Маљковићева веровала у успех од првог дана
ИМАЛА ЈЕ ХРАБРОСТИ 2011. ДА „ПРЕЗУМЕ КОРМИЛО“
И ЗА ЧЕТИРИ ГОДИНЕ ДОВЕЛА СРБИЈУ НА ЕВРОПСКИ ТРОН
Марина Маљковић
ПОСЛЕДЊИ звук сирене финала... Радост до неба наших кошаркашица која се прелива као врхунски, победнички шампањац из златне чаше, на пар стотина наших навијача. А уз аут линију, сталожена, чак и у најсјајнијем тренутку наше женске кошарке чију је прву искру она запалила - Марина Маљковић, која ће 26. септембра напунити 34 године.
Да, она. Јер је од првог дана у оделу националног селектора 2011. веровала у успех. И не само тада, него и много раније, од 1997. године када је као 16-годишња девојчица у Француској запливала тренерским водама, у којим је њен отац Божа био вишеструки шампион.
Од једног од најбољих стручњака у историји европске кошарке наследила је тренерски ген, одлучност, карактер. Али, никада се није ослањала на славно презиме већ је самостално почела да се усавршава у београдском Ушћу, односно истом тренерском извору из ког је „потекао“ њен отац.
Пуних седам година, „тврдоглаво“ је „будила“ уснулу женску кошарку. Није се уморила чак ни када су ТВ спортски прегледи и све дневне новине „заборавиле“ да и девојке знају да играју баскет, већ је још одлучније наставила у Хемофарму и Партизану, самоуверено владајући Србијом и регионом, који су остали претесни за њу пре две лета, али само у клупским границама.
У време када је наша сеноироска репрезентативна кошарка почела да тоне (2011.) имала је храбрости да „презуме кормило“ и усмери ка врху брод у којем су, апсолутно јој верујући, с њом ускочиле и девојчице, окићене сребром на светском СП U19, управо захваљујући Марининим „часовима“. Није посустала ни пре две године када им је на сениорском ЕП измакла медаља. То „стајање“ на четвртом степенику, с ког се не виде велике победе до полуфинала, већ далеко више боли пораз у борби за бронзу, није пољуљао Маринину одлучност да уздигне нашу женску кошарку на врх, с којом се вратила и после четвртфинала прошлогодипшњег СП, али и пред старт тек завршеног Евробаскета.
Мирним одразом лица после сваког тријумфа, али и после сваког пораза, уливала је сигурност сестрама Дабовић, Соњи Петровић... да верују у свој лични и тимски квалитет који их је, на крају, лансирао у најсјајније европско сазвежђе у ком има места само за шампионе Европе.
БОЖА: ПРИЧАЋУ КАД МАРИНА ДОЗВОЛИ
Трофејни стручњак Божидар Маљковић, Маринин отац, није желео да коментарише финалну утакмицу, у којој су Српкиње стигле до злата.
- Коментарисаћу све за пар дана, кад се све слегне. Морам да сачекам да ми Марина да дозволу - рекао је Маљковић.
