буџета опредељено најмање новца за тај клуб до сада - тек два милиона динара. Са тим новцем не може да се игра регионална Јадранска лига.
Важно је да се спортови (не само ватерполо) тренирају и играју у свим срединама, у свим крајевима Србије, јер ћемо само тако наћи нове таленте, нове барјактаре, који ће нам доносити радости, медаље, осмехе... Да би се изнедрио квалитет, потребна је конкуренција. Да би било конкуренције потребно је да има више јаких клубова.
Да се вратимо на Прлаиновића. Дакле, ово је, заправо, оно на шта је указивао трофејни ватерполиста. Он је забринут за стање српског клупског ватерпола, а клубови су база за будуће играче и будуће репрезентативце.
То је била поента његовог апела. Ко ће да игра у репрезентацији ако клубови не постоје или ако једва преживљавају? Где ће тренирати ти клинци, можда будући Прлаиновићи, Филиповићи, Гоцићи, Никићи, Пијетловићи... ако је вода у базенима хладна или ако базена нема? Како привући децу и њихове родитеље да уписују децу у ватерполо клубове ако нема воде у базенима, ако је она хладна...?
На страницама овог портала могли сте раније да прочитате, а не верујемо да ће се ситуација значајно побољшати, о вестима из Партизана како не могу да загреју воду у базену на Бањици, јер нема мазута.
Ови редови би могли да се односе и на друге, такозване „мање“ спортове. Мање по популарности, али много веће од „великих“, јер нам ти спортови редовно доносе медаље и успехе.
То сматра и бивши прослављени ватерполиста Александар Шапић.
„Србија је последњих година пуно урадила за врхунски спорт доношењем одлуке о националним признањима и то ће вам сваки врхунски спортиста потврдити. Она су дала сигурност многим спортистима, јер им је обезбеђена сигурна егзистенција и нешто је што немају ни много богатије и развијеније земље од нас и то је за сваку похвалу. Такође награде које држава даје за освајаче медаља су значајне и такође су међу највећима у свету, што је исто за похвалу. Оно што је проблем, то је системско финансирање клупског спорта из ког треба да изникну будући шампиони, а који је непрофитабилан и генерално спорта уопште. Неопходно је да бављење спортом постане доступније свим слојевима друштва, да деца лакше и јефтиније улазе у спорт и тако склањају са улице“, написао је Шапић на свом Facebook профилу.
Кошаркашки клуб Партизан је прошле сезоне био приморан да одустане од Еврокупа, КК Војводина сада одустаје од свих такмичења, јер новца нема... Наравно, није све до новца. Има нешто и у ентузијазму спортских радника, жељи да се упркос тешкој материјалној ситуацији направи нешто, а пример је теквондо и тренер Драган Јовић.
Али, заиста је неопходно да се крене од школа, локалних самоуправа које би подржавале локалне клубове, затим државних фирми које би одређена средства одвајале и за те „мање“ спортове и клубове... Дакле, систем. Систем који ће довести до тога да буде „произведен“ врхунски спортиста, а онда ће и њему и друштву бити лакше да га припреми за највећа такмичења.
Уосталом, председник Владе Србије Александар Вучић је у свом експозеу нагласио да је задатак Министарства спорта и омладине у наредном периоду да направи програм који ће довести до тога да се деца више баве физичким васпитањем.
„Џаба нам сви ти терени, џаба све што то реновирамо, правимо... кад нема никога на њима. Кад смо ми били млади, морали смо да чекамо у реду за партију баскета. А сада... сада нема никога по цео дан на тим теренима“, рекао је Вучић и нагласио да ће то бити велики посао за Министарство спорта.
Управо то јесте најважније. Да деца, бар на сат, два, баце телефоне и таблете из руку, и потрче на ваздуху, играју се са лоптом, да се физичком васпитању у школама да на већем значају (наравно, не занемарујући остале предмете).
Не каже се узалуд „У здравом телу, здрав дух“. Спорт је важан за психо-физичко стање нације и важно је да се деца баве спортом. Макар и рекреативно. Из тога ће се „родити“ неки таленат. Само тако ћемо доћи до нових Ђорђевића, Филиповића, Никића, Мандића, Пијетловића, Теодосића, Богдановића, Штефанека, Шпановићки, Бракочевићки, Дабовићки, Радочаја, Богдановићки, Мандићки...
То је Андрија мислио. Он хоће да се поново радујемо. И ми хоћемо! Сви хоћемо!
