Тејић - парадигма младог српског кошаркаша
ЛИГА СФРЈ ЈЕ БИЛА НАЈЈАЧА НА СТАРОМ КОНТИНЕНТУ, ДАНАС ЈЕ СВЕ ДРУГАЧИЈЕ, ТРАЖИ СЕ РЕЗУЛТАТ ОДМАХ И ПО СВАКУ ЦЕНУ
Марко Тејић
Пише: Предраг Миљуш
Било је лето 1986, генерација Ђорђевића, Дивца, Рађе, Кукоча, Павићевића, Илића, Добраша… превођена Светиславом Пешићем постала је јуниорски првак Европе и запутио сам се у Сплит, као новинар магазина Темпо, да направим интервју са Пинк пантером са Грипа.
Тонијем Кукочем, наравно, бившим стонотенисером којег је испод туша, онако мршавог и високог запазио и на кошаркашки терен одвео покојни ловац на таленте, Хваранин Игор Карковић.
Његовог тадашњег тренера Божидара Маљковића питао сам ко ће бити крив ако Кукоч не постане ас. Одговор који ми се урезао у памћење је гласио: тренери који буду радили са њим.
Све остало је историја. Кукоч је постао троструки клупски првак Европе са Југопластиком, трофејни репрезентативац СФРЈ, па Хрватске, освајач три NBА прстена са Чикаго Булсима.
Свега овог сетио сам се гледајући издање 19-годишњег Марка Тејића у црвено-белом дресу у првом полувремену меча са Црнокосом. За 11 минута убацио је 12 поена и имао шест скокова за индекс 16, крај меча иначе је завршио са 16 поена и индексом 20, уз осам скокова.
Одмах после првог дела пришао ми је Микица Томовић, тренер из Крагујевца који поодавно инсистира на физичкој спреми, кошаркашки отац Николе Лончара, Зорана Стевановића, Ненада Трунића и Рашка Катића, између осталог, и констатовао да би Тејић морао да буде ослонац наше репрезентације у Рију, ако се, подразумева се, пласирамо на Олимпијске игре.
Делим његово мишљење, иако меч са Црнокосом свакако није згодан за извлачење далекосежних закључака. Али, Тејић јесте парадигма младог играча у српској кошарци.
Дакле, Тејић нема смисао за игру и комбинаторику као Кукоч, али је грађен као ретко ко. По његовом телу могао би да се ваја модел кошаркаша. А, селектор Александар Ђорђевић често помиње атлетицизам, да без тих својстава нема модерне кошарке.
Кукоч је већ са 17 година био актер тада најјаче европске лиге, у ватру га је бацио Зоран Славнић, као и Дина Рађу, пре тога још млађег Дражена Петровића. Мора се признати да је осим тренерске храбрости и тадашња кошаркашка клима погодовала продукцији младих талената. Клубови су стварали тимове за највише домете, али нису јурили резултат по сваку цену, иако је последица била парадоксална: Лига СФРЈ је била најјача на Старом континенту и наши клубови доминирали су Европом. Државни тим је био без премца.
Данас је све другачије, нисмо више ни иста земља, али се променио и концепт. Тражи се резултат одмах и по сваку цену, тренери су у жрвњу захтева управа, ослонац је на искуству. А, на којим играчима ће почивати српска репрезентација, као да је мало кога брига.
