Коментар: Новакови успеси више нису „вест”
НЕ ВОЛЕ ГА ЗАТО ШТО ЈЕ ДРУГАЧИЈИ ОД ОНОГА ШТО ЈЕ ЗАПАДНА
ДЕФИНИЦИЈА И СТЕРЕОТИП ПОБЕДНИКА
Новак Ђоковић у Мелбурну
Како помера границе сопствених и глобалних тениских достигнућа, тако све тежим чини новинарске путеве који би требало да испрате његове подвиге
Како помера границе сопствених и глобалних тениских достигнућа, тако све тежим чини новинарске путеве који би требало да испрате његове подвиге. Пуко бројање пехара, покушаји разумевања његове снаге, физичке или менталне, тражење супериорног гена у породичном стаблу... све је то узалудно. Он је шампион у себи. Он једноставно игра тенис да би у тој игри победио. Та једноставна глад за победама носи га увек за корак испред ривала. Противници тренирају, желе, улажу новац, ангажују тренере... не вреди. Он има адут више. И тај адут није у његовом боксу, на рачуну, опреми... Он је у њему. Тако је саздан.
Тај човек је толико тога постигао, да у овој земљи, склоној наглим, брзим и неутемељеним реакцијама, има и оних којима је освајање гренд слема постало недовољно интересантна и инспиративна ствар. Новинарски речено, није више вест.
Није ништа ново. Можда није ново, али је сваки пут повод да се запитамо где смо то ми у међувремену залутали од прошле године, када смо дивећи се његовим подвизима обећали сами себи да ћемо попут њега бити упорни, одважни, одлучни и храбри да сопствени живот учинимо бољим и дамо му победнички смисао. А он то чини, на планетарном нивоу, већ десетак година. Побеђује друге тако што прво победи себе. Све своје демоне затвори, а на терен пусти своје знање. Никада притом никога није потценио, унизио и посрамио. Ни то није довољно да на трибинама има већинску подршку. Њега поштују, али то поштовање се не граничи са љубављу. Не воле га зато што је другачији од онога што је западна дефиниција и стереотип победника. Зато што се не „уклапа“. У овом коментару нема његовог имена. Јер, само о једном човеку може овако да се пише.
Момчило Поповић
