Ђорђевић: Нема више спуштања лествице...
СЕЛЕКТОР КОШАРКАША ЈЕДИНИ ВЕРОВАО ДА ЋЕ СРБИЈУ ВРАТИТИ ТАМО ГДЕ ЈОЈ ЈЕ УВЕК БИЛО МЕСТО, СЛЕДЕЋИ ЦИЉ ДИРЕКТАН ПЛАСМАН У НА ОИ
Александар Ђорђевић
НА вечери после полуфинала Светског првенства у Шпанији, председник Олимпијског комитета Србије Владе Дивац рекао је Александру Ђорђевићу: „Ако ти неко каже да је веровао у вас, буди сигуран да лаже“. Рекао му је то као пријатељ, не као високи спортски функционер.
Остаће тајна да ли је било оних који су искрено веровали да национални тим предвођен селектором почетником, с неколицином играча који су врхунску кошарку видели само на телевизији, може да дочека дочек на чувеном скупштинском балкону, с којег је сјај сребрне медаље осветлио до тада мрачну перспективу наше спортске мезимице. Памтиће се да је само један човек веровао - Саша Ђорђевић.
Стајао је на том балкону 1995, после незаборавног финала Европског првенства у којем је Литванцима убацио 41 поен, али шта му је дало за право да помисли да ће се тамо вратити 19 година касније, као селектор са скромним тренерским искуством? Ову недоумицу покушаћемо да одагнамо у разговору са играчком иконом српског баскета. Од оне незаборавне полуфиналне мадридске ноћи и победе над европским прваком Француском, и тренерском иконом.
- Мислим да доста добро познајем кошарку и стање у кошарци. Имам репрезентативно искуство какво мало ко има, принципе селекције играча и сарадника. Нисам сумњао у најбољу селекцију играча и људи с којима радим, нисам сумњао ни у квалитет српских кошаркаша, а разни су разлози због којих нам је у прошлости бежао репрезентативни резултат.
Подсећамо вас шта је претходило шпанском подвигу: дебакл Црвене звезде и Партизана на фајнал-фору АБА лиге, атомски рат њихових челника, слика наше кошарке била је црња неко икад?
- Српску кошарку не представљају само клубови, већ и репрезентативне селекције. Кроз историју су је брендирали успеси репрезентације. Колико имамо клупских титула? И словима и бројком - четири. Сложићете се да је то мизеран број у односу на клупске титуле неких других европских нација, а онда ћете схватити да је наша кошарка вреднована резултатима људи који су носили и који ће носити репрезентативни дрес. Три године интензивно сам се спремао за ово, сигуран у оно што знам и још сигурнији у оно што не знам. Поставиш себи циљ и предано му се посветиш, а кошарка се игра на два начина: да би се играла и да би се победило. Мене први уопште не интересује.
Колико је значајан сјај сребрне медаље у Шпанији?
- Веома значајан, али и већ заборављен. Сада нас води следећи циљ - директан пласман на Олимпијске игре 2016. у Рију, што значи да је потребно да играмо у финалу Европског првенства ове године. Тиме желимо да учврстимо веру у историјски трејдмарк Србије, са јасним циљем освајања медаља на сваком такмичењу. Највећи резултат медаље у Шпанији је тај нераскидив спој репрезентације и људи који је прате. На једном састанку рекао сам играчима: „Ви не знате шта сте урадили“. Кажу „знамо“, а ја им поновим: „Не, не знате“.
Да ли је ово био воз који српска кошарка није смела да пропусти?
- Не знам, али је било време да воз крене пуном паром. Када су вагони прве класе, а то су играчи, онда уживате у путовању. Могу сви тренери и функционери да цртају по табли, али кошарка не може без играча. Без нас може. Ми смо помоћни радници који би требало да им пруже шансу да расту и постану звезде, праве личности. Такве фигуре су потребне кошарци.
Када смо код возова, на шта се односила изјава да пре Светског првенства нико није хтео да уђе у „ћиру“, а сада би сви да се укрцају у брзи воз?
