Милан Гуровић: Ова генерација је сазрела…
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА МЕ ПОДСЕЋА НА ОНУ ИЗ 2001, УВЕРЕН САМ ДА МОЖЕМО
ДА НАПАДНЕМО ЗЛАТО
Немања Александров и Милан Гуровић
Милан Гуровић и Немања Александров поново заједно. Некадашњим саиграчима у Црвеној звезди, потом и у репрезентацији, путеви су се после десет година поново укрстили. А, где друго него на кошаркашком терену. И то сасвим случајно.
После рада у стручном штабу црвено-белих, потом вођења екипа ФМП-а и Вршца, Милан Гуровић је одлучио да делимично промени своју тренерску улогу и посвети се индивидуалном раду са играчима.
- Мислим да човек може највише да пружи када ради оно што му прија. То свако мора да осети. Али, док не пробаш не можеш да знаш. Кошарка је наравно оно чиме једино желим да се бавим, али мислим да је ово правац којим ћу ићи у будућности. Рад са младима, њихово развијање и усавршавање. Да моје знање и искуство кроз индивидуални рад, који је веома важан, пренесем на момке који желе да напредују - почео је причу Милан Гуровић.
А где је у свему томе Немања Александров:
- Моја супруга Јасмина срела је Милана у Хајд парку док је тренирао - објашњава Александров и додаје:
- Позвала га је да нам се придружи у нашем фитнес центру и када је видео услове које нудимо одлучио је да ту држи тренинге што ми је веома драго. Имамо прилику да се чешће виђамо, да се дружимо, а понекад и да одиграмо баскет - открио је уз осмех Александров и изразио своје дивљење посвећеношћу и енергијом којом Гуровић прилази сваком тренингу са младим играчима.
На идеју да почне индивидуално да ради, како сам каже, Гуровић је дошао после изванредног искуства које је имао у ФМП-у када је овакав вид тренинга упражњавао са веома талентованим момцима као што су Марко Гудурић, Огњен Добрић, Војислав Стојановић, Стефан Лазаревић, Бориша Симанић, Алекса Раданов... На новом задатку Гуровић је већ више од месец и по дана и преноси прве утиске:
- Неколико талентованих клинаца свакодневно ради са мном. Велика је разлика између индивидуалног рада и рада са екипом. Тренинг са тимом своди се на конвенционални рад, два на два, три на три, игру на два коша... Напредак се најбоље постиже када се индивидуално ради са тренером, када исправљаш своје недостатке и унапређујеш елементе игре који ти нису јача страна. То и те како даје резултате лети, када се не јури такмичарска форма, када већина клинаца одмара, онда момци који воле да раде тада највише могу да напредују.
На питање који је најчешћи савет који даје играчима које тренира, Гуровић одговара:
- Пре свега, саветујем им да сваки пут, али без изузетка, дају 100 одсто својих могућности, али и да обавезно морају да верују у то што раде. Јер, тренинг је на неки начин веровање да ћеш бити бољи. Наравно, лако је слагати тренера да си дао максимум, али себе не можеш да превариш. Зато је потребно бити поштен само према себи и то онда мора да се врати - кратко је застао Гуровић и потом додао:
- Такав начин размишљања покушавам да усадим у све њих. Кад видим да неко дете не жели да ради, а било је и тога, не покушавам да изигравам полицајца нити да га терам да тренира. Јер, радна етика је веома битна ставка и то је на неки начин предуслов за рад са мном.
За овакав став, као једини исправан, Гуровић има потврду на личном примеру:
- Убедљиво сам највише тренирао у периоду од своје 17. до 23. године. Тада сам био у Грчкој, у Перистерију и тренирао сам по 6 сати дневно. Инсистирао сам на томе да ми стан буде на 100 метара од дворане, тада још нисам имао ауто, па сам сво своје време проводио на терену шутирајући.
Разговор са Гуровићем не може да протекне без прича на тему репрезентације којој је као играч дао многа тога. Управо из тог разлога заболели су га бројни откази који су задесили универзитетску селекцију што је за њега несхватљиво:
- То је велика срамота, не бих никога прозивао појединачно, али једноставно у моје време то није могло да се замисли, осим ако је повреда у питању. Били смо свесни да за нас неће бити лета, фамилију и пријатеље си остављао по страни, али си имао прилику за највећу част, а то је да представљаш своју земљу. То смо схватали не као обавезу већ као привилегију.
У прилог овим Гуровићевим речима сведочи и помало заборављен податак да је пред Светско првенство у Атини пре 19 година прошао целе припреме са репрезентацијом иако није био сигуран да ће од стране FIBA уопште добити прилику да буде у конкуренцији за тим:
- Због проблема које је тада правила грчка федерација, Василакопулос није желео да дозволи Стојаковићу, Тарлаћу и мени да играмо за нашу репрезентацију, јер смо имали и грчко држављанство. Међутим, и поред тога ја сам се појавио на окупљању репрезентативаца и цело лето сам провео са тим момцима. Била ми је огромна част што ме је Жељко Обрадовић позвао у национални тим. После два месеца жестоких припрема, буквално последњег дана тренинга стигла је коначна забрана мом наступу на првенству света. Било ми је јако тешко, нарочито због чињенице да сам у ризници могао да имам још једно злато, али шта је ту је - искрен је Гуровић.
Европско првенство се ближи, а Гуровић је као и увек оптимист:
- Мислим да је ова генерација сазрела да преузме улогу фаворита и уверен сам да можемо да нападнемо злато. Тим момцима заиста треба скинути капу за све успехе које су имали претходних година, јер свима треба да буде јасно да смо ми мала земља и да су резултати које правимо фантастични. Сигурно је да су нас повреде у великој мери пореметиле, али поред тога свакако смо међу фаворитима за највиши пласман, а то показују и игре у припремном периоду - рекао је Гуровић.
ОВА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ПОДСЕЋА НА ОНУ ИЗ 2001.
- Ова репрезентација ме подсећа на ону из 2001. која је из неког разлога можда и мало запостављена после огромног успеха из Индијанаполиса. Од почетка припрема, где смо одиграли 3 турнира, па до самог финала и утакмице са Турцима нисмо изгубили ниједну званичну утакмицу. То се слабо спомиње и мало ми је криво због тога, али мислим да ова генерација то може да понови - закључио је Гуровић.
