Живковић и Пантић: Да победимо Звезду, код куће
УПОЗНАЛИ СМО СЕ НА КАМПУ МЛАЂИХ СЕЛЕКЦИЈА, СА СЕДАМ ГОДИНА, ТАКО ЈЕ ПРИЈАТЕЉСТВО КРЕНУЛО, ТРАЈЕ И ТРАЈАЋЕ ЗАУВЕК, КАЖУ НАДЕ ПАРТИЗАНА
Андрија Живковић и Данило Пантић
Они су будућност Партизана, најталентованији изданци надалеко чувене Омладинске школе шампиона, од којих се очекује да у блиском периоду стасају и допринесу успесима клуба, како на терену, тако и као „златне коке”, које ће у клупску касу донети милионе евра. Отуда су Данило Пантић и Андрија Живковић стекли епитет најзвучнијих појачања шампиона у минулој години, иако на терену тек морају да се доказују и оправдају велики труд клупских челника да их усмере на прави пут и обавежу уговорима. Поменути тандем је у млађим категоријама наговестио огроман потенцијал, а сада их чека велика фудбалска сцена.
Пантића и Живковића је судбина „саставила” још док су имали седам година и то у Караташу, на окупљању једне од селекција ФСС, после чега су заједно прошли све селекције црно-белих, све лепе и мање лепе догађаје до првог тима. У Божићном разговору за „Спорт” се присећају неких детаља...
Пантић: Одмах смо се некако „пронашли”. Били смо две године млађи од осталих и било је логично да будемо један уз другог. Постали смо цимери и на сваком следећем окупљању сам одмах гледао где је Андрија. Тако је пријатељство кренуло, траје данас и трајаће заувек.
Живковић: Имали смо неке своје приче, јер смо исто годиште. Остали су били старији, мало и озбиљљнији. Али, ми - ми смо били тим већ тада. Данило и ја, као и Немања Радоњић, који је такође био и остао нераздвојан пријатељ са нама. Судбина је хтела да смо једни уз друге све ове године, некако нам се животи преплићу.
Мало је познато да је управо Данило Пантић био један од заслужних за долазак Андрије Живковића у Партизан. Како се то догодило?
Пантић: Жива истина. Ми смо се увелико дружили, били у репрезентативним селекцијама, али сам две године раније стигао у Партизан. Скаути су тада, наравно, пратили Андрију све време, а једног дана су ме питали у клубу шта мислим и рекао сам да га обавезно доведу, јер је сјајан играч и да бих много волео да буде уз мене на терену.
Живковић: Чуо сам да је Данило говорио да ме доведу тек пре две године и то сасвим случајно. Питао сам га и рекао ми је да је то истина. То је ваљда још једна потврда нашег искреног пријатељства.
О чему најчешће причате када сте заједно?
Пантић: Одмах да напоменем - о фудбалу најмање причамо. Интересују нас искључиво девојке и оне су главна тема. Ја сада имам девојку, па не гледам друге, али када немам - зна се. А, воле и нас девојке и то много. Није да се хвалимо!
Живковић: Пратимо ми фудал, причамо и о томе. Али, девојке су углавном пре тога. Ваљда је то и нормално у нашим годинама. Трудимо се да разменимо што више „информација” о њима.
Памтите ли неки заједнички догађај или утакмицу која се „урезала” до краја живота?
Пантић: Жиле ће да исприча догађај, а ћу да се присетим утакмице на турниру „Гаетано Ширеа” у Италији. Разбили смо све највеће клубове тамо, посебно Интер у полуфиналу - 3:1. Добили смо такође и Лацио и Рому и било је то заиста сјајно искуство.
Живковић: Било је то летос у Словенији на припремама. Каснили смо на тренинг у сали и јурећи залутали у хотелу. Ишли смо од врата до врата, на крају прошли и кроз она која се отварају само у једном смеру и то - напоље. Почели смо да се смејемо, иако није било начина да се вратимо, па смо морали около, на главни улаз. Стално се присећамо тога...
Пошто знате готово све један о другоме, имали ли нешто што бисте променили?
Пантић: Жиле би могао мало да порасте! Шалим се, наравно! Требало би да сузбије темперамент, лако се изнервира на терену. Пргаве је нарави, иако је много добар момак.
Живковић: Замолио бих га да у будућности мало додаје лопту и другим играчима на терену. И, ја се шалим, то је било раније. Недостаје му само мало да ојача и биће најбољи играч у Европи.
По чему ћете памтити претходну годину?
Пантић: Чудна година је иза мене, можда једна од најгорих у животу. Лепо се завршила, али је била стресна, пуна успона и падова. Прикључен сам првом тиму, играо у репрезенатцији и све је било у реду, а онда се све истумбало. Нисам одмах потписао уговор, почело је отезање, па ми се и отац разболео због свега тога. Био сам буквално растрзан неколико месеци, да би се све на крају примирило.
Живковић: Памтићу 2013. годину по преласку у први тим, професионалном уговору, који сам на крају потписао, иако је било проблема. Заувек ће ми у глави остати дан када су ме позвали из клуба и рекли да ћу бити лиценциран. Био је то 17. април, када је и рођендан мог оца, па сам одлучио да на дресу носим управој тај број. Памтићу наравно и пет голова на пет узастопних мечева, асистенције… Све се урезало заувек...
Имали сте сличан пут до потписивања уговора са првим тимом, ипак на крају сте се скрасили у Хумској?
Пантић: Било је проблема, нисмо се усагласили. Лоше се то одразило на мене, нисам радио како треба, нисам тренирао… Постао сам знатно опрезнији и у комуникацији, покушавајући да се концентришем на школу. Андрија је наравно био уз мене, све време је знао шта се дешава, бодрио ме да дођем у први тим.
Живковић: Било је неких потешкоћа код потписивања уговора, али на моју срећу све се врло брзо решило и ето ме ту где и треба. У првој екипи и на мени је да наставим са добрим тренингом и правим играма на пролеће.
Шта сте поставили као циљеве у 2014. години?
Пантић: Желим изнад свега да сви у мојој породици буду здрави и то ми је најбитније. Све остало ће ићи својим током, а што се фудбала тиче, имам велику жељу да са Партизаном освојим седму титулу у низу и да затресем мрежу Црвене звезде у дербију. Ето, скроман сам, мало је човеку потребно за срећу.
Живковић: Такође прижељкујем здравље породици и свим људима добре воље, пријатељима, родбини... Циљ ми је да допринесем успесима Партизана и новој титули. Наравно, да заједно са Данилом заиграм у дербију и да се заједно радујемо, као и свих ових година.