- Осећали смо да људи сумњају у нас, чак и они из света кошарке. Сигурно има разлога због којих се сумњало. Један од њих су откази играча. Признајем само повреду као оправдање за отказ, или када неко дође у године када репрезентација може да му нашкоди здрављу. Рекао сам играчима да је сада на нама да изненадимо скептике. Три утакмице су ми се највише урезале у сећање, све три са Француском. Прва на турниру у Ортезу када смо постали тим, друга у групи на Светском првенству када смо остали тим, и трећа у полуфиналу када смо постали тимчина.
Да ли су златне жеље на Европском првенству засноване на реалности, или су део стратегије коју сте успешно спровели на Светском првенству, када сте играче убедили да вреде више него што они сами мисле?
- У овом тренутку не можемо да побегнемо од резултата који смо остварили у Шпанији, нити имамо разлога да се плашимо или говоримо како је успех дошао прерано. Нема више спуштања лествице, можемо само да је подигнемо на већу висину. Осим неспорног квалитета који поседујемо, за остварење таквог циља потребно је да играмо најбоље у утакмицама које одређују врхунски резултат. У томе је суштина такмичења.
Колико ће дуго репрезентација моћи да се бори са све учесталијим понудама да преузмете тренерски посао у неком од европских клупских великана (Олимпијакос, Реал Мадрид)?
- Нормално је да те понуде долазе, али ја сам на озбиљном задатку који ме у потпуности испуњава и захтева „фул тајм“ ангажман. Да нема овога што ми је примарно, верујте, трчећи бих отишао у Реал Мадрид. Али, то би било некоректно и према репрезентацији и према екипи коју бих преузео. Када седите на две столице, ту од професионалног рада нема ништа. Нисам прихватио позив Моке Славнића да 2007. будем помоћни тренер у репрезентацији, јер сам усред сезоне преузео Милано. Једноставно, такав сам.
Многи би рекли да одбијање таквих понуда у данашње време није баш рационално.
- Мислите, није рационално за мене или за репрезентацију? Пустите ви мене, биће ваљда Реал Мадрида и за десет година.
Дакле, до када Србија може да рачуна на Сашу Ђорђевића?
- Потписао сам уговор на три године, дакле, закључно са олимпијском 2016. Када истекне, сешћу за сто са људима из КСС. Постоје разни правци...
СВАКИ ТРЕНЕР ИМА СВОЈ ПЕЧАТ
Радили сте са већином великих тренера. Можете ли да одредите чијем стилу је ваша филозофија најприближнија?
- Од сваког сам узео нешто, али сваки тренер, тако и ја, има свој печат. Посматрам, учим, путујем у Америку. Почео сам изузетно много да ценим једноставност у америчком начину игре, атлетску супериорност и техничко савршенство уз, наравно, беспрекоран таленат који ти играчи имају.
РЕБРАЧА ВИДЕО ЈУГОСЛАВИЈУ
Често су се чули коментари да је игра Србије на СП у Шпанији личила на ону из доба Југославије. Да ли је то најлепши комплимент?
- Сигурно јесте. И мој бивши саиграч из репрезентације Жељко Ребрача рекао ми је да га је игра подсетила на ону из деведесетих. Гледао нас је на телевизији, а видео оно што нас је красило у периоду када смо били доминантни. Драго ми је ако смо се макар мало приближили томе.
НАЈБОЉИ ДОК НЕ СРЕТНЕШ АМЕРЕ
Да ли заиста верујете да у догледној будућности можемо да победимо Американце?
- Радимо на томе. Да бисмо дошли до те победе потребно је да се чешће срећемо са њима. Мислим да смо у последњих 20 година само два пута играли против Американаца, на СП у Индијанаполису 2002. и на ОИ у Атланти 1996. У супротном, имаћемо лажну слику о томе где се налазимо. Мислиш да си много добар, а када изађеш на црту најбољима схватиш да ниси баш толико добар. Морамо да изађемо из оквира наше мале земље и видимо шта се ради у свету. Многи то не схватају.
